Izvor: RFE

Nemoguće je izbeći kolaps sadašnjeg finansijskog sistema. Pitanje je samo da li će to biti lagano spuštanje uz kakvu-takvu kontrolu ili dramatičan pad, kaže za Radio Slobodna Evropa Hernando de Soto (70), predsednik Instituta za slobodu i demokratiju (ILD) sa sedištem u Limi, glavnom gradu Perua, koga Bil Klinton naziva najvećim živim ekonomistom sveta.

On smatra da se vlade širom sveta bave simptomima, a ne uzrocima krize. Po njemu, ključni problem je nedostatak znanja i informacija, pre svega ko kome šta duguje, odnosno u čijem je posedu i kakvog je kvaliteta oko 600 hiljada milijardi dolara finansijskih papira, tzv. “derivata”, akumuliranih u poslednjih 15 godina, što je 10 puta veći iznos nego godišnji svetski bruto dohodak (GNP).

De Soto smatra da se vlade boje da saopšte istinu koliko banaka ima loš kapital, jer bi to izazvalo paniku i domino efekat.

„Onda sledi pitanje, da li postoji neko kao Čerčil, Ruzvelt ili de Gol. Da li će neko od sadašnjih svetskih lidera biti dovoljno jak da kaže da je ovo veoma teško vreme, ali da se iz njega može izaći, nudeći pri tom ozbiljno vođstvo i program za izlazak iz recesije. Ne znam da li je to Angela Merkel koja najavljuje rat protiv recesije, ali je potrebno da nam neki hrabri političar konačno kaže istinu, a ona glasi da je Zapad praznih džepova i prezadužen, umesto da nam se pričaju laži“, ističe De Soto.

RSE: Izjavili ste nedavno da je svet na pragu nove, dugotrajne recesije. Koji su njeni indikatori, koliko će biti duboka, kolliko će trajati i kako će se odraziti na ekonomski rast, plate, budžetske deficite i tako dalje?

De Soto: Razlog zašto sam to izjavio je što je za mene recesija po definiciji, odnosno njena osnovna karakteristika je kontrakcija kredita. Taj ciklus je relativno jednostavan: kada dolazi do kontrakcije privatnih kredita, kao sada na Zapadu, onda je manje investicija, to se onda odražava na smanjenje proizvodnje, veću nezaposlenost, pad cena i gubitak poverenja, što sve utiče na dodatnu kontrakciju kredita. To je onda neka vrsta začaranog kruga.

RSE: Šta je uzrok sadašnje kontrakcije kredita?

De Soto: Tačno, postavlja se pitanje zašto dolazi do kontrakcije kredita. U normalnoj recesiji dolazi do pucanja balona, zaduženosti, banke bivaju uzdrmane, padaju cene, ljudi ostaju bez domova, raste nezaposlenost. Ako su ovi simptomi bili uzrok krize – kapitalisti na Volstritu prvi reaguju, iščitavaju ove signale, pokušavaju da utvrde ko je u nevolji i koriguju nedostatke, kao što su nekvalitetne hipoteke, koji su dovele do problema. Ako do kontrakcije kredita dolazi zbog manjka novca, onda velike finansijske inekcije kroz kvantitativne olakšice (dodatno štampanje novca u SAD –D.Š.) ili spasilački zajmovi, kojima EU sada pokušava da obuzda krizu, uključujući i smanjenje kamatnih stopa – trebalo bi da poštede ekonomiju, odnosno izvuku je iz nevolja.

Prošlo je četiri godine od početka krize 2007. godine, ali nijedan od uobičajenih recepata za suzbijanje recesije, nije dao rezultate. Ljudi jednostavno ne pozajmljuju zato što ne znaju ko je bez prebijene pare, ko je rizičan, gde su šanse za zaradu.

