Izvor: Standard

Njujork tajms je u četvrtak objavio članak vredan pažnje kojim se de fakto priznaje postojanje američke „duboke države“ i njeno neumoljivo neprijateljstvo prema Donaldu Trampu. Naravno, autori članka (svih pet potpisanih: Piter Bejker, Lara Džejks, Džulijan Barns, Šeron Lafranije i Edvard Vong) ne osuđuju delovanje duboke države, kao što to čini toliki broj konzervativaca i Trampovih pristalica. Niti se uzdržavaju od vrednosno motivisanih kritika Trampa koji od početka razotkrivaju pristrasnu antitrampovsku poziciju ovog lista.

Ali oni trenutnu dramu oko impičmenta opisuju kao poslednju fazu borbe između autsajdera Trampa i insajderskih administrativnih snaga unutar vladajućeg aparata. Tako su neposredno dali za pravo onima koji tvrde da je američka spoljna politika bezmalo postala ekskluzivna sfera neizabranih birokrata, koji se ne obaziru na gledišta izabranih zvaničnika (čak ni predsednika) koji eventualno stvari sagledavaju sa drugačijeg stanovišta.

A to je velika stvar, jer čak i u današnjim izrazito napetim političkim okolnostima, u kojima se se aktuelni predsednik nalazi pod stalnim gerilskim napadima, malo je onih kojih su voljni da priznaju postojanje fenomena duboke države.

Kada je u proleće 2018. časopis Nešenel intrest upitao 12 pretpostavljenih stručnjaka (istoričara, pisaca, bivših državnih zvaničnika, i eksperata tink-tenk organizacija) da daju svoj sud o tome postoji li zapravo nešto kao što je duboka država, osmoro je reklo da ne postoji, dvoje je okolišalo sa odgovorima po principu „u neku ruku“ i samo dvoje je reklo da postoji. Bivši senator Kolorada Geri Hart ismejao je čitav koncep, ironično upozoravajući na „podmukle đavole koji se sastaju u kotlarnici u sitne sate, deleći zaduženja za podrivanje trenutne administracije.“

KULMINACIJA BORBE

Ali sada Bejker i drugi iz Tajmsa prihvataju tezu koja nalaže da se Tramp zaista jeste borio protiv nečega što neki vide kao duboku državu, te da duboka država pobeđuje u toj bici. Sam naslov glasi: „Trampov rat protiv duboke države se okreće protiv njega“. Tu je i podnaslov u kojem se navodi: „Istraga o opozivu je u neku ruku kulminacija borbe između predsednika i instutucija kojima nije poverio poverenje i koje je omalovažio.“

Kako ističu novinari Tajmsa, „Impičment-istraga Predstavničkog doma o Trampovim nastojanjima da prisili Ukrajinu da istraži poslovanja demokrata predstavlja vrhunac 33 meseca dugog razarajućeg sukoba predsednika bez iskustva u poslovima javne službe i vladajućeg aparate koji je nasledio ali mu nikad nije verovao.“ Ostavimo li po strani maliciozno podbadanje predsednika („bez iskustva rada u javnim službama“), ovo je prilično dobar rezime Trampovog predsednikovanja – priči o ukorenjenim državnim birokratama i predsedniku koji je pokušao da obuzda njihovu moć. Drugim rečima, priča o predsedniku koji je želeo da zauzda duboku državu i o dubokoj državi koja je želela da uništi njegov mandat.

Bejker i njegove kolege očito smatraju da se predsednik nalazi na ivici poraza. Citiraju predstavnika demokrata iz Virdžinije Džeralda Konolija koji kaže kako se nacija kreće ka nekoj vrsti „karmičke pravde“ – jer istraga Predstavničkog doma o impičmentu daje priliku da zvaničnici koji su doskora javnosti bili nepoznati sada „govore jasno i glasno i svedoče za i protiv“.

Konoli i novinari Tajmsa su verovatno u pravu. Izgleda da je Predstavnički dom neumoljivo krenuo ka impičmentu. Trampova borba protiv duboke države sada deluje kao izgubljena bitka. Da bi prevladao, Trampu je bila potrebna znatno veća podrška javnosti za njegovu agendu (koja uključuje i ograničavanje moći duboke države) od one koju je uspeo da pridobije. On je predsednik pod opsadom i to će po svoj prilici ostati do kraja mandata.

EGZODUS KARIJERNIH DIPLOMATA

Novinari napominju Trampovu želju da od počekta minimalizuje ulogu karijernih zvaničnika. Više ambasadorskih funckija dodelio je po političkoj liniji – „najviši stepen u istoriji“ kažu novinari (Frenklin Ruzvelt, Džon Kenedi, Lindon Džonson i Ronlad Regan nisu daleko iza). Rezultat toga je, kako navode, „egzodus iz javne službe“. Oni citiraju „nestranačku organizaciju“ koja tvrdi da je Trampova administracija ostala bez gotovo 1200 starijih karijernih službenika tokom 18 meseci – otprilike 40 odsto više nego u prvih godinu i po dana predsedničkog mandata Baraka Obame.

