Izvor: RFE, NSPM
(Autori: Frank Dohmen, Alexander Neubacher, Ralf Neukirch, Christoph Schult i Anreas Ulrich)

Sada se EU bori da odgovori na talas narodnog bunta u regiji. Zakasneli odgovor na nasilje u Libiji pokazuje kolika je podela u bloku.

To je trebalo da bude prijatna večera bez uobičajenih formalnosti i vremenskih ograničenja.

U nedelju 20. februara, šefica diplomatije EU, Ketrin Ešton, pozvala je ministre spoljnih poslova članica EU u zgradu Evropskog saveta u Briselu na detaljne razgovore o revoluciji na Severu Afrike i krvavim scenama iz Libije. Ali, kao što je uobičajeno u Evropskoj uniji, sastanak se pretvorio žestoki spor.

Odmah nakon što je ledi Ešton završila izveštavanje o poslednjim razgovorima koje je imala u Kairu i Tunisu, italijanski minister inostranih poslova Franko Fratini je upao.

Govorio je o nemirima u Libiji, zemlji koju, tvrdi Fratini, poznaje veoma dobro. On je tvrdio da je libijski diktator, Moamer Gadafi, jedini koji može garantovati stabilnost u zemlji.

”Najvažnija stvar sada je”, rekao je Fratini, “sačuvati teritorijalni integritet zemlje”.

Njegove kolege iz Grčke i Malte podržale su njegov stav. Nakon toga u prostoriji je zavladao tajac. Nemac Verner Hojer, viši zvaničnik ministarstva spoljnih poslova koji je na večeri bio zamena šefa diplomatije Gvida Vestervela, prvi je produžio razgovor.

”Ako je to naša pozicija, to bi bila velika greška i izdaja naših fundamentalnih vrednosti”, rekao je on i dodao: “Umesto što brinemo za Gadafija, treba da budemo srećni što odlazi”.

Nedeljama je procvat demokratskog pokreta u Severnoj Africi rušio jednog diktatora za drugim, prvo u Tunisu, potom u Egiptu, sada moguće je i u Libiji.

Za sve to vreme, reakcija evrpskih vlada se u najboljem slučaju može opisati kao paralizujuća.

Dok je Gadafijev režim naredio oružanim snagama da pucaju na sopstveni narod, reakcija političkih elita – bilo da je reč o Briselu, Berlinu, Parizu ili Rimu – bila je nesigurna, podeljena i bez plana.

Oni se sami preispituju da li da pošalju trupe ili uvedu sankcije. Brinu o masivnom prilivu izbeglica ili da li je uopšte ispravno umešati se u nešto što se može pretvoriti u dugi građanski rat.

Neki su predlagali da bi Evropa trebala da razmisli o sopstvenoj verziji takozvanog Maršalovog plana, dok su se drugi pitali ko bi to platio.

Šest nedelja od početka protesta u glavnom gradu Tunisa, Evropljani se i dalje preispituju, ali teško nalaze bilo koji odgovor oko kojeg bi se mogli saglasiti.

Jedino što su uspeli da urade je da Francuska, Nemačka i Britanija uspešno vrate kući hiljade svojih državljana koji su bili zaglavljeni u haosu građanskog rata.

Ali, danima Evropljani nisu mogli da se usaglase oko donošenja odluke o zamrzavanju bankovnih računa članovima Gadafijevog klana. Tek prošlog petka, nakon što je sve više vojnih jedinica dezertiralo od libijskog despota, EU se konačno dogovorila da uvede neku vrstu stidljivih sankcija.

To je bilo praćeno nekim malim koracima u pravom smeru. U nedelju, italijanski šef diplomatije Franko Fratini, objavio je da je prijateljski sporazum između Italije i Libije potpisan 2008. godine “de facto suspendovan”. Sporazum je uključivao i klauzulu o nenapadanju.

Francuska je takođe objavila u ponedjeljak da šalje dva aviona sa medicinskom pomoći u Bengazi, Libijski grad koji je pod kontrolom anti-vladinih pobunjenika.

Francuski premijer Fransoa Fijon rekao je “da je to početak masivne humanitarne operacije za narod na oslobođenim teritorijama”.