To je zbog tržišta “derivata” . Reč je o finansijskim papirima koji su u poslednjih 15 godina dostigli enormnu vrednost i obim od čak 600 hiljada milijardi dolara, dok je, na primer, bruto nacionalni dohodak SAD (GNP) oko 15 hiljada milijardi dolara, ili svega 40 deo u odnosu na finansijske instrumente derivata. Takođe, celokupni svetski bruto dohodak iznosi oko 60 hiljada milijardi dolara, ili svega deseti deo pomenute sume derivata. Nije registrovano gde se nalaze, koja je njihova cena, koji deo je toksičan, odnosno nenaplativ, ko će propasti – jer su izuzeti od regulative.

Dakle, u takvom situaciji, postavlja se pitanje kome ćete da pozajmite novac? Kako da znate da nekome kome ste dali novac neće sledeće godine bankrotirati?

Stoga, pravi razlog za kontrakciju kredita je nedostatak znanja, informacija. To bi se moglo nazvati i epistemološkom recesijom (epistemologija – teorija znanja – D.Š.). Po tome se ova recesija razlikuje od prethodnih. U poslednjih 15 godina na Zapadu ne postoje jasni bilansi stanja koji bi nam pokazali – ko kome šta duguje. Kada je Enron doživeo krah imao je 3.200 bilansa stanja. Dakle, kada gledate na dosije derivata, gledate na njihove bilanse, gledate na kalkulaciju koja treba da pokaže fer tržišnu cenu. Dakle, preračunavate koja je vrednost vašeg produkta prema ceni koja se može dobiti na tržištu, umesto da vi sami procenjujete koja je cena realna. Zaista tapkamo u mraku, i to slepilo je dovelo do toga da su ljudi prestali jedni drugima da veruju, jer nema kreditiranja bez kredibiliteta. Poverenje neće biti vraćeno dok knjige ne počnu da nam govore šta ljudi imaju u džepovima.

Svaki dan neko iznenađenje

RSE: Ko je odgovoran, onda, za krizu 2008. Da li je reč samo o tehničkom aspektu, ili je problem suštinske prirode: u reganomici, tačerizmu, neoliberalnom konceptu kapitalizma, neprihvatanju da se, na primer, naplaćuje takozvani “Tobinov porez” na međunarodne finansijske transakcije.

De Soto: Nije mi bliska ideja da su bilo socijaldemokratska i libertarijanska ili konzervativna opcija, odgovorne za sadašnje stanje. Jednostavno, u vreme dok su bili na vlasti i jedni i drugi, došlo je do promene obaveze da se podnosi izveštaj o finansijskim transakcijama. Smatram da su ljudi vremenom promenili kriterijume za ocenjivanje razlike između ugovora i imovine, odnosno aktive, kapitala naginjući ka finansijskom aspektu definicije a ne imovinskom. Drugim rečima, ako postoji ugovor po kome ćete platiti predsedniku Havelu 600 miliona dolara – to je ugovor ali i imovina, aktiva, ili kapital. Ako je dobar za naplatu, ja želim da kupim taj ugovor. Da je ugovor istovremeno i aktiva, kapital, potvrđuju slučajevi spasavanja finansijskih institucija koje su zapale u teškoće, kao što je pokušao bivši američki sekretar za finansije Polson (Hennry Paulson). On je to nazvao program pomoći problematičnoj aktivi, iako je reč o ugovorima. O čemu je zapravo reč?

U intelektualnom smislu u poslednjih 20 godina ono što je suštinski kapital, aktiva, odnosno obaveza koja stiže na naplatu u dogovorenom roku, prevedeno je iz imovinskog u finansijski zakon. U finansijskom zakonodavstvu manje se vodi računa o “rekordizaciji”, odnosno zvaničnom beleženju svega u finansijskim tokovima, a više o transakcijama. Dakle, došlo je do transfera od legalističke, pravne kulture, u kojoj je istorija važna – jer morate znati ko šta poseduje i zašta je odgovoran, kao i kakve su posledice ugovornog odnosa između dva pravna ili fizička lica na ostatak društva. Dakle, premeštanjem težišta sa imovinskog na finansijsko pravo, zapadne vlade – i socijaldemokratske i konzervativne – prepustile su ovaj važan segment finansijerima kojima nije glavni cilj stabilnost već profit. To se dešavalo i za vreme Klintonove adminstracije i Blerove vlade, naravno i Bušove, ali je počelo mnogo ranije.

