Izvor: Politika

Amerikanci prave sve minijaturnije a sve moćnije atomske bombe tipa B61-11 koje su duge 3,59 metara, prečnika samo 34 centimetra i teške tek 315 kilograma. Izraelci ćute, a već sada imaju oko 450 nuklearnih bojevih glava.

Velika Britanija namerava da svoje strateške nuklearne podmornice opremi modernizovanom verzijom američkih interkontinentalnih balističkih raketa „trajdent” sa novim bojevim glavama. Francuska prenaoružava svoje nuklearne podmornice klase „triomfan” novim raketama M-51 i novim bojevim glavama.

Rusija je nedavno sa nuklearne podmornice „Jurij Dolgoruki” lansirala novu interkontinentalnu raketu „topuz”, a uskoro bi mogla da ponovno pokrene proizvodnju čuvenih raketa srednjeg dometa SS-20, ali u verziji sa tri nuklearne bojeve glave. Kinezi svoje atomske podmornice naoružavaju novim balističkim projektilima, Indija je pred lansiranjem svoje prve interkontinentalne rakete, Pakistan ne želi da zaostane na tom planu, Egipat se sumnjiči da prikriveno radi na projektu atomske bombe, Iran takođe.

Da li živimo u drugom nuklearnom dobu, ako je prvo započelo u avgustu 1945. u Hirošimi? Hoće li to drugo doba karakterisati drukčija pravila igre?

Pre 11 godina pet vodećih nuklearnih zemalja sveta prvi put se dogovorilo da unište svoje arsenale atomskog oružja. Posle maratonskih pregovora u maju 2000. godine, 187 država je u Njujorku potpisalo Sporazum o neširenju nuklearnog oružja, prema kome su se SAD, Rusija, Kina, Francuska i Velika Britanija obavezale da će smanjiti i kasnije potpuno uništiti svoje nuklearne arsenale. To je bio rezultat revizione konferencije o Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja, i to je tada i podržano Rezolucijom 1172 Saveta bezbednosti UN.

Od tada se svet nije mnogo nuklearno razoružao, jedino se Velika Britanija potpuno odrekla taktičkog nuklearnog oružja i svoj atomski arsenal svela na nekih 200 bojevih glava na podmorničkim projektilima „trajdent”.

SAD i Rusija su u međuvremenu smanjile svoje nuklearne arsenale. Od 1945. do 2000. SAD su proizvele 70.000 termonuklearnih bojevih glava, a SSSR, odnosno Rusija 55.000 komada. Po sporazumu iz Moskve između Vladimira Putina i Džordža Buša iz 2002, dve strane su se obavezale da će do 2012. broj razmeštenih strateških nuklearnih bojevih glava biti sveden na po 1.700–2.200 komada.

Sporazum o neširenju nuklearnog oružja stupio je na snagu pre 41 godinu i u svom članu 6. „zahteva od prvobitnih pet zemalja posednika atomskog oružja sprovođenje efikasnih mera nuklearnog razoružanja”.

Umesto toga, svet već duže živi u nuklearnoj hipokriziji. Dok je za jedne atomsko oružje noćna mora, za mnoge druge je to san i statusni simbol države. Nuklearno razoružanje danas je kao cilj dalje nego što je bilo na kraju hladnog rata.

Jedna škola razmišljanja smatra da je iluzorno očekivati opšte nuklearno razoružanje dok sve zemlje, koje nemaju atomsko oružje, ne počnu svoje tenkove, rakete, hemijsko i biološko oružje da pretvaraju u plugove. Ta škola zastupa tezu da je nuklearno oružje doprinelo održavanju mira u vreme hladnog rata i da je neosnovano mišljenje kako bi današnji svet bio bezbedniji bez atomskih bombi.

Druga škola ističe da je atomsko oružje ne samo zakonom predviđeno za otpad – stav Međunarodnog suda pravde iz 1996. – već je i sa moralne tačke gledišta to oružje čudovišno. Ipak, pet prvobitnih nuklearnih sila nikada se nisu obavezale da će se svojih atomskih arsenala jednog dana i potpuno odreći. Zapravo, zvanične nuklearne sile ne sede samozadovoljno na svojim bombama. Amerika planira proizvodnju novih nuklearnih borbenih sredstava, specijalnih atomskih bombi za razbijanje duboko ukopanih bunkera. Vašington odbija da ratifikuje Opšti sporazum o zabrani nuklearnih proba, ni Kina još nije ratifikovala taj sporazum.

Testiranje atomske bombe u Indiji 1998, a zatim i u Pakistanu, srušilo je sve nade da će nuklearno oružje izgubiti značaj u posthladnoratovskom svetu. Previše je nuklearnih varalica i profitera.

Može se reći da nuklearne sile takvim svojim ponašanjem obezbeđuju svojevrsno pokriće za one zemlje koje žele svoju atomsku bombu. Uza sve to ide i problematika zabrane proizvodnje fisionog materijala, posebno u kontekstu borbe protiv terorizma, pa problem kontrole smanjenja atomskih arsenala.

Nuklearna strategija i razoružanje suptilna su umeća. Jedno je broj atomskih bojevih glava, drugo njihov raspored, treće njihova „žilavost”, odnosno mogućnost da „prežive” prvi udar, četvrto je način lansiranja tih bojevih glava.

Logika nuklearnog razoružanja izrodila je svojevrsne nuklearne nemani. Ako bi sve američke atomske podmornice na svakoj od svoje 24 rakete „trajdent-2” imale po 12 bojevih glava, onda bi Rusi mogli da unište 288 bojevih glava udarom na samo jednu američku podmornicu. Broj nuklearnih punjenja natrpanih u svaki skupi lanser, u uslovima ekonomske krize, prirodna je privlačnost atomske katastrofe. A bez ubedljivih odgovora na sve ove dileme – nema ništa od nuklearnog razoružanja.