Izvor: Politika (Boško Jakšić)

Sasvim neželjeno događaji u Siriji su gotovo preko noći postali prvi prioritet turske spoljne politike. Otkako su Dani gneva zahvatili Bliski istok, Turska je predsednika Bašara el Asada savetovala da dejstvuje brzo, da bez odlaganja sprovede reforme kako bi izašao u susret zahtevima Sirijaca, da se uzdrži od nasilja.

Turski premijer Redžep Tajip Erdogan u februaru je posetio Damask, a u nedavnom telefonskom razgovoru je sirijskom lideru, sa kojim ima bliske kontakte, poručio: „Ne želimo autoritaran, totalitaran režim u Siriji. Nadamo se da sledi proces brze demokratizacije”.

Iako članica NATO, Turska je u okviru strategije približavanja Bliskom istoku uspostavila dobre odnose i sa zemljama poznatim po neprijateljstvu prema SAD – poput Sirije i Libije.

Ne propuštajući prilike u kojima će Tursku promovisati kao sve važnijeg aktera svetskih odnosa – posebno uoči izbora 12. juna na kojima Erdogan očekuje treći mandat od 2002. – premijer pokazuje da neće imidž zemlje koja slepo sledi svaki plan smišljen na Zapadu.

„Turska ne želi da ispadne neka vrsta de fakto nacije”, objašnjava mi Čengiz Aktar, profesor političkih nauka na ovdašnjem univerzitetu Bahčešehir.

Ankara se, podseća profesor, 2009. otvoreno protivila kandidaturi Andersa Fog Rasmusena za generalnog sekretara alijanse, a na NATO samitu prošle godine, na kome se raspravljalo o raketnom štitu, bila je protiv toga da se Iran označi kao direktna pretnja.

Istovremeno je Hosnija Mubaraka ranije, a Muamera Gadafija i Bašara Asada danas pozivala da prihvate demokratizaciju koju od njih traže njihovi narodi.

Očito je da Erdoganova vlada sadašnju krizu u Libiji i Siriji koristi kako bi pokazala i islamsku solidarnost i privrženost Zapadu, kako je više za evoluciju nego za revoluciju.

Ovo balansiranje između tradicionalnih oslonaca bezbednosti i potrebe za dopadanjem muslimanima van svojih granica – pojačano potrebom čuvanja velikih turskih investicija po regionu koje se mere milijardama dolara – omogućilo je Ankari jedinstvenu poziciju da razgovara sa svima.

„Turska se sve više doživljava kao ’zapadna zemlja na Bliskom istoku’”, kaže komentator „Hurijeta” Mehmet Ali Birand.

Problem je što socijalna dinamika promena na severu Afrike i na Bliskom istoku ide u pravcu koji izmiče turskim željama.

Krvavi neredi po Siriji nikako se ne uklapaju u spoljnopolitičku doktrinu „turskog Kisindžera”, šefe diplomatije Ahmeta Davatoglua o politici „nultog problema” sa susedima na Bliskom istoku, Kavkazu ili Balkanu.

Odnosi Turske sa Sirijom, nekada ispunjeni tenzijom, značajno su poboljšani u svakom pogledu, pa Ankara procenjuje da za Damask može da šalje jasnu poruku: vreme ističe i Bašar mora da dejstvuje ako želi da Siriju zadrži na okupu. Ukidanje omrznutog zakona o vanrednom stanju, koje je pre 48 godina zaveo Bašarov otac, Hafez el Asad, nije dovoljno.

Erdogan po uzoru na svoju umereno islamističku Partiju pravde i razvoja nudi „arapski model socijaldemokratije” koji bi pomirio socijalne tenzije i rastuću tražnju za verskim identitetom.

Da li će ga Bašar poslušati? Problem je što, ukoliko eksplodira, Sirija za razliku od Libije može da zapali čitav Bliski istok. „Nema mira bez Egipta, nema rata bez Sirije”, stara je bliskoistočna izreka.

Neuspeh mirne tranzicije produbio bi unutrašnje konflikte u Siriji, pre svega bi razgoreo decenijama brižljivo prikrivano nezadovoljstvo sunitske većine vladavinom šiitske manjine Alavita kojoj pripadaju Asad i većina njegovih saradnika.

Takav sukob doživljava se kao „apokaliptični scenario”, kaže za „Politiku” uvodničar uticajnog „Zamana” Abdulah Bozkurt precizirajući da bi sektaški sukob – po matrici Iraka – mogao da vodi uplitanju Asadovog saveznika Irana na strani šiita i Saudijske Arabije na strani sunita.

Situaciju dodatno komplikuje uključivanje zabranjene Muslimanske braće koja sada otvoreno poziva na bunt protiv režima. Preti otvaranje Pandorine kutije.

„Mogući građanski rat bi milione ljudi uputio prema granici sa Turskom uzrokujući nezamislivu humanitarnu krizu. Ukoliko imate u vidu da stotine hiljada Turaka imaju porodice s druge strane granice, pritisak na Ankaru bio bi ogroman”, kaže Bozkurt.

Ovde su sasvim sveža sećanja na dramatične evakuacije 25.000 turskih radnika iz Libije, pa se ne krije bojazan od „prelivanja” izbegličke krize preko 800 kilometara duge zajedničke granice. Tim više jer su Turska i Sirija prošle godine ukinule vize.

Posebno osetljivo poglavlje tiče se Kurda kojih je u Siriji oko dva miliona, od ukupno 17 miliona stanovnika. Ankara, kojoj je kurdsko pitanje decenijama najveći unutrašnji problem, u saradnji sa Damaskom već duže vreme pokušava da reši pitanje 400.000 Kurda koji od 1962. žive u Turskoj bez državljanstva.

Ovde su zabrinuti da Kurdska radnička partija (PKK), „teroristička” organizacija po zvaničnoj nomenklaturi, ove ljude pokušava da regrutuje u borbi protiv turskih vlasti.

Plan je da Sirija proglasi opštu amnestiju boraca PKK koji žive na severu Iraka, primi ih nazad u Siriju i tako oslabi regrutnu bazu pobunjenih Kurda. Istovremeno bi, kako je Asad to ovih dana ponudio, dala državljanstvo Kurdima koji bez pasoša sada žive u Turskoj.

Sve je to sada pod znakom pitanja.