RSE: To znači da je počelo još za vreme reganizma i tačerizma, odnosno primene neoliberalnog koncepta.

De Soto: Nisam siguran da je baš tako. Ovde je važno ne da li Amerikanci ili Britanci kažu da li regulišete finansijske tokove ili ne. Pojedini delovi finansijskog sistema su dobro ili, čak, preterano regulisani. Reč je o tome da li računate, odnosno brojite ili ne. To je različito. Regulacija treba da postoji ali da bi se identifikovali, registrovali finansijski tokovi. Tokom mandata predsednika Obame pokrenute su Dod-Frenki reforme (The Dodd-Frank Bill). Senator Kris Dod je, inače, moj dobar prijatelj. Nakon izbijanja krize u Kongresu je usvojen pomenuti akt o regulaciji finansijskog tržišta na novim osnovama, ali se ništa ne kaže o nužnosti ponovne regulacije derivata, da treba da budu ukalkulisani, odnosno zabeleženi, jer bi mogli da uzdrmaju tržište. Dakle, nije reč o tome da je neoliberalizam odgovoran za ovo stanje za razliku od socijaldemokratije. U pitanju je neshvatanje na celom Zapadu zašto je rekordizacija imovine i ljudi toliko važna.

Ako se na trenutak osvrnemo na 18. i 19. vek kada je Evropa napuštala feudalizam, stvarajući veća tržišta – prvu stvar koju je učinila jeste predočavanje vladajućoj klasi da ne može više da poseduje zemlju, konje, mašine na osnovu direktno sklopljene povelje sa monarhom. Sve mora da se učini javnim, pripadnici vladajuće elite su građani kao i svi drugi. Tadašnja kapitalistička država je želela da zna šta svi njeni građani poseduju radi naplate poreza, kao i da se svima omogući podjednaka šansa za sticanjem. To je po meni u srži revolucije sekularnih ljudi protiv monarhizma, kojom je srušen stari poredak i omogućena Industrijska revolucija.

Imam osećaj da sadašnje finansijske sile zaboravile koliko je bilo važno da su svi, uključujući i monarha i privilegovane slojeve, bili obavezni da prijave svoju imovinu, da je država imala to registrovano kako bi mogla da naplati porez, da se on potom pravično redistribuira na dobrobit svih. Dakle, nisam siguran da se o ovom problemu može govoriti u kategorijama neoliberalnih konezrvativaca nasuprot progresivnih struja u kapitalizmu. U pitanju je pre svega ideja koja je bila ključna da se razlikuje apsolutna moć monarha u odnosu na demokratsku moć nove buržoazije, ili proletarijata, a što se danas zaboravlja.

RSE: Kakve instrumente svetske vlade imaju na raspolaganju, ako ne da u potpunosti da izbegnu krizu, a onda makar da je ublaže. Da li su efikasne oštre mere štednje pre svega u slučaju Grčke ili nedavno kvantitativno popuštanje u SAD?

De Soto: Jedini način da se izbegne kriza velikih razmera jeste da se što je moguće bolje predvidi njen dolazak, a to je moguće, kao što sam rekao, registrovanjem svega što je učinjeno. Kada bih imao jasne bilanse svih banaka, koliko je novca u opticaju, mogao bih da predvidim šta će se dešavati. Ne postoji tržišna ekonomija bez znanja. Čitava ideja iza tržišne ekonomije je da dobijete određene informacije koje vam omogućavaju da zaključite kakve su šanse ali rizici.

Mere usmerene na simptome, ne na bolest

RSE: Da li je moguće dobiti takve informacije?

