Izvor: The National Interest, Standard

U svoj svojoj izopačenosti, istorija često, odnosno uvek, sudi ličnostima po delima koja su ostvarile u određenim događajima, a ne na osnovu šire slike stvorene o njima. Tako je bilo u Prvom svetskom ratu, zatim 30-tih godina prošlog veka, tako je bilo i u Drugom svetskom ratu, tačnije Velikom savezu. Tako se događa i danas.

Lideri u Rusiji i na Zapadu, razumljivo, usredsređeni su na najveće i najneposrednije probleme. Za Ameriku i njene evropske partnere to je rat u Ukrajini i uloga Rusije u njemu. Za Rusiju to je ishod rata i verovatnoća da o njemu odlučuju SAD, zajedno sa svojim saveznicima. Posvećenost problemu osvetljava problem. Zadatak Amerikanaca, kojim su se pridružili i Evropljani, jeste da ekonomski zakuju Rusiju dok iznemogne i prestane da doliva ulje na vatru. Drugi deo tog izazova već podbacuje, a to je pomoć Ukrajini da se uzdigne iz korumpiranog, nefunkcionalnog političkog sistema i političke provalije, kao i sticanje njenog legitimiteta među žiteljima istočnog dela zemlje.

Što se tiče Rusa, njima je bitnije da spreče Ukrajinu u gušenju pobune, dok će izolaciju i kazne sa Zapada rešavati recipročnim merama. Kako će to izvesti i kako će stvoriti Ukrajinu sa kojom mogu da žive rame uz rame, ostaje nejasno.

Kako vreme bude prolazilo, Rusi će morati da se odluče za način rešavanja problema. Iz perspektive Zapada gledano, način na koji oni rešavaju problem je razumljiv, ali u istorijskom smislu kratkovid. To je i logično, jer Moskva podržava ljude koji se bore protiv vlade, koja se sa Rusima, blago rečeno, ne slaže ni u čemu. Sve je počelo Krimom, koji je bio kršenje normi stvorenih posle Drugog svetskog rata i obnavljanje sukoba između Istoka i Zapada, za koji je Evropa mislila da ga je ostavila iza sebe. Nalaženje načina da se Moskva iz problema pretvori u rešenje mora biti glavni cilj SAD i EU.

Rđavo rešavanje tog problema može stvoriti opasne i ogromne posledice. Postoji realna bojazan – i ona neće tek tako nestati – sudeći prema mišljenju mudrog ruskog analitičara Dmitrija Trenjinah, koji kaže da „rusko vođstvo ne vidi sprečavanje podrške Donbasu i povlačenje Moskve sa Krima kao američki prioritet, već svrgavanje Putina ekonomskim mučenjem, koje će doneti nezadovoljstvo u narodu“. Rusija će ili krenuti dalje ili bar zadržati trenutnu poziciju, ali se nikako neće povući. SAD i EU, koje će biti spremne na pooštravanje sankcija, će se onda sigurno zapitati da li je dosadašnji pritisak na Rusiju bio dovoljan. Poraz za njih nije opcija, ali, da bi pobedili, moraju pomoći ukrajinskoj vojsci, i to ne samo velikim količinama municije i opreme već i pružanjem informacije o metama artiljeriji i avijaciji.

Ti strahovi bi, dakle, trebalo da su očigledni. Posledice koje Zapad, na čelu sa SAD, stvara zahtevaju širu analizu. Svakog dana će se prekinuti saradnja ruskih i američkih nuklearnih naučnika koji su radili na mnogim projektima, od mirnodopskog korišćenja nuklearne energije do odbrane planete od asteroida. Tu su bili i zajednički napori na sprečavanju da nuklearni materijal dospe u pogrešne ruke, a postojala je i saradnja između Rusije i NATO na stvaranju inovativnih tehnologija koje bi pomogle u borbi protiv terorizma. Prekid saradnje nije šala, on će dovesti do rapidnog povećanja nuklearnog arsenala na obe strane, a o klimatskim promenama, terorizmu, Arktiku i mnogim drugim pitanjima razgovaraće kao neprijatelji, a mogli su kao partneri. Mogli bi i sad kad bi se Rusija odjednom povukla iz sukoba u Ukrajini, ali svi znamo da je to iluzija.

Ako pogledamo malo bolje, zapitajmo se šta će biti rezultat američkih sankcija ne samo na rusku već i na kinesku ekonomiju kao i mnoge druge ekonomije u usponu? Koliko su one spremne da investiraju u opstanak kroz zajedničke međunarodne ekonomske institucije, kao što je banka BRIKS za privredni razvoj, stvorena prošlog meseca? Ili koliko još dugo će Americi njena prednost kliziti iz ruku u novom hladnoratovskom sukobu sa Rusijom, dok će Kina za to vreme praviti sebi prostor za manevar u kreiranju odnosa sa te dve zemlje?

Nijedno od tih pitanja ne može da opravda sankcije Rusiji zbog njene uloge u ukrajinskoj krizi, ali se preporučuje igra na dva fronta. Prvi front je intenziviranje napora kako bi se zaustavio rat, prevazilaženje političke i ekonomske krize kao i smanjivanje jaza između Kijeva i istočnih teritorija. Na drugom frontu Vašington mora da prestane sa pokušajima da izoluje Moskvu, da iskoristi svoje prednosti i vidi da li je bolje da se u, recimo, sledeće dve decenije, ponašaju kao protivnici, ili kao neko ko ima zajedničku budućnost. Ali SAD pritom moraju da pokažu spremnost za to. Zatim će izbor biti na Putinovoj Rusiji.

Robert Legvold je profesor političkih nauka na Univerzitetu Kolumbija, gde se specijalizovao za međunarodne odnose postsovjetskih zemalja