Izvor: Politika

Rusija ne da svoj gasovod! To je, ukratko, jedan od glavnih zaključaka susreta ruskog premijera Vladimira Putina i predsedavajućeg Evropske komisije Žoze Manuela Baroza, održanog protekle nedelje u Briselu.

Mada je prilikom, četvrtog po redu, velikog evropsko-ruskog susreta (iz Moskve je u Brisel sa Putinom doputovalo čak 11 ministara) bilo reči o mnogo tema koje vezuju dve strane, pa i o onima koje su nametnula najnovija dešavanja na afričkom kontinentu, glavna bitka se vodila upravo oko – gasovoda.

Sporna je, naime, namera Evropljana da, u okviru takozvanog Trećeg energetskog paketa EU, zabrane kompanijama proizvođačima gasa da kontrolišu kompletan cevovod kojim isporučuju svoje energente. Tačnije, onaj njegov deo koji prelazi preko „neruskih“ teritorija. Putin je takvu ideju glatko odbio, ocenivši je kao neskriveni pokušaj „eksproprijacije imovine ’Gasproma’“. Sem toga, naveo je ruski premijer, ubacivanje posrednika u lanac transporta gasa od proizvođača ka krajnjem potrošaču neminovno će uticati i na poskupljenje ovog energenta.

Važnost sastanka u Briselu najbolje može da se sagleda kroz brojeve: Evropska unija je u Rusiju 2009. izvezla robu u vrednosti 65,6 milijardi dolara, a uvezla 115 milijardi, u čemu energenti zauzimaju 77,3 procenta. Tokom prošle godine čak 2,5 miliona Rusa je zatražilo vizu za ulazak u zemlje šengenske zone, dok je 1,5 miliona Evropljana posetilo Rusiju. Nema sumnje da i sve drugo što se dešava između dve strane, bez obzira na to da li je reč o političkim ili ekonomskim odnosima, proističe iz navedenih brojeva.

A u igri su i: ruski zahtev za članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, izgradnja dva gasovoda, „Severni tok” i „Južni tok”, planovi za modernizaciju i priključenje svetskim inovativnim procesima, večita sporenja oko (ne)poštovanja ljudskih prava u najvećoj zemlji na svetu, odnosi sa NATO-om, dodatno opterećeni planovima SAD o izgradnji protivraketnog štita…

U takvom sklopu želja i mogućnosti Rusija se odlučila za pragmatičnu spoljnu politiku, baziranu više na bilateralnim nego na multilateralnim kontaktima. Ne čudi stoga što su odnosi Moskve sa Berlinom, Parizom, Rimom… daleko uravnoteženiji nego sa Evropskom unijom kao celinom, što je moglo da se vidi i u Briselu. Mnogo različitiji nije ni pristup u saradnji sa istim partnerima kao članicama zapadne vojne alijanse.

Moskva ne skriva nepoverenje prema globalnoj politici Zapada. Premijer Putin nije propustio priliku da u Briselu podseti kako su lideri afričkih zemalja, čija je višedecenijska vladavina u beznađe bacila milione Arapa, svo to vreme imali bezrezervnu podršku upravo iz zapadnih prestonica. Posledica: Evropa bi zbog svega pomenutog mogla da ostane bez energenata sa Bliskog istoka i sa severa Afrike. A time još zavisnija od ruskog gasa i ruske nafte.

Sa druge strane, islamski faktor koji na svojevrstan način vezuje afričke događaje ne pogađa na isti način EU i Rusiju. U Evropi muslimani su, uglavnom, dođoši, ljudi koje je tamo odvela potreba da sebi obezbede bolji život. U Rusiji oni su – starosedeoci. Sa svim što iz toga proizlazi: pravo na sopstvenu veru, identitet, pravo na suživot sa pripadnicima ostalih naroda i konfesija koji su tokom vekova stvarali Rusiju takvu kakva je, i stvaraju je i danas. U Rusiji „multikulturalnost” nije „propala” kao u Britaniji ili Nemačkoj. U Rusiji je „multikulturalnost” – faktičko stanje koje ima svoju cenu.

Evropljani i Rusi su neminovno upućeni jedni na druge. Tako uči i istorija. Potrebno je iz te činjenice izvući što veću korist, po mogućnosti na duži rok. U tom smislu Evropa mora da računa na Rusiju takvu kakva je – sa velikim prirodnim bogatstvom i, istovremeno, sa velikim potrebama. U situaciji kada, zbog političkog haosa u zemljama koje su tradicionalni evropski snabdevači naftom, cene energenata naglo rastu, tražiti da se jednom administrativnom merom (eksproprijacijom dela gasovoda) teret evropskih troškova pretovari na leđa ruskih distributera sigurno nije moglo da naiđe na povoljnu reakciju u Moskvi.

Po svoj prilici, obe strane će u jednom trenutku morati da „spuste loptu“. Kao što rekosmo, Rusija traži podršku da i konačno postane članica Svetske trgovinske organizacije. Sa druge strane, Evropljani svoj (faktički već dati) pristanak sada nameravaju dobro da naplate. Izgradnja dva gasovoda – „Severnog toka” i „Južnog toka” – koji prolaze kroz više evropskih država, uključujući i neke članice EU, čini se, pogodna je moneta za razračunavanje u tom smislu. Da li će tako i biti – videćemo uskoro.