Izvor: Fakti

Sjedinjene Države i svet nastavljaju da vode veliku debatu o novim trgovinskim sporazumima. Takvi paktovi su ranije nazivani „sporazumima o slobodnoj trgovini”.

Zapravo, to su sporazumi o kontrolisanoj trgovini. Njihove odredbe odražavaju korporativne interese, pre svega SAD i EU.

Danas takve poslove sve češće nazivaju „partnerstvima”, kao, na primer, u slučaju Trans-pacifičkog partnerstva. Ali, ta partnerstva nisu ravnopravna. Njegove uslove diktiraju SAD. Na sreću, „partneri” Amerike su u poslednje vreme sve više protiv te pojave.

Nije teško shvatiti zašto. Ti sporazumi se prostiru mnogo dalje od sfere trgovine, investicija ili intelektualne svojine. Oni dovode do fundamentalnih promena u pravnoj, sudskoj i regulatornoj strukturi država. Pri tom, na te sporazume se ne može niti uticati, niti se oni mogu kontrolisati preko demokratskih institucija.

Možda se najnepravedniji — i nepošteniji — deo tih sporazuma tiče zaštite investitora.

Niko ne spori da investitori treba da imaju zaštitu od državne konfiskacije njihove imovine. Međutim, posebne odredbe tih sporazuma nemaju veze sa tim.

Stvarni cilj posebnih odredbi je ometanje zdravstvenih, ekoloških, bezbednosnih i, da, čak i finansijskih propisa. Druge zemlje imaju svoje propise, kao što i SAD imaju svoje, radi zaštite ekonomije i državljana zemlje. Međutim, korporacije dobijaju pravo da podnesu tužbu protiv vlada i da zahtevaju potpunu odštetu za bilo kakvo smanjenje u njihovim pokazateljima očekivanih prihoda zbog regulatornih ograničenja.

To nije prosto teoretska mogućnost. U ovom trenutku duvanski koncern Philip Morris sudi se sa Urugvajem i Australijom zbog zahteva za stavljanje upozorenja o štetnosti pušenja na paklice cigareta. Obe zemlje rešile su da odu korak dalje od SAD, naloživši da se na paklice obavezno stavljaju ilustracije posledica pušenja.

Takve mere donose rezultat: one pozivaju ljude da prestanu da puše. Zato Philip Morris sada zahteva odštetu zbog izgubljene dobiti.

U budućnosti, ako otkrijemo da je neki proizvod štetan za zdravlje (na primer, azbest), proizvođač te robe bi — umesto tužbi protiv sebe zbog ugrožavanja našeg zdravlja — mogao da tuži vlade koje mu zabranjuju da svojim proizvodima ubije još više ljudi.

Kada sam bio na čelu Saveta ekonomskih savetnika predsednika Bila Klintona, grupa protivnika zaštite životne sredine pokušala je da ozakoni slične odredbe. Oni su znali da će, u slučaju donošenja, regulativa prestati da važi, iz prostog razloga što vlasti neće moći da isplaćuju ogromne odštete. Na sreću, uspeli smo da odbijemo pokušaje donošenja takvih mera, kako na sudovima, tako i u Kongresu SAD.

Danas iste takve interesne grupe pokušavaju da zaobiđu demokratske institucije pomoću uključivanja takvih specijalnih odredbi u zakone o trgovinskim sporazumima. Obični ljudi ne znaju detaljan sadržaj zakona, ali su korporacije, koje aktivno lobiraju za njihovo donošenje, veoma dobro obaveštene o svim detaljima.

Što se tiče sudskih sporova Philip Morris i pojedinih zemalja, treba istaći: korporacije mogu da podnose tužbe, ali su svi drugi lišeni tog prava. Ukoliko postoji neko kršenje drugih propisa (koje ne obuhvata trgovinski sporazum), na primer, iz radnog zakonodavstva ili ekoloških standarda, građani, sindikati ili društveni pokreti ne mogu to da ospore na sudu.

Ako je ikad postojao mehanizam za jednostrano rešavanje spora koji krši osnovna načela – onda je to ovaj. Upravo zato sam se pridružio grupi američkih eksperata za pravna pitanja sa Harvarda, Jejla i Berklija. Poslali smo pismo predsedniku Baraku Obami sa obrazloženjem kakvu će štetu našem pravnom sistemu naneti takvi trgovinski sporazumi.

Američke pristalice tih sporazuma ističu da su korporacije podnele tužbu u SAD svega nekoliko puta i da nisu dobile nijedan spor. Međutim, to je samo pitanje vremena. Velike kompanije će nastaviti da traže mogućnosti da bi iskoristile trovinske sporazume u svom interesu. Odlično plaćeni advokati korporacija u Evropi, SAD i Japanu sa velikom verovatnoćom mogu da zaobiđu svoje kolege sa manjom platom, koji rade u državnoj službi, štiteći javne interese.

Pravila i norme određuje tip ekonomije i društva u kojem žive ljudi. To utiče na mogućnosti prodavaca i kupca da utiču na tržišno formiranje cena.

Ključno pitanje je da li mi treba da dozvolimo velikim korporacijama da koriste posebne odredbe u takozvanim trgovinskim sporazumima, pomoću kojih nam one diktiraju način života u XXI veku?

Nadam se da će građani Evrope, SAD i Azijsko-pacifičkog regiona regiona odgovoriti: apsolutno ne dolazi u obzir.

Novi trgovinski sporazumi čije zaključenje SAD predlažu Evropi i Azijsko-pacifičkom regionu — Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo, kao i Trans-pacifičko partnerstvo — kritikuju ne samo ekonomisti.

Dana 12. maja 2015. godine predstavnici Demokratske partije SAD na čelu sa Elizabet Voren, senatorom iz države Masačusets (jednom od najpopularnijih žena na američkoj političkoj sceni posle Hilari Klinton), blokirali su raspravu o predlogu zakona koji bi predsedniku SAD dao ovlašćenja da zaključuje sporazume o slobodnoj trgovini po pojednostavljenom postupku (radi se o takozvanom predlogu zakona Fast track).

O tome su pisali različiti mediji, između ostalih – Wall Street Journal (WSJ): Senate Democrats Block Debate on Obama’s Fast-Track Bill.

Odgovarajući, Obama je u intervjuu Yahoo! oštro izjavio da Voren „apsolutno nije u pravu” i da je „ona političar koji želi da bude u žiži po svaku cenu”. Pri tom, iza Obaminih dežurnih osmeha i gestova krila se očigledna ljutnja, što su primetili drugi predstavnici Demokratske partije.

List The Hill je objavio njihove komentare, ukazavši na raskol u odnosima Baraka Obame i partije u ime koje je dvaput izabran za predsednika SAD.