Izvor: Fond strateške kulture, Miodrag ZARKOVIĆ

Da li je oslobođenje Beograda 1944. godine dovoljno rasvetljeno i pravilno sagledano kao istorijski događaj?

Kod nas je već dugo običaj da se istorijskim događajima pristupa uslovljeno dnevnopolitičkim interestima. Tako je i ovaj događaj bio žrtva takvog jednog, pomalo neozbiljnog odnosa prema istoriji. Odmah posle rata se podjednako favorizovalo učešće sovjetskih jedinica i partizanskih jedinica. Onda, posle 1948. godine kada je došlo do sukoba sa Staljinom, naglašavao se udeo i značaj partizanskih jedinica, ali sovjetskih i ne toliko, što se opet promenilo 1964. godine posle normalizacije odnosa. U novije vreme, videli smo posle Petog oktobra da se zapostavlja taj događaj na jedan simboličan način, recimo skidanjem naziva ulica imenovanim po istaknutim komandantima, i sovjetskim i našim. Sve u svemu, nemamo konstantan i uravnotežen odnos prema pobedi nad fašizmom i oslobođenju Beograda, koji je bez ikakve sumnje bio vrlo pozitivna istorijska, politička, moralna, istorijska i svaka druga činjenica.

Šta je ostalo najprećutanije?

U poslednje vreme se malo više piše o tome da su se neki delovi partizanskih jedinica po oslobođenju ponašali neprimereno, na taj način što su krenuli da otimaju imovinu ljudima koje su proglašavali narodnim neprijateljima bez suđenja, ili čak i bez prethodne provere da li je neko zaista bio to što mu se pripisivalo. To je dugo bilo prećutkivano. Naravno, u ratovima se svašta događa, nije ovo bio nekakav izuzetak u tom smislu, ali ipak je takvih događaja bilo i njima je trebalo dati onu dimenziju koju zaslužuju. Oni nisu bili presudni ili dominantni, oni su bili prateći deo događanja u tom vremenu, ali treba i njima dati značaj i prostor koji zaslužuju. Drugo što mislim da se zapostavlja je činjenica da je najveći deo boraca bio nošen pre svega idejom patriotizma i željom da se oslobodi zemlja, a ne nekakvim stranačkim opredeljenjem, kao što se to ponekad želi imputirati da su to bili samo komunisti. Verujem da tu nije bilo više od nekoliko procenata komunista, ostali su bili obični ljudi, radnici, seljaci, službenici, građani… To ideološko vezivanje tih ljudi mislim da nije korektno.

Da li se takva manipulacija istorijskim činjenicama odražavala na odnose Moskve i Beograda?

Imam tu dva zanimljiva događaja iz vremena dok sam bio na službi u Moskvi, kao naš vojni ataše. Prvi se dogodio na jednom prijemu, gde sam video jednog starijeg čoveka sa nizom odlikovanja na grudima, predstavio mi se da je bio učesnik oslobođenja Beograda. Pričao mi je kako se to odvijalo i, pored ostalog, veoma me je dirnulo kada mi je rekao da su oni, ruski i sovjetski borci, sklanjali naše borce da ne idu u prve redove, nego da Rusi idu napred, sa obrazloženjem: „Nas ima više, pa i ako poginemo, više će nas i ostati“. Drugi slučaj se dogodio kada sam na jednom prijemu početkom devedesetih, kada su već izbili ratovi u Jugoslaviji, jednog ruskog maršala pitao zbog čega oni malo više ne podrže nas. On mi je rekao: „Hajde da se sklonimo malo, da ti ne bude neprijatno pred kolegama“. Onda mi je na neki način očitao lekciju. Rekao je: „Vi ste bili poslednja država u Evropi koja je priznala SSSR. Bili ste prvi koji ste pobegli iz našeg socijalističkog tabora. Bili ste prvi na svetu koji ste nas napali 1956. radi Mađarske, 1968. radi Čehoslovačke i 1979. radi Avganistana. Šta očekujete?!“ Važno je naglasiti da je to nezadovoljstvo našim ponašanjem koje se osećalo u Moskvi bilo usmereno na političare a ne na narod, jer znaju da je narod sasvim druga priča. To se na kraju svodilo na jednu konstataciju koja je dugo vladala, a mislim da i sada ima svoje recidive u ruskoj politici, a to je da se Srbi okreću prema Rusima samo kad im je teško, dok se, kada reše probleme i kada je situacije manje-više normalna, okreću na zapad, pa da zato Rusija ne treba da ugrožava neke svoje interese i da se sukobljava sa Zapadom radi Srbije. Toga ima u ruskom establišmentu i danas, ali apsolutno dominantno raspoloženje naroda je pozitivno prema nama kao narodu i kao državi.