Novinari ukazuju na pismo 36 bivših diplomata državnom sekretaru Majku Pompeu u kojem se žale da „nije uspeo da zaštiti javne službenike od političke odmazde“ navodeći primer smene ambasadorke SAD u Ukrajini, Marije Jovanovič. U narednom pismu, koje je potpisalo više od 270 bivših službenika američke Agencije za međunarodni razvoj, iskazana je ogorčenost načinom ophođenja prema javnim službenicima i predsednikovim arogantnim pristupom kreiranju spoljne politike.“

Utisak je da ton teksta objavljenog u Tajmsu sugeriše da ovakve poruke i akcije predstavljaju neku vrstu optužbe protiv Trampa. Ali objektivnije bi bilo reći da je to samo spoljna manifestacija „beskompromisnog sukoba dugog 33 meseca“ o kojem Tajms piše. Ima li li predsednik pravo da otpusti ambasadora? Koliko je ozbiljan prestup načinio imenovanjem političara na mesta ambasadora u meri za nijasnu većoj od nekih prethodnih predsednika? Ako ljudi koji se profesionalno bave spoljnom politikom odluče da napuste vladu jer im se ne dopada predsednikovo nastojanje da obuzda ljude poput njih, da li je to onda greške predsednika – ili samo prirodan ishod fundamentalnog sukoba unutar vlade?

Tajms još otvorenije razotkriva celu stvar navođenjem niza slučajeva u kojima su ti karijeristi nastojali da potkopaju odluke predsednika sa kojima se nisu slagali. „Iako su mnoge karijerne diplomate i službenici napustili službu“, piše Tajms, „neki od onih koji su ostali odolevali su Trampovim inicijativama.“ Kada je predsednik naredio obustavu ratnih igara sa Južnom Korejom, vojska je nastavila da ih sprovodi – samo u manjem obimu i bez velike pompe. Diplomate su uoči NATO samita pregovarale o sporazumu kojim bi osporile bilo koju Trampovu odluku zasnovanu na drugačijem gledištu. Kada je Bela kuća naredila da se pomoć inostranstvu zamrzne za ovu godinu, zvaničnici agencije su u tišini izdejstvovali u Kongresu da se ona ponovo aktivira. Zvaničnici Stejt departmenta regrutovali su saveznike u Kongresu kako bi osujetili Trampove napore da inicira prodaju oružja Saudijskoj Arabiji i drugim državama.

KONTRANAPAD

Tajms dalje piše: „Kada su procureli transkripti (Trampovih) telefonskih razgovora sa liderima Meksika i Australije, to ga je uverilo da ne može imati poverenja u karijerno osoblje i tako su zapisi o narednim telefonskim pozivima sakrivani u bazu sa poverljivim dokumentima.“ A to se dogodilo u ranoj fazi Trampovog predsedničkog mandata, otprilike u vreme kada je i sam shvatio da tamo negde postoji kompromitujući dosije koji je osmišljen tako da obezbedi materijal svakome ko bi bio zainteresovan za podrivanje ili uništenje njegovog predsednikovanja.

I naravno, sada se vladini zvaničnici listom pridružuju predlogu Predstavničkog doma za opozivom predsednika zbog nastojanja da podstakne Ukrajinu na istragu o demokrati Džou Bajdenu i njegovom sinu Hanteru, i odluke o obustavljanju 391 milion dolara vredne bezbednosne pomoći Ukrajini koju je izgleda on doneo. Kao što sam pisao i ranije, ova Trampov čudni čin predstavlja duboko pogrešnu procenu koja je poslužila kao svojevrsni okidač opozicionim demokratama da ispale projektil impičmenta. I oni su ga ispalili. „Sada“, piše Tajms, „Tramp je suočen sa kontranapadom.“

Ali to nas ne udaljava od suštine priče iz Tajmsa – da Tramp i duboka država vode borbu na život i smrt od početka rada njegove administracije. A ulozi su ogromni. Tramp je želeo makar delimično da obnovi srdačne odnose sa Rusijom, dok je duboka država taj gest smatrala vrhuncem ludosti. Tramp je hteo da napusti Avganistan, duboka država se tome apsolutno usprotivila. Tramp je kao primarni cilj američke uloge u Siriji video uništavanje ISIS-a, dok je duboka država nameravala da nastavi proces svrgavanja sirijskog predsednika Bašara el Asada. Tramp nije želeo da događaji u Ukrajini uvuku SAD u direktnu konfrontaciju sa Rusijom, duboka država želi da otrgne Ukrajinu iz ruske sfere uticaja čak i po cenu buđenja tenzija sa Medvedom. Tramp je hteo da pozove Kinu na odgovornost zbog njene široko rasporostranjene zloupotrebe standardnih trgovinskih običaja, dok se duboka država držala principa „slobodne trgovine“ uprkos takvim zloupotrebama.

Pred Amerikom su krupni problemi koje treba rešiti. Dok se nastavlja drama oko impičmenta, pitanje koje se nadvija nad Amerikom jeste da li u SAD ima prostora za debatu o pomenutim temama? Ili će duboka država sprečiti bilo kakvu raspravu tog tipa? I može li predsednik (bilo koji) voditi Trampovu politiku bez da bude podvrgnut moćnim a suptilnim mahinacijama podmukle birokratije fokusirane na očuvanje svog statusa i stanovišta?