Izvor: Standard

Nedavno, u jednoj emisiji, novinarka Radio Sputnjika mi je postavila pitanje: ko stoji iza Aljbina Kurtija?

Njenoj logici se nema šta prigovoriti: ako je Zapad do sada prilično investirao u Hašima Tačija, zašto bi ga taj isti Zapad rušio preko pokreta „Samoopredeljenje“?

Razmatrati tezu kako iza protesta u Prištini stoji neki drugi spoljni faktor je bespredmetno! Čak je dobro poznato i sa kim na tom istom Zapadu Kurti ima prilično otvorenu komunikaciju. Sada, ako je i Tači „zapadni igrač“, a to isto su i čelni ljudi „Samoopredeljenja“, šta se onda dešava na Kosovu?

Zašto su rovovi između dva albanska tabora toliko duboko iskopani da ćemo pre gledati njihov frontalni sukob na ulicama, nego prisustvovati bilo kakvom političkom dogovoru?

Postavljanje ovog pitanja je važno kako bi se sagledao proces destabilizacije celokupnog Balkana.

U delu srpske javnosti se već odomaćila teza kako SAD i EU ciljano destabilizuju Makedoniju i BiH, a sledeća na redu je, pretpostavlja se – Srbija! Ima u ovome i nešto istine. Ali, u svim ovim analizama se često ispušta iz vida Kosovo.

Na Kosovu je najkritičnije. Tamo je već „puklo“, a ne postoji nikakva izlazna strategija.

Tači se uzda u pobedu Hilari Klinton, što bi mu dalo „svežeg vazduha“ za još par godina političke trke. Kurti se uzda u rast narodnog nezadovoljstva i prevremene izbore.

Previranja su velika i u Hrvatskoj, a dešavanja u Crnoj Gori u narednih godinu i po dana će takođe biti dramatična.

Ne treba gubiti iz vida da su u Bugarskoj protesti gotovo svakonedeljni (prvi put u istoriji zemlje je štrajkovala policija u centru Sofije, a oko tema Južnog toka i migrantske krize sporenja su sve oštrija), da razočaranost Rumuna u sistem dostiže neverovatne razmere („rijalitizacija“ dnevne politike je teško dostižna čak i za Srbiju, a prema poslednjem popisu, ova zemlja je spala na 18,5 miliona stanovnika, mada pojedinci iz akademske zajednice tvrde da je njihov broj zbog migracija ka razvijenim zemljama manji čak za milion), da Moldavija „putuje“ ka novom građanskom ratu, a o dešavanjima u Grčkoj ne treba ni trošiti puno reči.

Destabilizacija Balkana je potpuna, tu nema izuzetaka, i to je najverovatnije proces koji se ne može zaustaviti.

Takođe, posmatrano u širem kontekstu, treba reći i da cela Evropa klizi ka destabilizaciji. U poslednjih pola veka društva evropskih država nikada nisu bilu podeljenija po ključnim političkim pitanjima.

Naravno, kao što je već upozoravano, dugi prsti zapadnih službi su primetni u većini ovih dešavanja (u Moldaviji je, na primer, situacija pod njihovom kontrolom i ciljano se zemlja gura ka ratu). Međutim, daleko je od toga da te iste zapadne službe kontrolišu situaciju.

Osim u par pojedinačnih primera, zapadni centri moći neće moći da kreiraju buduća rešenja, iako će na njihovo definisanje, u manjoj ili većoj meri uticati.

Ukoliko se na Balkanu i sprovodi neka „velika igra“ od strane zapadnih struktura (sposobne da izvedu tako veliku operaciju su samo SAD i Velika Britanija, ostali mogu biti „pomoćno osoblje“), onda ona može imati samo jedan strateški cilj: sprečavanje daljih masovnih migracija muslimanskog stanovništva ka kontinentalnoj Evropi.

Ako je Balkan nestabilan nema ni izbegličkih ruta! Mada se, sudeći prema dosadašnjem ponašanju i planovima atlantista, može doći do sasvim drugačijeg zaključka: da su upravo ti krugovi sponzori migrantske krize. Ova pretpostavka, dakle, verovatno otpada.

Uzroke destabilizacije treba tražiti u drugim stvarima, a pre svega se to tiče potrošenog razvojnog modela i globalnih promena.

Sa jedne strane, neoliberalni koncept nije doneo obećavane rezultate. Distribucija novostvorene vrednosti je nepoštena, pa bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Socijalne tenzije su sve veća, a političke i društvene vrednosti koje se uporno nameću su sporne, za tradicionalno društvo čak i neprihvatljive. Političari su ili pod kontrolom krupnog kapitala ili predstavljaju puke aparatčike kojima su drugi krčili put do pozicija tokom godina. Tu nema ni novih ideja ni spasonosnih rešenja.