De Soto: Da, bilo je moguće pre 20 godina. Bio je moguć uvid u balanse američkih banaka. U suprotnom, smatralo se da obmanjuju i varaju. Naravno, finansijski mehuri su gotovo neizbežni. To znači da cene mogu da rastu do određenog nivoa, ali se teži uspostavljanju ravnoteže. Međutim, ako raspolažete informacijama ko šta poseduje, onda ste u stanju da skratite taj period stvaranja i postojanja finansijskih mehura, odnosno možete da zaključite koje su to kritične tačke i ko je akumulirao i investirao previše novca u određenom trenutku. Međutim, za sve je bilo iznenađenje kada su saznali da je sveukupni američki dug, ne znam tačno, četiri pet puta veći od njenog bruto nacionalnog dohotka (GNP). Onda smo bili iznenađeni saznanjem u kakvom je stanju grčka ekonomija. Potom smo se iznenadili da Grčka ne stoji tako loše u poređenju sa Portugalijom. Sledeća faza je: zaboravi Portugaliju, zaboravi Španiju, jer je u najvećim nevoljama Italija. Svaki dan neko iznenađenje. Kada imate svetsku zajednicu prepunu iznenađenja, znači da je neinformisana. U neinformisanom svetu, pak, ne može da funkcioniše tržišna ekonomija, jer je jedan od ključnih pretpostavki za njeno postojanje minimum znanja, koji omogućava miminum procene rizika, a što danas nije moguće, jer pored dobrih stoje loše banke čiji su manjkovi prikriveni.

RSE: Da li je reč o znanju ili političkoj volji?

De Soto: Reč je o znanju, ali se postavlja pitanje zašto se ono ne omogućava, jer je to deo pisanog ugovora o vladavini prava u zapadnim zemljama da informacije moraju biti dostupne. To je razlog za propast feudalnih monarhija i kasnije komunizma. Dakle, odgovor na vaše pitanje zašto ne omogućavaju informacije jeste: veoma se boje da ih objave, jer ako bi to učinili, postalo bi očigledno u roku od samo nekoliko dana koja banka ne može da vrati dugove. Na Zapadu se boje da bi došlo do masovnog povlačenja kapitala, uključujući i ušteđevine, iz banaka. Zbog toga su odmah po izbijanju krize mnogi ljudi, uključujući Rubinija, pa čak i Alana Grispena, rekli da se mora jasno predočiti da će biti zaštićene ušteđevine u bankama.

RSE: Da se vratimo na pitanje oštrih mera štednje u Grčkoj i nedavnog kvantitativnog popuštanja u SAD. U kojoj meri su ovi poduhvati efikasni?

De Soto: Sve ove mere usmerene su na simptome, a ne na samu bolest, odnosno uzroke krize. U slučaju kvantitativnog popuštanja u SAD, radi se o davanju javnog novca tamo gde treba da bude privatni. Dakle, sve ove mere ne pogađaju srž krize i privremenog su karaktera.

RSE: Zašto je grčka kriza tako ozbiljna i brine celu Evropu, pa i svet, kada njena ekonomija čini svega 2 odsto ekonomije evrozone?

De Soto: Iz istog razloga zbog kojeg je i sabprajm (sekundarno tržište nekretnina – D.Š.) tržište u SAD doživelo krah. Reč je o 7 odsto nenaplativih kredita. Ali šta ako je tih 7 procenata, kao i grčka ekonomija koja čini 2 odsto ekonomije evrozone, preko sistema derivata delom u posedu, recimo, francuskih i italijanskih banaka? Ako te banke propadnu, svi se boje domino efekta. To znači ako bankrotira Grčka, propašće i banke koje imaju udela na njenom tržištu. U tom slučaju bile bi uzdrmane i zemlje iz kojih potiču banke i to bi izazvalo paniku. Zbog toga je mala brojka od 2 odsto, zapravo velika brojka.

RSE: Da li je najbolja opcija spasavanje Grčke po svaku cenu, ili proglašenje njenog bankrota i napuštanje evrozone?

De Soto: Mislim da ključni cilj Evropljana treba da bude očuvanje evrozone. Da bi se to ostvarilo treba razmotriti davanje posebnog statusa Grčkoj. Ne može se dozvoliti da bankrot male ekonomije sruši tako važan instrument.

