Izvor: NSPM, Vladimir Jevtić

Britanski „Gardijan“ navodi uznemirujući izveštaj o sredstvima koje pojedine zemlje izdvajaju za razvoj svojih nuklearnih kapaciteta. Izveštaj je podnela Trident komisija koja je sastavljena od pripadnika različitih britanskih političkih partija. Vodeći članovi komisije su bivši konzervativni sekretar odbrane ser Malkolm Rifkind, bivši lider Liberalno demokratske partije i portparol Ministarstva odbrane ser Menzis Kembel i bivši ministar odbrane iz redova Laburističke partije Lord Braun.

U navedenom izveštaju se tvrdi da svetske nuklearne sile, zemlje sa postojećim nuklearnim potencijalom i zemlje koje razvijaju svoje nuklearne kapacitete, planiraju da potroše milijarde funti radi modernizacije i usavršavanja bojevih glava i sistema za njihovo ispaljivanje do ciljeva tokom predstojeće decenije.[1]

Čemu onda pomirljiva retorika najvećih svetskih sila kada je u pitanju smanjenje nuklearnog oružja na planeti? Da li je posredi samo zamajavanje svetske javnosti ili je u pitanju nešto sasvim drugo? Naravno, izveštaj koji je dostavila komisija ne može i nije u potpunosti objektivan i nepristrasan, ali on to po svojoj prirodi i ne može biti. Naime, neke zemlje poput Rusije razvijaju doktrinu svoje odbrane na sredstvima za odvraćanje, u šta uključujemo moćan nuklearni potencijal. Međutim, tačna su upozorenja “britansko američkog bezbednosno informativnog saveta” koji je i sastavio pomenutu komisiju da ulazimo u opasnu eru sveopšteg nuklearnog naoružavanja. Prema podacima pomenute komisije, Sjedinjene Države i dalje najviše ulažu u razvoj svog nuklearnog programa, tako da će Amerika na nuklearnu industriju naoružanja potrošiti 700 milijardi (!) dolara u predstojećoj deceniji, dok će Rusija potrošiti 70 milijardi i to samo na sisteme za lansiranje bojevih glava.

Veoma je uznemirujuće što su se javile i nove nuklearne sile koje sve više ulažu u razvoj svog nuklearnog programa. Očekuje se da će druge zemlje poput Kine, Indije, Izraela, Francuske i Pakistana izdvojiti značajne sume na razvoj strategijskih i taktičkih sistema. Komisija takođe navodi da Rusija i Pakistan svom nuklearnom potencijalu pridaju značaj koji ide van granica odvraćanja. Komisija upozorava da pomenute zemlje svojim kapacitetima dodeljuju “aktivnu ulogu u vojnom planiranju“. Ovo ne čudi s obzirom da SAD ulažu pomenutu enormnu sumu u svoj nuklearni potencijal, tako da se i ne može očekivati da ostale zemlje ostanu po strani kada je ova bezobzirna trka u nuklearnom naoružanju u pitanju.

Pakistan i Indija, sudeći prema izveštaju komisije, razvijaju manje i lakše nuklearne bojeve glave tako da bi one dobile veći domet ili bi mogle biti lansirane u toku izvođenja taktičkih operacija. Drastičan primer naoružavanja jeste država Izrael koja gotovo nesmetano razvija svoj nuklearni potencijal, čime dobija monopol nad ovim oružjem na Bliskom istoku. Komisija upozorava da bi Izrael mogao da naoruža svoju podmorničku flotu ovim tipom oružja koje uključuje i krstareće projektile koji bi poslužili kao alternativna sredstva za lansiranje u slučaju napada na zemaljske lansirne stanice.

Izrael takođe, prema podacima date komisije, razvija svoj nuklearni program na osnovama svog sistema za lansiranje satelita u blisku orbitu, čime će domet projektila biti povećan do interkontinentalnog. Postavlja se pitanje zašto je to Izraelu potrebno, ako ne u sferi bliskih odnosa sa Sjedinjenim Državama. Radikalna politika izraelskog premijera Benjamina Netanijahua sasvim sigurno neće doprineti smirivanju situacije na Bliskom istoku[2], naročito u svetlu već pomenutog razvoja izraelskog nuklearnog programa.

Osim pomenutih zemalja, prema izveštaju navedene komisije svoj nuklearni kapacitet uvećavaju i Kina, kao i Francuska, Pakistan, Indija i Severna Koreja. Francuska je, na primer, upravo okončala izgradnju četiri nove podmornice koje će imati povećani domet svojih projektila, ali osim toga ova zemlja modernizuje i svoj inventar aviona koji su sposobni da nose nuklearne projektile. Pakistan takođe povećava domet svojih projektila “Šahin II” i razvija nove reaktore za proizvodnju plutonijuma. Indija razvija svoje projektile koji su namenjeni za lansiranje bojevih glava sa zemlje i koji su u stanju da pogode bilo koji cilj u Pakistanu i većem delu Kine, uključujući i Peking. Ovo bi takođe moglo da dovede do novih zatezanja odnosa između Indije i Kine, što bi dovelo do nezadržive trke u naoružanju.

S druge strane, Severna Koreja je obznanila postojanje projektila koji su u stanju da pogode ciljeve u Japanu, ali je osim toga izvršila i uspešno testiranje projektila “Taepodong-2” koji će imati domet gotovo 10 000 km, sa mogućnošću da pogodi ciljeve na polovini teritorije Sjedinjenih Država. Međutim, u izveštaju se navodi da “nije poznato da li je Severna Koreja razvila sposobnost da proizvede nuklearne bojeve glave koje su dovoljno male da mogu biti smeštene na ove projektile”.

U svakom slučaju, navodi komisije su više nego uznemirujući. Pre pada Berlinskog zida i završetka hladnog rata postojao je sveopšti strah da bi SSSR i SAD svojim nuklearnim potencijalima mogli da unište planetu. Sada, međutim, kako ulazimo u drugu deceniju 21 veka, sve je više zemalja koje su sposobne da razvijaju svoje nuklearne potencijale i sve je više potencijalnih žarišta na čitavoj Zemlji, na kojima postoji opasnost od potencijalnog izbijanja nuklearnih sukoba koji bi imali nesagledive posledice. I ponovo se postavlja pitanj,e čemu tolike pretnje Iranu zbog razvoja sopstvenog nuklearnog programa, kada je jasno da bi Izrael na svaki konvencionalni napad mogao da odgovori svojim narastajućim nuklearnim arsenalom, koji, izgleda, uopšte nije predmet međunarodne zabrinutosti. Isti slučaj važi i za Severnu Koreju, jer je poznato da njen moćni sused Kina već poseduje impresivan nuklearni potencijal. Sva međunarodna “zabrinutost” pretvorila se u praznu retoriku, što se odnosi i na sve START sporazume o smanjenju nuklearnog naoružanja između SAD i Rusije, jer vidimo da najveći svetski dušebrižnici, kada je u pitanju postojanje nuklearnog oružja, i sami ulažu najveću sumu kada je reč o modernizaciji nuklearnog programa.

[1] http://www.guardian.co.uk/world/2011/oct/30/nuclear-powers-weapons-spending-report
[2] http://www.nspm.rs/hronika/benjamin-netanijahu-otkriti-kako-su-procurile-informacije-o-mogucem-vojnom-udaru-na-iran.html