Evropski ministri spoljnih poslova bili su među onima koji su prisustvovali sastanku Komiteta Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Ženevi u ponedeljak, gde su predstavnici SAD, Evrope, Bliskog istoka i Severne Afrike raspravljali kako da odgovore na situaciju u Libiji.

Preokret sa druge strane Mediteranskog mora, uhvatio je Evropljane nespremne.

Decenijama unazad su se ulagivali despotima na Severu Afrike zato sto su im obećavali i naftu i zaštitu od afričkih izbeglica i islamskih terorista.

Diplomate od Helsinkija do Rima veoma su malo razmišljali o činjenici da je reč o vladarima koji su poricali osnovna ljudska prava svojim građanima.

Ta tema bi im eventulano pala na pamet jednom godišnje kada su se suočili sa poslednjim godišnjim izveštajem Amnesti Internešenela.

Ali sada kada diktature širom regiona klecaju, Evropljani nisu sigurni kako da se ponašaju prema oslobodilačkim pokretima na svojim vratima.

Sa jedne strane vide mlade sa Severa Afrike kako se pozivaju na iste vrednosti, vladavinu prava i demokratiju, za koje Evropljani kažu da su blisko povezane sa njihovim sopstvenim identitetom.

Ali, sa druge strane, plaše se kako bi tekući događaji mogli povećati novu ekonomsku nesigurnost. I dodatna otežavajuća okolnost je to što ovi nemiri udaraju evropske građane tačno tamo gde su najosetljiviji – na benzinske pumpe.

U Nemačkoj, usporavanje proizvodnje u Libiji podiglo je cenu benzina na 1,75 po litru (ili 8,7 dolara po galonu) sa 1,49 po litru u januaru, a očekuje se i da će cena još rasti.

Ako se prodemokratski nemiri takođe prošire na najbogatiju naftom, Saudijsku Arabiju, eksperti predviđaju da će cene benzina dostići najviši nivo ikad, što bi imalo katastrofalne efekte na ekonomski rast i zaposlenost u Evropi.

Ono čemu sada svedočimo je istorijski zaokret koji sa sobom nosi prilike i rizike ne manje značajne od onih koje su dovele do kolapsa komunizma pre dve decenije.

Ali umesto da promovišu kataklizmu na Severu Afrike, evropske vlade su se zaglavile u močvari punoj sitnih sporenja. Umesto za promene, one deluju više zainteresovane za održavanje “statusa kvo” i zaštitu njihovih omiljenih diktatora.

U sopstvenim političkim govorancijama, Evropska unija voli da se razmeće kako su prioriteti “univerzalne vrednosti nepovrediva i neotuđiva prava svakog ljudskog bića: sloboda, demokratija, jednakost i vladavina prava” kako je zapisano u preambuli Lisabonskog ugovora.

Ali u stvarnosti, bilo bi dobro ostaviti po strani te fundamentalne principe. Na primer, francuski predsednik Nikola Sarkozi uspeo je na guranje da 2008. godine formira takozvanu Mediteransku uniju sa južnim evropskim susedima, a Evropljani su postavili za kopredsedavajućeg Unije nikog drugog to egipatskog diktatora Hosnija Mubaraka.

Istovremeno je Brisel snadbeo Egipat sa darežljivom finansijskom podrškom.

Veze EU sa Libijskim diktatorom Moamerom Gadafijem jednako su bliske.

EU mu je dala desetine miliona da zapečati svoju obalu. Samo 2009. godine tadašnji britanski premijer Toni Bler odobrio je prevremeno pušatanje na slobodu i repatrijaciju Libijca Abdela Baseta al Megrahija, jedinog čoveka osuđenog za rušenje Pan Amovog leta broj 103, iznad škotskog grada Lokerbija, kada je ubijeno 270 ljudi. Gadafijev režim pretio je sankcijama britanskim kompanijama koje rade u Libiji da Megrahi nije oslobođen.

Kada je reč o određivanju evropske politike prema Severnoj Africi, nacionalni interesi podređeni su principima određenim EU sporazumima.

Što se tiče njenih bivših afričkih kolonija, Francuska još uvek sebe doživljava kao najmoćnijeg regionalnog igrača. Malta i Kipar godinama su zabrinuti zbog najezde ilegalnih imigranata.

