Izvor: FAKTI

Ruski lider Vladimir Putin – nastupivši na jubilarnom 70-om zasedanju Generalne skupštine UN – upozorio je da se problem izbeglica i migranata može rešiti jedino obnovom uništene državnosti zemalja iz kojih dolaze.

Istovremeno je zatražio odgovornost za one koji su stvorili konflikt na Bliskom Istoku i omogućili širenje terorizma u tom delu sveta.

Posebno je upozorio da se teritorijalna celovitost Ukrajine „ne može uspostaviti pretnjama i silom oružja“.

Upozorio je da je primena sankcija za neke zemlje postala sredstvo za uklanjanje konkurenata sa tržišta i pozvao druge države da se sa uvažavanjem odnose prema različitosti zemalja i da im ne nameći „jedinstveni model razvoja“.

„Sedamdesetogodišnji jubilej Organizacije ujedinjenih nacija je dobar da se vratimo u istoriju i popričamo o našoj zajedničkoj budućnosti.

Zemlje koje su uništile nacizam su 1945. godine udružile snage kako bi položile čvrste temelje posleratnog svetskog poretka.

Podsećam da su ključne odluke o principima međusobne saradnje država i odluke o stvaranju UN donošene u mojoj zemlji na sastanku lidera antihitlerovske koalicije na Jalti.

Sistem uspostavljen na Jalti plaćen je stradanjima i desetinama miliona života, dvama svetskim ratovima koji su protutnjali planetom u XX veku, i, da budemo objektivni, on je pomogao čovečanstvu da prođe kroz burne, ponekad dramatične događaje poslednjih sedam decenija, ali je svet sačuvao od potresa velikih razmera.

Organizacija ujedinjenih nacija je struktura kojoj nema ravnih po legitimnosti, reprezentativnosti i univerzalnosti. Da, na račun UN se u poslednje vreme čuje mnogo kritika. One navodno demonstriraju nedovoljnu efikasnost, a donošenje principijelnih ključnih odluka nailazi na nesavladive nesuglasice, pre svega između članica Saveta bezbednosti.

Međutim, želim da istaknem da su nesuglasice u OUN postojale uvek, tokom svih 70 godina postojanja organizacije. I pravo veta se koristilo uvek: njega su koristile i Sjedinjene Američke Države, i Velika Britanija, i Francuska, i Kina, i Sovjetski Savez, a kasnije Rusija. To je potpuno normalno za raznoliku organizaciju sa ovolikom zastupljenošću država.

Prilikom osnivanja OUN nije se ni smatralo da će ovde vladati istomišljeništvo. Suština organizacije i jeste traženje i postizanje kompromisa, a njena snaga je uzimanje u obzir različitih mišljenja i tačaka gledišta.

Odluke koje se razmatraju u OUN, usaglašavaju se u vidu rezolucija ili se ne usaglašavaju, kako kažu diplomate: prolaze ili ne prolaze. I sve radnje bilo kojih država mimo tog postupka nelegitimne su i suprotne su Povelji OUN, savremenom međunarodnom pravu.

Svi mi znamo da je po završetku „hladnog rata“ – i svi drugi to znaju – u svetu nastao jedan centar dominacije. I tada su oni koji su se našli na vrhu te piramide došli u iskušenje da pomisle da, ako su oni tako jaki i izuzetni, najbolje znaju šta treba raditi. Pa, prema tome, ne treba se obazirati ni na OUN, koja često, umesto da automatski ozakoni potrebnu odluku, samo smeta, kako kod nas kažu, „muva se pod nogama“.

Krenule su priče da je Organizacija u vidu u kojem je stvorena zastarela, da je ispunila svoju istorijsku misiju.

Naravno, svet se menja, i UN treba da budu u skladu sa tom prirodnom transformacijom. Rusija je spremna za rad na daljem razvoju UN sa svim partnerima na osnovu širokog konsenzusa, ali pokušaje da se uzdrma autoritet i legitimnost UN smatramo krajnje opasnim. To može da dovede do rušenja cele arhitekture međunarodnih odnosa. Tada nam zaista neće preostati nikakva pravila, osim prava jačeg.

