Izvor: Fakti

PETAR DUTKEVIČ (direktor Centra za izučavanje državne uprave i javne politike Univerziteta Karlton, Kanada): Dobro veče, Vladimire Vladimiroviču. Mi ne razgovaramo samo sa predsednikom Vlade Ruske Federacije. Mi danas razgovaramo sa kandidatom za predsednika Rusije. Želeo bih da od vas saznam po čemu će se razlikovati novi predsednik Vladimir Vladimirovič Putin 2 od Vladimira Vladimiroviča Putina 1? U čemu će se razlikovati ovaj predsednik od predsednika kojeg smo videli od 2000. do 2008. godine? Dobro vam je poznato da u novim serijalima i reportažama, postoje i novi glumci. Želeo bih da pitam koje nove glumce i nove reportaže vi vidite u budućnosti u Rusiji?

VLADIMIR PUTIN: Kao prvo, Petre, želim da vam kažem da je Vladimir Vladimirovič Putin, nadam se, isto lice, kao i svi ovde prisutni, i da nije podvojen. To je jedan isti čovek. Vaše pitanje je inače potpuno logično jer predstoje izbori. Želim ovo da kažem: postoje neke osnovne stvari koje ne mogu da se promene i koje se ne mogu menjati obzirom da se ovde ipak radi o izboru šefa države.

Dozvoliću sebi da govorim „visokim stilom”, kako se nekad govorilo u Rusiji. Ukoliko se ne menjaju osnovne stvari – ljubav prema Otadžbini, težnja ka maksimalnom rezultatu za dobrobit njenih građana, obezbeđenje rasta njihovog blagostanja na bazi rasta ekonomije i obezbeđenja tempa rasta ekonomije, unutrašnje i spoljne bezbednosti – onda se samo postavlja pitanje kako te rezultate ostvariti?

Naravno, mišljenje mojih kolega, pa i moje, ne može a da se u nečemu ne menja. Zato što se svet oko nas menja. To nas primorava da menjamo metode, sredstva, načine i pristupe u rešavanju problema. Dakle, to nas tera da se i sami menjamo. Međutim, već sam govorio da mi imamo program razvoja zemlje i da težimo njegovom realizovanju. Ali pri tome, naravno, mi vidimo kako se menja svest ljudi, kako se menja odnos vlasti i ljudi, kako se odigravaju procesi, recimo, međunacionalnog karaktera, kakve zahteve ljudi danas predočavaju organima vlasti vezano za informatizaciju društva i širenje informacija i kako sama vlast treba na to da reaguje. Mi sve to vidimo i u tom smislu će biti promena, a već i postoje promene. I ja sam promenio pristup rešavanju tih problema. Uveren sam da su i moje kolege izmenile…

E. K. D’ANKOS (član Francuske akademije nauka i njen doživotni sekretar, inostrani član Ruske akademije nauka): Vladimire Vladimiroviču, vi ste objavili članak u listu “Izvestia” predloživši projekat Srednjeazijske unije polazeći od približavanja carinskog sistema…

PUTIN: Mislite Evroazijske unije?

D’ANKOS: Da, Evroazijske unije. Vi se pozivate, između ostalog, na Evropsku uniju. Želim ipak da vam kažem da je Evropska unija osnovana prvo zato što su zemlje Evrope imale potrebu za takvom unijom. Zato što su ratovale jedna protiv druge, i to u dva krvava rata. Ipak ta unija je bazirana na volji da zemlje koje imaju manje ili više iste političke sisteme i vrednosti, budu zajedno.

Veoma sam pažljivo pročitala vaš članak. Shvatila sam da govorite da to ne negira Zajednicu Nezavisnih Država, da je to otvoreni unija u koju, pre svega, pozivate zemlje koje su već u toj Zajednici, ali ste otvoreni i za druge. Želela bih da vas pitam: zašto je potrebna ta Unija Rusiji, kada postoji ZND, sa zemljama koje nisu uvek istog političkog tipa? I dalje, pošto govorite u prvom redu o njima, prema kome ste još otvoreni? Treba li to Rusiji? Šta to doprinosi Zajednici koju Rusija već ima?

PUTIN: Elen, Vi ste se setili kako je formirana EU i pozvali na to da su zemlje Evrope mnogo puta ratovale i da su zato morale da osnuju Uniju s ciljem da preduprede takav razvoj događaja u budućnosti. Ali tada ste mogli da uzmete u obzir i Rusiju jer je Rusija takođe ratovala sa svojim susedima, i to više puta (i sa Francuskom, i sa Nemačkom, sa celom Evropom). I Evropa je ratovala sa Rusijom, a onda zaključivala i saveze, pa opet ratovala. Ipak su u osnovi formiranja EU bili motivi ekonomskog karaktera, kao i to da je, a toga se sećamo, ona formirana od Udruženja za ugalj i čelik. Zašto? Tada se morao rešiti problem energenata i uglja. Pitanje uglja, koji je tada bio glavni energent, moralo se rešiti: kako ga distribuirati i sa njim postupati. Mi smo pomalo zaboravili te stvari, ali su tada energetska pitanja, suštinski, u osnovi, formirala nove integracione tvorevine u Evropi.

Zatim je postalo očigledno da to nije dovoljno. Da biste obnovili uništenu ekonomiju posle Drugog svetskog rata, da biste obezbedili budućnost i konkurentnost, nužno je konsolidovati napore. To je za zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, u suštini isto. Prvo, ekonomija mnogih zemalja se našla u veoma teškom i nekonkurentnom stanju. Govorim o tome da su se te ekonomije razvijale u uslovima sovjetskog planiranja i bile izolovane od ostatka sveta. Međutim, ekonomije tih zemalja imaju nešto što bi im pri ujedinjenju dalo konkurentske prednosti.