Italija je Libiju pretvorila u jednog od najvažnijih trgovinskih partnera. U znak zahvalnosti Gadafi je ostvario ogromne investicije u Italiji poslednjih godina. Libija je vlasnik 7,2 procenta akcija Unicredit, najveće italijanske banke, 2 procenta u Finmečanica, najvažnije vojne proizvodnje i još 2 procenta u FIAT-u, najvećoj automobilskoj kompaniji.

Libija je takođe vlasnik 7 procenata akcija torinskog Juventusa, jednog od najpopularnijih italijanskih i evropskih fudbalskih klubova.

Istovremeno je više od 100 italijanskih kompanija aktivno u Libiji, uključujući giganta Eni, elektronsku kompaniju Ansaldo STS i građavinsku kompaniju Impreglio.

Poslovne veze između Nemačke i Gadafijevog režima relativno su tanke, osim u naftnom sektoru. Nasuprot tome, Nemačke veze sa Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE) mnogo su jače. Ako se nemiri prošire u ove dve zemlje, Nemačka ekonomija će takođe biti pogođena.

Niz godina, najveće nemačke građevinske firme, kao što su Bilfinger Berger and Hochtief, radile su na prestižnim građevinskim projektima u regionu, kao što je DŽeda aerodrom u Saudijskoj Arabiji.

Thyssen Krupp isporučuje čelik i liftove za najveće gradove u Persijskom zalivu. Volkswagen, BMW i Daimler su među omiljenim markama automobila šeika.

Čak i u kriznoj 2009. godine nemačke su kompanije izvezle 14 milijardi eura (19 milijardi dolara) robe u region.

Imajući u vidu ove veze nije iznenađenje da je nemačko ministarstvo ekonomije prestravljeno političkom krizom u Saudijskoj Arabiji. Ministar ekonomije Rainer Bruderle voli da kaže zvanično da veruje da će svaka šteta po ekonomiju Nemačke biti zadržana “unutar uskih granica”.

Ali njegovi stručnjaci već prave planove za potencijalno druge scenarije, uključujući i taj da se raspravlja o potencijalnom “domino efektu”.

Najgori scenario uključuje dramatičan rast cena nafte i njegov devastirajući efekat na ekonomiju. Samo rast cena sirove nafte na 120 dolara za barel, bio bi dovoljan da dovede do iznenadnog kraja nemačkog ekonomskog buma.

Prošle sedmice cena nafte se u jednom trenutku opasno približila tom nadmašivom znaku.

Bez obzira da li je reč o odnosu Nemačke i Saudijske Arabije, Francuske i Maroka ili Italije sa Libijom, kada je reč o evropskim vezama sa zemljama Severne Afrike i Arapskog poluostrva, nacionalni interesi su mnogo važniji od onih evropskih.

U slučaju Libije to je značilo da umesto da progovore odmah, zajedničkom akcijom, članicama EU trebalo je mnogo vremena pre nego što su se dogovorile o minimimu sankcija.

Brzina kojom su reagovale Ujedinjene nacije samo je još više podcrtala neuspeh EU. U utorak i pored toga što nije naročito poznat po brzim odlukama Savet bezbednosti UN poručio je da oni koji čine pokolj po Libiji moraju računati na njihovu reakciju.

Onda je u subotu, SB UN jednoglasno odobrio zamrzavanje imovine Gadafija i jednog broja njegove dece, uključujući i zabranu putovanja za celu porodicu i veliki broj njihovih saradnika.

Savet bezbednosti se takođe dogovorio da se Gadafi uputi Međunarodnom kriminalnom sudu radi istrage o mogućim zločinima protiv čovečnosti.

“Bizarno je da smo postigli više u Savetu bezbjednosti, sa Rusijom i Kinom, nego što smo učinili kao Evropski savet”, komenatrisao je Verenr Hojer viši zvaničnik Nemačkog ministarstva inostranih poslova.

Zvaničnici u Briselu i Berlinu zanemeli su zbog nedostatka jasnog pristupa od strane EU.