To će biti svet u kojem će umesto zajedničkog rada vladati egoizam, svet u kojem će biti sve više diktata i sve manje ravnopravnosti, manje stvarne demokratije i slobode, svet u kojem će se umesto zaista nezavisnih država množiti broj faktičkih protektorata kojima se upravlja spolja. Jer, šta je to državni suverenitet o kojem su kolege ovde već govorile? To je, pre svega, pitanje slobode, slobodnog izbora svoje sudbine za svakog čoveka, za narod, za državu.

Kad smo već kod toga, poštovane kolege, u istom redu je i pitanje takozvane legitimnosti državne vlasti.

Ne može se igrati i manipulisati rečima. U međunarodnom pravu, u međunarodnim poslovima svaki termin treba da bude jasan, transparentan, treba da ima jednako shvatanje i jednako shvatane kriterijume. Svi smo mi različiti, i prema tome se treba odnositi s poštovanjem. Niko ne treba da se prilagođava jednom modelu razvoja koji je neko jednom zauvek proglasio ispravnim.

Niko od nas ne treba da zaboravlja iskustvo iz prošlosti. Mi se, na primer, sećamo i primera iz istorije Sovjetskog Saveza. Izvoz društvenih eksperimenata, pokušaji da se izazovu promene u različitim zemljama polazeći od svojih ideoloških pozicija često su dovodili do tragičnih posledica, dovodili su ne do napretka, već do degradacije. Međutim, izgleda da niko ne uči na tuđim greškama, već ih samo ponavlja. I, izvoz takozvanih „demokratskih“ revolucija se nastavlja.

Dovoljno je pogledati situaciju na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, o čemu je govorio prethodni govornik.

Naravno, politički i socijalni problemi su prisutni odavno, i ljudi tamo su, naravno, želeli promene. Ali, šta se dogodilo u stvarnosti?

Agresivna spoljna intervencija dovela je do toga da su – umesto reformi – državne institucije, pa i sam način života, bili uništeni bez ikakvog pardona. Umesto pobede demokratije i napretka – nasilje, siromaštvo, socijalna katastrofa, a ljudska prava, uključujući pravo na život, nimalo se ne poštuju.

Dođe ti da pitaš one koji su stvorili takvu situaciju: „Da li bar sada shvatate šta ste natvorili?“ Ali plašim se to ostati puko pitanje, zato što od politike, u čijoj su osnovi samouverenost, ubeđenost u svoju izuzetnost i nekažnjivost, još uvek nisu odustali.

Već je postalo očevidno da je vakuum vlasti, koji se pojavio u nizu zemalja Bliskog Istoka i Severne Afrike, doveo do formiranja zona anarhije koje su odmah počeli da popunjavaju ekstremisti i teroristi.

Pod zastavama takozvane Islamske države već ratuju desetine hiljada bojovnika. Među njima su bivši pripadnici iračke armije koje i upad u Irak 2003. godine izbacio na ulicu. Regrute Islamskoj državi liferuje i Libija čija državnost je razrušena uz grubo kršenje rezolucije Saveta bezbednosti UN№ 1973. Sada redove ekstremista popunjavaju još i članovi takozvane umerene sirijske opozicije koju podržava Zapad.

Njih su prvo naoružali i obučili, da bi oni potom prešli na stranu takozvane Islamske države.

[youtube id=”ddZjZ0fgbKE” width=”600″ height=”350″ autoplay=”no” api_params=”” class=””]

kompletan govor

A čak ni sama Islamska država nije nastala na pustom mestu: nju su takođe isprva „gajili“ kao oružje protiv neugodnih svetovnih režima.

Čim je stvorila mostobrane u Siriji i Iraku, Islamska država je počela da svoju ekspanziju širi na druge regione, sa ambicijom da uspostavi svoje gospodstvo u celom islamskom ssvetu i na samo u njemu.

Tu nije kraj njenim planovima. Stvari su više nego opasne.

Pri ovakvom stanju stvari, licemerno je i neodgovorno nastupati sa gromkim deklaracijama o pretnji međunarodnog terorizma, a pritom zatvarati oči na kanale finansiranja i podrške teroristima, uključujući njihove prihode od trgovine narkoticima i od nelegalne trgovine naftom i oružjem, pa još pokušavati manipulisati ekstremističkim grupacijama i držati ih u svojoj službi radi dostizanja sopstvenih političkih ciljeva, u nadi da ćete se kasnije sa njima obračunati, prosto – da će biti likvidirani.

