Izvor: Novosti
U Severnoatlantskom savezu trenutno vlada takav nedostatak solidarnosti kakav se ne pamti u njegovoj istoriji. Svaka zemlja saveza sledi sopstveni nacionalni program, dok tek nekolicina pokazuje spremnost na kompromis.
Uzimajući primer tekuće misije u Libiji kao ilustraciju krupnijih problema u NATO, nemački nedeljnik “Špigl” u tekstu “Savez bez strategije” ističe da članice Alijanse više nisu u stanju ne samo da se sporazumeju o zajedničkim akcijama, već ni da redefinišu misiju u postsovjetskom svetu.
– Obama se nada da NATO intervencija može da uspe bez američkog vođstva. Američki predsednik bi mogao da vodi, i politički i vojno, ali on to ne želi. Među Evropljanima, Sarkozi, koji bi najviše voleo da vodi, nije sposoban za to – francuske municije već ponestaje. A nemački šef diplomatije Gvido Vestervele i dalje insistira da noga nemačkog vojnika neće stupiti na libijsko tle, ali u novom nadahnuću kaže da će Nemačka da obezbedi vojnu zaštitu za humanitarne transporte u Libiju. Drugim rečima, rukovodstvo u Berlinu “drži pesnice” da će libijski despot dobrovoljno da siđe sa pozornice – navodi profesor političkih nauka sa Jakobs univerziteta u Bremenu Jerg Himelrajh.
– NATO nije u stanju da razvije zajedničku strategiju, niti zna kako da izađe iz ćorsokaka u Libiji – primećuje Himelrajh. No, dublji razlozi stoje iza nesloge oko Libije:
– Sa nestankom Sovjetskog Saveza 1991. godine NATO je izgubio neprijatelja i osnovni razlog svog postojanja – ističe on.
Himelrajh, doduše, smatra da je NATO imao istorijsku ulogu u procesu transformacije bivših članica Varšavskog pakta, što je kulminiralo 2005. prijemom istočnoevrpskih zemalja u Alijansu. Ali, u vreme rusko-gruzijskog sukoba 2008. godine, “euforija proširenja je iščezla”:
– Danas, 28 članica NATO ima duboko različita mišljenja o budućnosti saveza – konstatuje on.
Nerešen je odnos sa Rusijom, podeljena mišljenja o ulozi NATO kao “globalnog policajca”, nejasno kako da odgovore na sajber napade ili piratske otmice u Africi. Rečju, “NATO danas nema strateški cilj koji je držao na okupu sve partenre Alijanse do kolapsa SSSR”.
– Što više NATO gubi sposobnost kolektivnog delovanja, to ćemo češće videti da pojedine članice traže “koaliciju voljnih”, ako se ona bolje uklapa u njihove nacionalne interese – zaključuje on, uz primedbu da bi NATO mogao da se pretvori u forum za neobavezujuću transatlantsku politiku.
Za Evropljane bi, dodaje, to moglo da znači da će u budućnosti sami morati da se pobrinu za sopstvenu bezbednost.
Trenutna nemačka samoizolacija stvara u međunarodnoj zajednici utisak da Nemačka, koja je ranije imala mnogo koristi od NATO, više nije u stanju da uobličava buduću strategiju Alijanse. A zbog čega? Zbog neznalačkog, nacional-pacifističkog provincijalizma – zaključuje Himelrajh u “Špiglu”.