Izvor: Standard

Međunarodni ekonomski odnosi su takvi da, dobrim delom, određuju sudbinu međunarodnih odnosa u celini, naročito zato što je sve izraženija bolna podela na razvijene zemlje i na zemlje u razvoju, na one koji mogu sve i na one koji ne mogu ništa.

Mračna strana svetske ekonomije postaje očigledna sada kada političko pozicioniranje jedne slabe države u međunarodnom institucionalnom sistemu postaje sve više zavisno od privredne podobnosti te iste države, odnosno od njene bezuslovne otvorenosti za ulazak stranog kapitala. Na taj način, bogati će postati još bogatiji, a siromašni još siromašniji.

U senci priče o ulaganju “u razvoj nerazvijenih” krije se druga priča, prilično surova u svojoj suštini, iskren prikaz stvarnosti koji daje čovek, nekadašnji najuspešniji Economic Hit Man (EHM), odnosno ekonomski plaćeni ubica. Džon Perkins je sumirao svoje bogato profesionalno iskustvo u džungli privredne globalizacije, period u kome je u ime korporatokratije i profita najmoćnijih doveo mnoge zemlje u razvoju na rub ekonomske propasti, a time i do početka kraja njihovog političkog života. Na osnovu svega toga napisao je i objavio 2004. godine fascinantnu knjigu “Priznanje jednog ekonomskog plaćenog ubice”, koja i dan-danas uzbuđuje javnost širom sveta. Džon Perkins završio je studije za rukovodioce kompanija na Univerzitetu u Bostonu i vrlo brzo je postao zanimljiv, kao odgovarajući potencijal, izvesnim političko-privrednim strukturama, kao što su Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) i MAIN, mala kompanija koja je bila konsultant Svetske banke oko investicionog programa za zemlje Trećeg sveta. Preko noći postao je neka vrsta tajnog agenta ex officio, ekonomski plaćeni ubica koji je odlično, pokazalo se, radio svoj posao jer je dugo godina opstao u srži sofisticiranih privrednih manipulacija na međunarodnom nivou. Radilo se na stvaranju niza država ekonomski zavisnih od SAD-a, čime bi ta ista Amerika sebi obezbedila regularan put do eksploatacije resursa države koja je ekonomski umrla. Radilo se o milijardama dolara koje su kružile i koje su za jedne značile početak, a za druge kraj.

Perkins u svojoj knjizi primećuje sledeće: “U zemljama kao što su Ekvador, Nigerija ili Indonezija oblačimo se kao učitelji ili vlasnici radnji. U Vašingtonu i Parizu izgledamo kao vladini službenici ili bankari. Delujemo skromno i prosečno. Posećujemo projekte i obilazimo osiromašena sela. Propovedamo altruizam i govorimo za lokalne novine o dobrobiti koju će doneti naši humanitarni projekti. Konferencijske stolove i vladine odbore prekrivamo tabelama i visokim proračunima, a na Harvardovoj školi za ekonomiju držimo predavanja o čudesima makroekonomije. Mi smo stalno prisutni i radimo otvoreno. Ili, u najmanju ruku, tako se predstavljamo i takvi smo prihvaćeni. Tako funkcioniše ovaj svet.”

Taj njegov svet uključuje i Međunarodni monetarni fond i Svetsku banku, koji su itekako odigrali značaju ulogu u “novom ekonomskom porobljavanju sveta” i zato Džon Perkins veruje da samo jedinstven odgovor ugroženih zemalja u razvoju može razbiti obruč te nove svetske imperije bez milosti. Nekadašnji ekonomik hitmen Džon Perkins bez straha od revanšizma “šakala koji su u službi privredne mafije” i sa zadovoljstvom probuđene savesti, pokušava da nam pokaže da stvari nisu uvek onakve kakvima se čine i da vredi se boriti za bolji svet, za svet bez globalne prevare, korupcije, ucene i brutalnosti.

Gospodine Perkins, Vi ste napisali knjigu “Priznanje jednog ekonomskog plaćenog ubice”, koja je izazvala i još uvek izaziva burne reakcije širom sveta, iako je to, zapravo, samo istinita priča o poslu kojim ste se nekada bavili. Možete li da nam objasnite ko su ekonomske plaćene ubice i šta je njihov zadatak?