Onima koji ovako postupaju i razmišljaju, hteo bih da kažem: gospodo, imate posla sa veoma surovim ljudima, ali ti ljudi uopšte nisu glupi niti primitivni, ti ljudi nisu gluplji od vas i tu još nije sasvim jasno ko će koga iskoristiti za svoje ciljeve.

Poslednji podaci koji govore kako je umerena opozicija predala oružje koje ste joj dali teroristima – to najbolje potvrđuje.

Smatram da su svi pokušaji šurovanja sa teroristima, a pogotovo njihovo naoružavanje, kratkovidi i da mogu izazvati pravi požar.

Globalna teroristička pretnja može narasti do kritičnih granica i zahvatiti nove delove planete. Utoliko pre što se u kampovima Islamske države kale bojovnici iz mnogih zemalja, uključujući i evropske.

Moram, na žalost, da kažem otvoreno, uvažene kolege, da ni Rusija u ovome nije izuzetak. Zato ne smemo dozvoliti da se glavoseče, koje su već osetile miris krvi, vrate svojim kućama i nastave svoj crni posao. Mi to, u svakom slučaju, ne želimo.

Valjda niko to ne želi, zar ne?

Rusija je oduvek tvrdo i dosledno bila protiv terorizma u svim njegovim vidovima.

Danas moja zemlja pruža vojno-tehničku pomoć i Iraku i Siriji, kao i drugim zemljama u tom regionu koje vode borbu sa terorističkim grupacijama.

Smatramo da je odbijanje saradnje sa sirijskim vlastima i sirijskom vladinom armijom – sa onima koji se hrabro i oči u oči bore bore sa terorom – ogromna greška.

Vreme je da se prizna: da se u Siriji – osim vladinih snaga predsednika Asada i kurdskih dobrovoljaca – niko drugi realno ne bori protiv Islamske države i drugih terorističkih organizacija.

Mi znamo sve probleme tog regiona i sve njegove protivrečnosti, ali ipak treba polaziti od realnosti.

Poštovane kolege! Moram da primetim da se u poslednje vreme naš takav pošten i direktan pristup koristi kao povod da se Rusija optuži za rastuće ambicije. Kao da oni koji o tome govore nemaju nikakve ambicije. Ali, nije stvar u ambicijama Rusije, poštovane kolege, već u tome da je već nemoguće trpeti stanje ka kojem ide svet.

Mi zapravo predlažemo da se vodimo ne ambicijama, već zajedničkim vrednostima i zajedničkim interesima na osnovu međunarodnog prava, da udružimo snage radi rešavanja novih problema koji su pred nama i da stvorimo zaista široku međunarodnu antiterorističku koaliciju.

Kao i antihitlerovska koalicija, ona bi u svojim redovima mogla da ujedini najrazličitije snage koje su spremne da se odlučno suprotstave onima koji, kao i nacisti, seju zlo i mržnju prema čovečanstvu.

I, naravno, glavne učesnice te koalicije treba da budu muslimanske zemlje. Jer, Islamska država ne samo da predstavlja direktnu pretnju za njih, već i svojim krvavim zločinima skrnavi jednu od najvećih svetskih religija – islam.

Ideolozi bojovnika se iživljavaju nad islamom, izopačuju njegove istinske humanističke vrednosti.

Želeo bih da se obratim muslimanskim duhovnim liderima: sada su veoma važni i vaš autoritet i vaše pouke i usmeravanja. Treba sačuvati ljude koje pokušavaju da vrbuju bojovnici od nepromišljenih poteza, a onima koji su bili obmanuti i koji su se sticajem različitih okolnosti našli u redovima terorista treba pomoći da nađu put ka normalnom životu, da polože oružje, prekinu bratoubilački rat.

Već u narednim danima Rusija će, kao predsedavajuća Saveta bezbednosti, sazvati ministarsku sednicu radi sveobuhvatne analize pretnji na prostoru Bliskog istoka. Pre svega, predlažemo da se razmotri mogućnost usaglašavanja rezolucije o koordinaciji poteza svih strana koje se borbe protiv Islamske države i drugih terorističkih grupacija. Ponavljam, takva koordinacija treba da se zasniva na načelima Povelje OUN.