RSE: Može li evro, kao zajednička valusta, da opstane? U opticaju je i ideja staranja evrozone u dve brzine, sa članicama prvog i drugog reda.

De Soto: Mislim da bi svetska ekonomija bila ozbilno pogođena ako evro ne bi opstao u bilo kojoj formi.

I ekonomijama u usponu će biti teško da izbegnu recesiju

RSE: Dok se zapadne ekonomije, sa izuzetkom Nemačke i još nekoliko zemalja, suočavaju sa ozbiljnim problemima, privrede u usponu – pre svega kineska – rapidno rastu. Da li se težište ekonomske moći definitivno pomera na Istok, ili se i ove zemlje mogu suočiti sa ozbiljnim problemima. Strahuje se, na primer, da kineskoj ekonomiji preti pregrejavanje. Takođe, da njene banke nemaju jasne bilanse. Na kraju, ako kriza na Zapadu dugo potraje, onda bi se to negativno odrazilo na Kinu, jer njena ekonomija u velikoj meri zavisi od izvoza u SAD i Evropu.

De Soto: Neosporno je da su ekonomije u usponu sada kudikamo moćnije nego pre 20 godina. One doživljavaju takav rast kakav na Zapadu verovatno nikada nije viđen. Čak i privreda Perua raste po stopi od 10 procenata. Međutim, globalna ekonomija je u velikoj meri međusobno povezana, isprepletena, tako da će biti teško i ekonomijama u usponu da izbegnu recesiju, jer gro njihovih proizvoda se izvozi na zapadna tržišta. Takođe, smatram da postoji prekomerno samopouzdanje u moć ekonomija u usponu. Bez obzira na velike uspehe, one se suočavaju i sa problemima. U velikom delu Kine, muškarci pa čak i žene još oru s plugovima. U Indiji još uvek 50 odsto stanovništva zagreva vodu na primitivan način.

RSE: Da li se težište ekonomske moći ipak pomera na Istok. Šta mislite o prognozama da će kineska privreda nadmašiti američku u dogledno vreme.

De Soto: Da ponovim, ne znam koliko su brojke o rastu kineske ekonomije utemeljene. Nema sumnje da će i dalje rasti udeo zemalja u usponu na svetskom tržištu. No, ne mislim da je većina ovih ekonomija tako razvijena kao što smatraju čak i na Zapadu, tako da će potrajati dok one evenutalno prezumu primat.

RSE: Kakve su reforme neophodne da bi se, pre svega, izašlo krize i, istovremeno, uspostavile osnove novog ekonomskog sistema u cilju izbegavanja novih turbulencija. Kao što smo pomenuli, vlasti se uglavnom bave simptomima a ne uzrocima krize. Mnogi postavljaju pitanje kako obuzdati finansijski kapital koji je skoro bez ikakve kontrole i glavni je uzrok sadašnjih nevolja. Neki smatraju da je preko potreban povratak nekoj vrsti regulacije po ugledu na državu blagostanja i kejnzijanizam.

​​De Soto: Ne, nisam u to ubeđen. Najpre, kada je reč o kejnzijanizmu, upravo zajmovi za spasavanje, pre svega Grčke, kao i kvanitativno popuštanje u SAD – liče na mere iz tog repertoara, a pokazalo se da nije izvesno da će biti uspešne. Džon Kenet Galbrajt, koji je bio veoma blizak Kejnzu tokom 1930-ih, kazao je da je suština svake krize kada postoji distanca između finansijskih instrumenata, koje svet ima na raspolaganju, i kapitala kojima su ti mehanizmi garantovani. Mislim da se ovaj stav može savršeno primeniti na krizu sa kojom se sada suočavamo. Postoji veliki rascep između finansijskih papira i kapitala. Drugim rečima, novac je uvek bio za nešto pričvršćen, odnosno oslonjen. To može biti zlato, zatim zlatno-devizni standard, stvarna imovina. Novac nikada nije štampan na osnovu nečijeg hira, ili skrivenih želja. Uvek je moralo da bude nešto opipljivo i snažno kao garancija. Taj princip je sada nestao i moramo se tome vratiti. Dakle, sve to ima malo veze sa sukobom konzervativaca i socijaldemokrata, ili Kejnza (Džon Mejnard Kejnz, poznati britanski ekonomista. Posebno je zapamćen kao pobornik vladine politike intervencionisanja. Njegove ideje su bile među ključnima za funckionisanje države blagostanja- D.Š.). i Hajeka (Austrijanac Fridrih Hajek, smatra se jednim od najvećih ekonomista i filozofa 20 veka. Njegova odbrana klasičnog liberalizma i tržišne ekonomije je bila jedno od ključnih polazišta neoliberalne ekonomije sa početka 1980-ih. – D.Š.). To je pre svega pitanje provere i kontrole šta se zaista dešava u stvarnosti.