Kako biste ocenili današnje rusko-srpske odnose?

Pre svega se poboljšala Rusija sama po sebi, zato što je na vlast došao Putin i garnitura sa njim. U vreme Jeljcina, u vreme kad sam ja bio tamo do 1994, to je ličilo na jedan opasan proces koji je mogao da dovede do daljeg rasturanja Rusije po raznim osnovama. Putin je vratio mnogo toga od nacionalnih i državnih interesa Rusije u prvi plan, i to se odrazilo i na status Rusije kao velike sile, pa samim tim i na odnos prema nama. Za Srbiju je veoma dobra okolnost što je Rusija ojačala svoje pozicije i što može uspešnije da na međunarodnim planu zastupa pre svega svoje interese, što naravno i čini, a u određenoj meri da podrži i nas, naročito u pogledu Kosova i Metohije.

Vidomo da u Ukrajini buja novi nacizam. Da li je došlo vreme da se odužimo Rusima?

Mislim da mi teško možemo da im se odužimo, s obzirom na disproporciju u veličini i međunarodnoj poziciji, ali možemo da zauzmemo jedan principijelan stav da se ta kriza mora rešavati pre svega mirnim putem, da se uvažavaju interesi naroda na tim prostoru, i da se ukazuje, ako zaista postoje uverljivi dokazi, na to povampirenje raznoraznih ekstremizama. Mislim da je u interesu pre svega Rusiji i Ukrajini, pa i njima bliskim narodima, da ne dođe do rata ta dva naroda, već da probleme reše na jedan civilizovan način. Naravno, ima i drugih, koji bi želeli da upravo podstaknu te sukobe unutar jedne civilizacije, kao što se već događa u drugim delovima sveta da se ratovi vode u okviru iste civilizacije, na primer islamske. Mislim da su i jedni i drugi svesni te opasnosti.

Hitler je poražen vojno, ali njegova ideologija očigledno nije uništena. Da li će u nekoj doglednoj budućnosti ruski i srpski narod ponovo stajati naspram takvog bauka kakav je bio nacizam?

Nema sumnje da se razne vrste ekstremizama pojavljuju povremeno u nekim delovima sveta, pa i ti elementi fašizma, nacizma, terorizma… Meni je oduvek smetalo kada se tim pojavama pristupa površno, pa se odmah daju ovakve ili onakve kvalifikacije i okrivljuje ovaj ili onaj, bez ulaženja u suštini te pojave. Ne verujem da je ta pojava imanentna nekom narodu, nego se stvore određeni društveni uslovu, obično iz krize niču takvi ekstremizmi, kao što je bilo sa pojavom nacizma u Nemačkoj, a verovatno i na Bliskom istoku u novije vreme. Valjalo bi da se svi međunarodni činioci zainteresovani za uklanjanje tih pojava usmere na rešavanje problema koji objektivno dovode do pojave takvih ekstremizama. Sama oružana borba protiv njih ne daje krajnje rezultate. Daje delimične i povremene, ali vidimo da se oni ponovo pojavljuju. Ključno bi zato bilo da se traga za modelom koji onemogućava uslove koji pogoduju nastajanju takvih ekstremizama.

Koliko u tom pogledu mogu da pomognu naučni skupovi, kao što je ovaj prošlonedeljni na kojem ste i vi učestvovali?

Tu nauka ima nezaobilaznu ulogu. Konferencije poput ove koju smo mi organizovali, a bilo ih je širom Beograda i Srbije u proteklom periodu, veoma su dobrodošle. Ljudi od nauke i znanja se na jedan posebno odgovoran način odnose prema tome i može se naći neko zrno istine koje bi inače promaklo, neka ideja više, da se na jedan organizovan način društvo podstakne da rešava takve probleme.