Računamo da će međunarodna zajednica moći da izradi sveobuhvatnu strategiju političke stabilizacije i socijalno-ekonomske obnove Bliskog Istoka. Tada, poštovani prijatelji, neće ni morati da se grade logori za izbeglice. Talas ljudi koji su bili prinuđeni da napuste svoju zemlju bukvalno je zapljusnuo prvo susedne zemlje, a zatim i Evropu. Ovde se radi o stotinama hiljada, a može se popeti i na milione. To je, faktički, nova velika gorka seoba naroda i teška lekcija za sve nas, uključujući Evropu.

Želim da naglasim: izbeglicama su, bez sumnje, potrebni samilost i podrška. Ali, taj problem se kardinalno može rešiti samo putem obnove državnosti tamo gde je ona bila uništena, putem jačanja institucija vlasti tamo gde su se one očuvale i obnavljaju, putem pružanja svestrane pomoći – vojne, ekonomske, materijalne – zemljama koje su se našle u teškom položaju i, naravno, ljudima koji, uprkos svim iskušenjima, ne napuštaju svoj zavičaj.

Razume se, nikakva se pomoć ne može i ne sme nametati suverenim državama, ta pomoć se mora uditi isključivo u skladu sa Poveljom UN.

Sve što se čini i što će se činiti u toj sferi u skladu sa normama međunarodnog prava – Ujedinjene nacije treba da podrže, a sve što bude protivno Povelji UN – da odbace.

Krajnje važnim smatram pomoć u obnovi državne strukture Libije, podršku novoj vladi Iraka i svestranu pomoć legitimnoj vladi Sirije.

Uvažene kolege, ključni zadatak međunarodne zajednice na čelu sa UN i dalje je obezbeđivanje mira, regionalne i globalne stabilnosti.

Po našem mišljenju, moramo razgovarati o formiranju prostora jednake i nedeljive bezbednosti, bezbednosti ne za izabrane već – za sve. Da, to je složen, težak i dugotrajan posao, ali mu alternative nema.

Međutim, kod nekih naših kolega i dalje, na žalost, dominiraju blokovsko mišljenje iz vremena hladnog rata i težnja da se osvajaju geopolitčki prostori.

Prvo su nastavili liniju širenja NATO. Nameće se pitanje: radi čega ako je Varšavski ugovor prestao da postoji, a Sovjetski Savez se raspao?

Uprkos tome, NATO na samo da opstaje, nego se i dalje širi, kao i njegova vojna infrastruktura.

Zatim su se postsovjetske države našle pred teškim izborom: da se priklone Zapadu ili Istoku? Pre ili kasnije takva logika konfrontacije morala je da se prelije u ozbiljnu geopolitičku krizu. To se desilo u Ukrajini gde su koristili nezadovoljstvo većeg dela stanovništva postojećom vlašću i spolja su isprovocirali oružani prevrat. Usled toga je planuo građanski rat.

Ubeđeni smo: samo uz savesno ispunjavanje Minskih sporazuma od 12. februara ove godine moguće je zaustaviti krvoproliće i izaći iz ćorsokaka. Pretnjama i silom oružja nemoguće je obezbediti celovitost Ukrajine.

To se mora uraditi. Potrebno je realno sagledavanje interesa i prava ljudi u Donbasu, poštovanje njihovog izbora, usaglašavanje sa njima, kao što je to predviđeno Minskim sporazumima, ključnih elemenata političkog uređenja države. To je garancija da će se Ukrajina razvijati kao civilizovana država, kao važna karika u izgradnji zajedničkog prostora bezbednosti i ekonomske saradnje, kako u Evropi tako i u Evroaziji.

Dame i gospodo, nisam sada slučajno spomenuo zajednički prostor ekonomske saradnje. Još donedavno se činilo da ćemo se u ekonomiji, gde važe objektivni tržišni zakoni, naučiti da se ponašamo bez linija koje dele, da ćemo delovati na bazi transparentnih, zajednički usvojenih pravila, uključujući i principe STO koji podrazumevaju slobodnu trgovinu, investicije i otvorenu konkurenciju. Ipak, danas, gotovo da su postale norma jednostrane sankcije bez saglasnosti UN. One ne samo prate političke ciljeve, već se i koriste za uklanjanje konkurencije na tržištu.