“Najvažnija stvar je sada zaustaviti snadbevanje Gadafija”, kaže Elmar Brok, član Evropskog parlamenta iz Hrišćanske demokratske unije (CDU), desnog centra, kancelarke Angele Merkel.

“Moramo uspostaviti zonu zabrane letenja i zabraniti na našim evropskim aerodromima sve letove iz Libije. Svaki sat se računa”, rekao je on.

Volker Kauder takođe iz CDU-a, žali što EU nije u stanju da se nosi sa jednim od najvećih spoljnopolitičkih izazova do danas.

“EU ima šansu da popravi svoju reputaciju među običnim građanima, ali još mora da odgovori na taj izazov”, rekao je on.

U ponedeljak su članice EU konačno potpisale zajedničke sancije protiv Libije, uključujući embargo na oružje i zabranu putovanja vodećih Libijskih zavničnika eksponiranih u Gadafijom režimu. Takođe će zamrznuti sva sredstva režima, ali to je korak koji je usledio nakon što je Švajcarska već donela tu odluku.

Sve neugodne prepirke u Evropi su prepreka za Ketrin Ešton, kao evropsku šeficu diplomatije, koja bi u teoriji trebala da bude glavni evropski diplomatski glas.

Ali više od svega britanska diplomatkinja je više bila posmatrač svih sporenja između ministra spoljnih poslova EU.

“Potreban mi je konsenzus 27 zemalja članica. Nikada nisam verovala da možemo biti uspešni ako se oslonimo samo na mene, kao onu koja govori u ime svih“, kaže Ešton.

Bez konsenzusa između 27 zemalja članica, Ešton ostaje tiha. Ona je ćutala mesec dana kada je obelodanjeno, da je tokom odmora u Tunisu, novoimenovani ministar inostranih poslova Francuske Mišel Alio Mari koristila let privatnim avionom biznismena blisko povezanog sa klanom tunižanskog diktatora Zine El Abidina Ben Alija. (Alio Mari je za vikend podnela ostavku kao odgovor na kritike za njene veze sa režimom svrgnutog Ben Alija)

Ešton je takođe držala jezik za zubima kada je prošle sedmice italijanski premijer Silvio Berluskoni odbio da pozove svog prijatelja Gadafija na red.

“Ja ne dozvoljavam sebi da ga uznemiravam”, rekao je Berluskoni.

Evropska unija nije samo duboko podeljena oko pitanja spoljne politike. Razmimoilaženje je podjednako žestoko kada je reč o tome na koji način treba da se rešava pitanje izbeglica sa Severa Afrike.

U zvaničnim izjavama, EU lideri veličaju libijsku i tunižansku borbu za slobodu. Ali su do sada pokazali veoma malo sklonosti da pomognu ljude čiji su životi i ekonomska egzistencija ugroženi u toj borbi.

Na sastanku evropskih ministara pravde i unutrašnjih poslova prošle sedmice u Briselu, Italija, Malta Kipar i Grčka zahtvali su solidarnost od evropskih kolega.

“Ovo je katastrofalna humanitarna uzbuna“, rekao je italijanski ministar unutrašnjih poslova Roberto Maroni novinarima. ”Ne možemo biti ostavljeni da se sami nosimo s tim problemom”.

Maroni je dobio podršku od Španije. Ali Nemačka, Austrija i druge EU članice ne žele da čuju za to.

“Italija je napeta, ali ne prenapeta”, rekao je nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezije (u sredu imenovan za ministra odbrane) kolegama.

Nemačka vlada insistira na tome da je u stvari samo oko 6000 izbeglica iz Tunisa stiglo u Lampedusu do sada. A prema nemačkim podacima manje od 20 ilegalnih imigranata stiglo je i u Nemačku do danas.

Ipak italijanska zabrinutost nije u potpunosti bez temlja. I pored toga što je brojka od million i po eventualnih izbeglica, koju predviđa Maroni prilično preterivanje, Nemačka vlada se plaši da bi značajan broj ljudi mogao krenuti sa Severa Afrike u Evropu u mesecima koji slede.

Nemački pravosudni organi govore o “drugom talasu “sastavljenom od hiljada ljudi iz sub-saharskih zemalja prema severu preko Magreba u Evropu.