– Mi primarno stvaramo globalnu imperiju bez sile. Najvažniji zadatak za ekonomskog plaćenog ubicu je da otkrije sve one zemlje Trećeg sveta koje imaju resurse za koje su zainteresovane američke korporacije (uzmimo primer nafte), zatim tim zemljama Svetska banka ili njoj slične institucije dozvoljavaju ogromne pozajmice. Ali, novac ne ide direktno u tu zemlju. On pre ide američkim kompanijama koje grade moćne fabrike, industrijske komplekse ili preduzimaju druge grandiozne infrastrukturne projekte u toj zemlji. Od toga imaju koristi lokalne bogataške familije jednako koliko i američke korporacije, ali to ne pomaže i većini populacije, koja je suviše siromašna da koristi struju, nije obučena dovoljno da radi u novoj industriji i koja faktički ostaje da živi van tog ekonomskog sistema. Zemlja, naravno, završava tako što upada u ogroman dug koji ne može da izmiri. Tada mi, ekonomske plaćene ubice idemo nazad u tu zemlju i kažemo: “S obzirom na to da ne možete da platite svoje dugove, dajte nam ono od čega živite – prodajte vašu naftu po niskim cenama našim naftnim kompanijama. Ili nas podržite svojim glasovima u UN – u ili pošaljite svoje trupe da podrže naše u Iraku.” U nekim situacijama u kojima mi nismo imali uspeha, agenti–šakali, bili su poslati da sruše tu vladu ili eliminišu one lidere koje ekonomske ubice nisu uspele da podmite. To se meni dogodilo u Panami i Omar Torijos je bio ubijen kao rezultat toga. Ako bi i šakali podbacili, onda ide američka vojska – kao što je slučaj s Irakom.

Kako ste postali jedan od njih, ekonomskih plaćenih ubica?

– Regrutovala me je Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) a završio sam radeći kao rukovodeći ekonomista u privatnoj konsultantskoj firmi, gde sam bio obučavan kao ekonomski plaćeni ubica. Danas ekonomske ubice i šakali obično rade za privatne kompanije, a ne direktno za NSA ili CIA.

Na koji način su, po Vašem mišljenju, Međunarodni monetarni fond i Svetska banka učestvovali u izgradnji te korporatokratije u zemljama u razvoju i koje su posledice tog njihovog delovanja tamo?

– Već sam pomenuo na koji način Svetska banka i njene sestrinske organizacije funkcionišu u čitavoj ovoj priči, ali treba dodati da, jednom kada se zemlje zaduže, Međunarodni monetarni fond im nudi dodatnu finansijsku pomoć. U izvesnom smislu, to je smanjenje dugovanja, ali tek onda kada se država ili države slože da prodaju svoja dobra i druge resurse stranim kompanijama i da privatizuju javni sektor. Posledica toga je da te države potpadaju pod tu svetsku imperiju.

Da li možete da nam kažete da li je moguće da se zemlje u procesu tranzicije (na primer – Srbija) izbore s negativnim posledicama ekonomske globalizacije?

– Da, moguće je. Nikada nisam radio u Srbiji i ne poznajem specifičnosti vaše situacije konkretno, tako da ne mogu ni da predložim neki jasan plan. U svakom slučaju, najvažnija stvar je da se ne prihvati ideja da vi morate nekome da robujete. U kooperaciji s drugim zemljama, koliko je moguće širom sveta, od Afrike, preko Latinske Amerike, do Evrope i Azije, treba odbiti ulazak u nove dugove ili preuzimanje plaćanja starih dugova koje su napravili neki bivši lideri, korumpirani od strane ekonomskih ubica. Tek ako svi zajedno i složno ustanete i pobunite se, možete da se nadate uspehu.

I na kraju, gospodine Perkins, koji je bio vaš najdublji motiv da napišete i objavite svoju knjigu, posebno ako znamo da ste se suočili sa puno problema i da ste čak bili i upozoreni da to ne činite a da ste vi, uprkos tome, odlučili da svetu otkrijete istinu?

– Nakon 11. septembra, dok sam stajao i posmatrao kako gori Svetski trgovinski centar, znao sam da moram da napišem knjigu. Shvatio sam koliko je važno pomoći ljudima da shvate da američka spoljna politika nije ono za šta se predstavlja da jeste i da, u suštini, ima za cilj stvaranje vrlo nepravednog i nepoštenog sveta koji će rezultirati rastućom nestabilnošću. Moj unuk očekuje da nasledi jedan miroljubiv svet, svako dete na svakom kontinentu mora imati ista očekivanja. Da bi se to dogodilo, moramo da otklonimo uzroke terorizma, glad, siromaštvo i eksploataciju. Shvatio sam da je moj prvi korak bio da otkrijem priču o eksploataciji, priču o ekonomskim plaćenim ubicama. Nikome nisam rekao da pišem knjigu sve dok je nisam završio i poslao je određenom broju izdavača. U tom smislu, to je bila moja najbolja garancija. Svaki šakal zna da jednom kada knjiga postane dostupna javnosti, čak i da ja budem ubijen, to može samo uvećati njenu prodaju, i to je veća opasnost nego to što sam ja živ.