Navešću još jedan simptom rastućeg ekonomskog egoizma.

Niz zemalja je krenuo putem zatvorenih ekskluzivnih ekonomskih udruženja, pri čemu se razgovori o njihovom stvaranju odvijaju po kuloarima, u tajnosti i od sopstvenih građana, od sopstvenih poslovnih krugova, od šire javnosti i od drugih zemalja. Druge države, čiji interesi mogu da budu pogođeni, takođe se ni o čemu ne obaveštavaju.

Verovatno sve nas žele da suoče sa činjenicom da su pravila igre ponovo napisana, pritom napisana prema potrebama uskog kruga izabranih, bez učešća STO. To može da dovede do destabilizacije trgovinskog sistema, do razaranja globalnog ekonomskog prostora.

Označeni problemi pogađaju interese svih država, utiču na perspektive čitave svetske privrede, zbog toga predlažemo da se ova pitanja razmatraju u okviru UN, STO i „Grupe dvadeset“.

Nasuprot politici ekskluzivnosti, Rusija predlaže harmonizaciju regionalnih ekonomskih projekata, takozvanu integraciju integracija, zasnovanu na univerzalnim transparentnim principima međunarodne trgovine. Kao primer navešću naše planove po usaglašavanju rada Evroazijskog ekonomskog saveza sa kineskom inicijativom u vezi formiranja „Ekonomskog pojasa Puta svile“.

Još uvek velike perspektive vidim u harmonizaciji procesa integracije u okvirima Evroazijske ekonomske unije i Evropske Unije.

Dame i gospodo, među problemima koji se tiču budućnosti čitavog čovečanstva imamo i takav izazov kao što su globalne promene klime. Mi smo zainteresovani za efikasnost klimatske konferencije UN koja će biti održana u Parizu u decembru.

U okvirima svog nacionalnog doprinosa, planiramo da do 2030. godine smanjimo emisiju gasova „staklene bašte“ za do 70-75% u poređenju sa pokazateljima iz 1990. godine.

Predlažem da šire sagledamo ovaj problem. Ograničavanjem emisije štetnih gasova, koristeći druge taktičke metode mi ćemo, možda, na neko vreme da ublažimo problem, ali nećemo ga svakako rešiti. Potrebni su nam potpuno drugi pristupi.

Reč treba da bude o uvođenju principijelno novih tehnologija prilagođenih prirodi, koje ne nanose štetu okolini već se sa njom harmonično uklapaju dozvoljavajući da se obnovi ravnoteža između biosfere i tehnosfere koju je čovek narušio. To je izazov planetarnih dimenzija. Ubeđen sam da čovečanstvo poseduje intelektualni potencijal da odgovori na njega.

Neophodno je da ujedinimo napore pre svega država koje poseduju jaku istraživačku bazu, razvijene fundamentalne nauke.

Predlažem da se pod okriljem UN formira specijalni forum, gde će sve strane razmatrati probleme vezane za trošenje prirodnih resursa, uništavanje okoline, klimatske promene. Rusija je spremna da nastupi kao jedan od organizatora takvog foruma.

Poštovane dame i gospodo, kolege, 10. januara 1946. godine u Londonu je počela sa radom prva sesija Generalne skupštine UN. Na njenom otvaranju predsednik pripremne komisije sesije, kolumbijski diplomata Zuleta Anhel, prema mom mišljenju, veoma obimno formulisao principe na kojima treba da zasniva svoj rad UN. To su: dobra volja, preziranje intriga i lukavstva, duh saradnje.

Danas ove reči zvuče kao pouka za sve nas. Rusija veruje u veliki potencijal UN koji treba da pomogne da se izbegne nova globalna konfrontacija i da se pređe na strategiju saradnje. Mi ćemo zajedno sa drugim zemljama postupno raditi kako bi smo učvrstili centralnu koordinirajuću ulogu UN.

Ubeđen sam, ako budemo radili zajedno, da ćemo svet učiniti stabilnim i bezbednim, da ćemo stvorićemo uslove za razvoj svih država i naroda.

Hvala na pažnji“.