Italija i druge granične zemlje na Mediteranu zahtevaju da se te izbeglice distribuiraju u druge EU države i da oni snose deo troškova za njih. Ali do sada bilo je samo nekoliko signala da bi ostale članice EU bile spremne da prihvate izbeglice.

Na ovu temu nemački ministar unutrašnjih poslova de Marzijar video se oči u oči sa šefom diplomatije Gvidom Vesterveleom, koji je platio posetu Kiaru prošle sedmice. Zvaničnici u Berlinu pre prihvata izbeglica kažu da je mnogo važnije da se obezbedi ekonomska i politička podrška tim izbeglicama u njihovim matičnim domovinama.

Dok evropske države zaokupirane sobom nastavljaju da se bave sporovima, sve više ljudi umire u Libiji i Evropa bi uskoro mogla biti suočena sa neobično velikim izazovom.

Iako je veoma moguće da se Gafijev režim drži na klimavim nogama ne može se isključiti da je Libija na rubu građanskog rata koji bi mogao trajati mesecima. Iz tog razloga ministar spoljnih poslova Luksemburga Žan Aselborn zahtevao je da ukoliko je potrebno, međunarodna zajednica mora takođe biti spremna na vojnu intervenciju na visokom nivou.

Takođe veruje da je esencijalno obezbediti mandat UN za letove u Libiju i da napori da se dovede još plaćenika moraju biti pod monitoringom.

Kako bilo, takav napor mogao bi brzo mešanje Zapada pretvoriti u rat. U Nemačkoj, barem, političke stranke su jednoglasne u suprostavljanju ovom scenariju. S obzirom na vrlo nepopularan angažman Nemačke u Avganistanu, veoma je mala želja da eventualno budete uhvaćeni u drugi vojni sukob.

Istovremeno biće veoma teško čuvati ovu poziciju ubuduće. Pitanje da li bi Evropa bila u stanju da sedi i gleda genocid na njenim granicama. EU još nema odgovor na to.

Već je dovoljno teško da se dogovori zajednički pristup u delovanju ka Severu Afrike i Arapskom svetu. Do sada su Francuska i Nemačka primenjivale različite strategije.

Nemačka računa na korišćenje finansijske podrške EU za obezbeđivanje progresa, demokratije i vladavine prava. Prema dosadašnjem pravilu EU fondovi se distribuiraju prema individualnim kvotama zemalja.

Za Francusku i njene saveznike nije fundamentalno suprostaviti se nemačkim planovima. Ipak i oni žele više od svega da obezbede novac EU za njihove južne sujede.

A njihovi glavni oponenti u ovome su članice EU iz Istočne Evrope, koje radije žele da podrže svoje bliže susede, kao što su Ukrajina i Gruzija.

U pitanju su konkretni interesi iza svih ovih neslaganja. Francuski predsednik Nikola Sarkozi želi da obnovi Mediteransku uniju formiranu pre tri godine, zato što želi da ojača poziciju Francuske unutar EU.

Iako je Berlin tradicionalno ustupio ulogu lidera Parizu, sada pokušava obezbediti malo više uticaja.

U njemačkom ministarstvu inostranih poslova, francuski pristup, koji je uglavnom negovanje bliskih veza sa regionalnim diktatorima, sve dok su oni pro Francuski, očigledno nije uspeo.

Umesto toga, Nemačke diplomate misle da EU ne treba da tretira Sever Afrike kao jedino francusku sferu uticaja.

Postoji takođe nedostatak evropskog jedinstva oko još jednog broja važnih pitanja.

Na primer, nemačko Ministarstvo spoljnih poslova nije uspelo u nastojanjima da se u EU stavi niža trgovinska barijera za paradajz iz Tunisa, jer je Rim bio zabrinut da bi italijanski poljoprivrednici došli u nepovoljan konkurentski položaj.

Biće veoma teško za Evropljane da postignu sporazum o bilo kojem od ovih pitanja pre sledećeg sumita EU, zakazanog za sredinu marta. No, postizanje nezadovoljavajućih kompromisa će napraviti ozbiljnu štetu za evropski ugled u regionu.

“Moramo doći do atraktivnog paketa na sumitu. To će biti test za kredibilitet EU”, kaže Verner Hojer.