Ekonomije ovih zemalja su se razvijale kao jedinstveni narodno-privredni kompleks. Imali smo zajedničku železničku mrežu, zajedničku putnu mrežu, zajedničku energetiku (energetsku mrežu), postojala su zajednička pravila regulacije, ali ono što je najbitnije – posebni segmenti ekonomije su se međusobno dopunjavali. Određena preduzeća u Rusiji ne mogu da postoje, recimo, bez partnera u drugim postsovjetskim zemljama: koordinacija je toliko duboka da bez nje nije moguće postojanje ovih sektora. Znate, kod nas se železnica naziva Akcionarsko društvo “Ruske železnice”. Na jednoj od njenih trasa situacija je ovakva: ona ide-ide-ide teritorijom Ruske Federacije, zatim prelazi na teritoriju Kazahstana, a potom se opet vraća na rusku teritoriju. I to su vam Ruske železnice. Shvatam vašu aluziju vezanu za različit karakter političkih sistema. Već je bilo pitanje: šta će se kod nas menjati, kako će se menjati budući predsednik da bi ljudi za njega glasali. Mogu da kažem da se i politički sistemi takođe menjaju. Oni su prosto naterani da se menjaju u skladu sa zahtevom vremena u svim zemljama.

Na ovaj ili onaj način svi politički sistemi će se menjati. Štaviše, ekonomija će zahtevati promenu tih političkih sistema. Nadam se da će to biti evolutivno, na miran način uz usaglašavanje stavova takozvanih vladajućih elita i građana. Meni se čini da će integracioni procesi te vrste doprinositi tim političkim promenama. Već sam govorio o ekonomskoj strani tog pitanja zato što – skrećem vam pažnju na to – mi gradimo naše integracije na principima Svetske trgovinske organizacije. Proces prijema Rusije u STO treba da se završi u decembru ove godine, a moguće je da naši kazahstanski i beloruski partneri ne budu primljeni u STO. Međutim, pošto mi sa njima formiramo carinsku uniju i jedinstven ekonomski prostor na principima STO, to neće biti problem. Da su principi drugi, u STO ni nas ne bi primili.

Mi smo sa STO u tesnim kontaktima povodom svojih integracionih procesa. To znači da i ostatak sveta može mirno na celom našem Carinskom prostoru da posluje na principima STO. Smatram da je to ogromni plus i za ekonomije dva naša partnera, kaoo i za spoljne partnere Rusije.

Što se tiče ekonomske krize u celini, nas evropska kriza veoma zabrinjava. Na EU otpada više od pedeset odsto robne razmene Rusije pa je naša briga sasvim prirodna. Ukoliko u Evropi ne budu preduzimane blagovremene mere da se izađe iz krize, nema sumnje da će već sledeći korak – to svi znaju, ne otkrivam ništa novo – biti ekonomska stagnacija. A ona je vezana za ozbiljnim prekidima u funkcionisanju finansijskog i bankarskog sistema i prerašće u recesiju i smanjenje same proizvodnje.

Zato se nadamo da se to neće dogoditi i računamo na to da će se evropske zemlje i njihove monetarne vlasti, uključujući i ECB (Evropsku Centralnu Banku), na vreme umešati u ono što se događa i sprečiti negativni razvoj situacije. Veoma bismo želeli da bude tako.

Međutim, neki naši vodeći eksperti smatraju da se problemi više ne mogu rešiti bez direktnog mešanja ECB. Zato što Fond finansijske stabilnosti svoje delovanje zasniva na kontaktima sa MMF, koji takođe za tu borbu nema neophodne resurse. Mislim da su Evropi danas za savladavanje krize potrebni resursi na nivou 1,5 biliona evra.

Ne sme se nipošto dozvoliti da poklekne Italija, jer bi to naprosto bila katastrofa. Ali vidim šta se događa, vidim da deo naših partnera i evropskih prijatelja insistira na principima monetarne politike. To mogu da razumem. Ali ipak ekonomska politika je umetnost mogućeg, a tu možete da osetite nijanse. Ponekada je bolje delovati brzo, makar i po cenu manjih grešaka. To je bolje nego ne činiti ništa.

Ponoviću još jednom, a na to veoma računamo, da će se ECB direktno mešati. Tako da to ne dovede do katastrofalnog rasta inflacije. Ne mislim da može da se desi. U SAD Federalne rezerve rade u istom smeru. To se može kritikovati – to i ja ponekad kritikujem – ali gde je tu katastrofalni rast inflacije? Velika Britanija radi to isto. A tamo je inflacija porasla do pet odsto, što je mnogo za Veliku Brotaniju, ali zato tamo ne dozvoljavaju takve krizne pojave kakve postoje u evrozoni. Njih tamo ne može da bude, tamo ne prave izbor između dobrog i lošeg, već između lošeg i veoma lošeg, a bolje je, naravno, kretati se prema lošem, a ne prema veoma lošem. Ali to je već odgovornost naših evropskih kolega i prijatelja.

Gledati šta drugi rade uvek je lakše, ali pravi političar uvek deluje pod pritiskom raznih faktora, a ono što je teorijski ispravno, možda se i ne može uvek realizovati u praksi. Međutim u Evropi su odluke na ljudima – a ja ih znam sve lično – koji su veoma odgovorni i ekonomski pismeni, koji umeju da slušaju i čuju argumente drugih i da donose odluke. Nadam se dakle da će odluke uslediti.