Na Balkanu su posledice najvidljivije, pošto u svim državama, za većinu stanovnika, stanje postaje neizdrživo. Politički pokreti, koji su se do juče nalazili na marginama to prepoznaju i koriste. Otuda sve žešći i sve češći protesti.

Sa druge strane, struktura svetskog političkog sistema se menja i odnosi potencijala moći (vojne, ekonomske i meke) između velikih igrača su sasvim drugačiji nego pre samo pet godina.

To što je neko američki klijent, više ne podrazumeva neograničenu moć, čak ne garantuje ni dolazak na vlast ili opstanak na vlasti. Lokalni političari su prinuđeni ili da sve više sarađuju sa ostalim velikim igračima, što izaziva podozrenje njihovih dojučerašnjih sponzora (primer Gruevskog), ili da slepo prate SAD rizikujući dalju destabilizaciju zemlje (primer Đukanovića).

Kako god da se okrene, uslovi za rast daljih političkih tenzija postoje.

Na kraju, postoji još jedan razlog o kojem se slabo piše. Pukotine u zapadnom bloku su sve veće.

Često se govori o različitim strujama unutar ruskih (siloviki protiv liberala), evropskih (evroatlantisti protiv panevropejaca) ili turskih (panislamisti protiv prozapadnjaka) struktura, ali su američke institucije do sada uglavnom posmatrane kao homogene, sa jedinstvenim ciljevima i odličnom koordinacijom. Preliminarni izbori u SAD, pojava Donalda Trampa i Bernija Sandersa i oštre rasprave do kojih je došlo ipak pokazuju da se i SAD nalaze pred velikim nedoumicama i podelama.

Te podele ne mogu mimoići institucionalni aparat, pa je sasvim moguće da dva različita centra moći imaju različite poglede na dešavanja u različitim zemljama. Pa na primer, iako jedan centar moći očigledno ruši Gruevskog, drugi baš i ne vidi da je to pametna ideja. Jedan centar moći je dodao gas u Crnoj Gori, dok je za drugi cela ta operacija bilo besmisleno provociranje Rusije zbog beznačajne stvari.

Jedan centar moći misli da bi Vučića trebalo malo pritegnuti zbog čestih odlazaka u Moskvu, dok je drugi na stanovištu da on radi koristan posao i da mu te „izlete“ treba tolerisati.

Svakako ne na primeru Balkana, ali u mnogim drugim slučajevima (na primer oko suspenzije sankcija Iranu ili problemima u Južnom kineskom moru) se ove podele mogu pratiti i kroz postavljanja nekih od vodećih američkih političara, stratega i kolumnista. Zato je sasvim moguće da jedan centar podržava Tačija i pokušava da održi u životu kreaturu nazvanu „Republika Kosovo“, dok u drugom preovlađuje stav da je kreatura mrtvorođenče, a da je Tači potrošen, te zbog toga treba prelaziti na „plan B“. Formiranje „Velike Albanije“ na primer. A tu je onda „Samoopredeljenje“ da afirmiše celu ideju i priprema njenu realizaciju.

Sve teža koordinacija unutar SAD ostavlja posledice i po njihove odnose sa evropskim saveznicima, pa otuda i česta sudaranja na terenu u mnogim inicijativama.

Uglavnom, protesta će biti i destabilizacija Balkana će se nastaviti. Sa tim treba računati i sa tim ćemo morati živeti. Međutim, vrlo važno je odvojiti žito od kukolja i ne trpati u isti koš sve akcije do kojih će dolaziti.

Nezadovoljstvo, kao uzrok destabilizacije, se javlja iz nekoliko razloga i posmatrati sve kroz tezu da iza svakog protesta stoji Soroš je netačno, a za našu krhku demokratiju može biti pogubno.

Na kraju, destabilizacija Balkana, iako će Srbiji doneti mnoge pretnje i izazove, ne mora da bude loša po naše državne i nacionalne interese. Zavisi puno i od toga kako ćemo se mi prema nekim stvarima postaviti, kako ćemo u pojedinim trenucima reagovati i dokle će nas u pojedinim inicijativama pratiti saveznici.

Ako znamo šta hoćemo, iz novog kruga balkanske krize ne moramo izaći kao gubitnici.

dr Dušan Prorokovi je profesor na predmetu Geopolitika na Fakultetu za diplomatiju i bezbednost