Možemo očekivati političke nemire

RSE: Imajući u vidu sadašnje stanje, procese, odnose snaga, političku volju, nedostatak znanja o kome govorite – šta svet može očekivati u narednih nekoliko godina, imajući u vidu i sve veće nezadovoljstvo ljudi, kao što su protesti na Volstritu?

De Soto: Možemo očekivati političke nemire. U medijima se daje zapaženo mesto protestima na Zapadu, pre svega nekolicini stotina ili hiljada demonstranata na Volstritu. Međutim, ako pažljivije pogledate ostatak planete, mislim na njen jug, na primer Peru, Brazil, videli biste da i ovde demonstrira više hiljada ljudi. Nemoguće je da ako milionima ljudi širom sveta smanjite primanja, da ne bude žestokih protesta. Stoga je očigledno da ćemo morati da prođemo kroz veliku političku transformaciju, odnosno da ćemo morati da pravimo ogromna i bolna prilagođavanja sve dok se ne vratimo u stvarnost. Kao i uvek to ima velike političke posledice i zato je važno da se te korekcije učine što je pre moguće. Političari sa velikom hrabrošću moraju da nam kažu kako će to uraditi, a da pri tom ne krive susedne i druge zemlje za sopstvene nevolje. U protivnom, doći ćemo u situaciju kao i tokom 1930-ih, da se otvori (Pandorina kutija) raznih vrsta sukoba, što je na kraju dovelo i do svetskog rata.

RSE: Da li ste pesimista ili optimista?

De Soto: Mislim da ne postoji način da se izbegne kolaps ovakvog sistema. Jedino se postavlja pitanje da li će to biti moguće uz lagano prizemljenje, odnosno meko spuštanje (soft landing), što će vlade moći da kontrolišu – ili ćemo se suočiti sa naglim, dramatičnim i nekontrolisanim padom (hard landing). Onda sledi pitanje, da li postoji neko kao Čerčil, Ruzvelt ili de Gol. Da li će neko od sadašnjih svetskih lidera biti dovoljno jak da kaže da je ovo veoma teško vreme, ali da se iz njega može izaći, nudeći pri tom ozbiljno vođstvo i program za izlazak iz recesije. Ne znam odgovor na to pitanje. Ne znam da li je to Angela Merkel koja najavljuje rat protiv recesije, ali je potrebno da nam neki hrabri političar konačno kaže istinu, a ona glasi da je Zapad praznih džepova i prezadužen, umesto da nam se pričaju laži.

RSE: Govorite o kolapsu sistema. Da li to znači da će vlade izgubiti potpunu kontrolu i onda će doći do raspada finansijskih tokova i da ćemo se, umesto korišćenja novca, vratiti trampi maltene kao u srednjem veku.

De Soto: U tom smislu sam optimista. Ne mislim da će se situacija toliko pogoršati. Smatram da će u pravom trenutku reagovati neko dorastao situaciji. Međutim, kada je reč o preživljavanju postojećeg sistema sa malo kvantitativnog popuštanja, zajmova za spasavanje dužnika – uveren sam da to neće funkcionisati.