Izvor: Politika, Slobodan Samardžija

Serija poslovnih ugovora – u kojima dugoročne isporuke ruskog gasa susedu imaju prvostepeni značaj (tu su još i zajednička proizvodnja aviona i helikoptera) i koji su tokom posete ruskog predsednika Vladimira Putina potpisani u Šangaju – teška 400 milijardi dolara, osim dobrobiti koje očekuju dva moćna azijska suseda, druge s pravom baca u brigu. Posebno zapadni deo Evrope.

Desilo se upravo ono što je šef ruske države definisao kao „efekat bumeranga”. Stalne pretnje sankcijama zapadnih zemalja zbog dešavanja u Ukrajini okrenule su najveću državu na svetu na jedinu logičnu stranu – na istok. Time je veći deo zemalja EU doveden u situaciju da brine kako da se ponaša ubuduće. U protivnom, lako bi moglo da se desi da ove zemlje padnu pod potpunu dominaciju SAD i, praktično, pretvore se u američku provinciju. I mada je Putin u više navrata naglasio da neće zapostaviti svoje evropske partnere, posebno Nemačku, činjenica da je džin sa Dalekog istoka koji se brzo razvija i te kako gladan i energenata i investicija, unosi zebnju u evropska srca.

Uveravanja velikog partnera sa druge strane Atlantika da je spreman da Evropi isporučuje gas u tečnom stanju, kao i činjenica je da je to moguće izvesti samo brodskim putem, a što traži vreme, prvo da se prirodni gas prevede u tečno stanje, potom utovari na kontejnere i preplovi nemirni okean, u bilo koje doba godine, ne čini se kao alternativa koja može da parira ruskim cevovodima.

U strahu da ne postane sudbinski ovisna o ruskim energentima, Evropa bi mogla da se nađe u situaciji da je stežu okovi američkih gasnih kontejnera. Koja varijanta je bolja, naravno, zavisi od pojedinačnih država, ali je činjenica da u ovim nemirnim vremenima kada jedni najavljuju referendume o nezavisnosti, dok se drugi noktima drže za liticu bankrotskog ambisa, ruski dogovor sa Kinezima unosi novi element u ovaj niz problema.

Svojevremene priče o dobijanju gasa iz ugljenih škriljaca ispostavile su se kao dobra priča, ali za budućnost. Slično bi moglo da bude i sa američkim gasnim kontejnerima, iako je najmoćniji zapadni igrač pre izvesnog vremena sebe proglasio najvećim proizvođačem prirodnog gasa u svetu.

Izjava Putina da neće zapostaviti zapadne partnere takođe ima određena ograničenja. Ukoliko iz Brisela nastave sa pretnjama o „izolaciji” Rusije, teško da će u Moskvi ostati imuni na ovakve opaske. Jer posle potpisivanja sporazuma sa Kinom, Rusija je prosto dobila „vetar u leđa” i potvrdila da politika koju sprovodi na globalnom planu ima smisla.

U tu priču uklapa se i izgradnja cevovoda „Južni tok”, koji bi trebalo da postane alternativa ukrajinskom, kojim se sada gasom snabdeva zapadni deo Evrope. Pogotovo ako bivša sovjetska republika nastavi da sprovodi prozapadnu (antirusku) politiku. Kako je svojevremeno rekao premijer SSSR-a Viktor Černomirdin: „Ukrajinski gasovod je samo gomila cevi koje, kada dođe vreme, mogu jednostavno da se iseku i otpreme u staro gvožđe.”

Nekoliko dana posle Pekinga u Sankt Peterburgu je održan Međunarodni ekonomski forum na kojem, kako se ispostavilo, i nije bilo mnogo zvaničnika iz inostranstva. Prisustvovalo mu je oko 6.500 gostiju, a među njima i 609 rukovodilaca ruskih i stranih kompanija. Na savetovanju su se okupili ruski eksperti iz svih oblasti ekonomskog delovanja. Naravno, glavno pitanje je bilo: kojim putem se kreće Rusija – da li ide u izolacionizam ili se okreće istočnim partnerima poput već pomenute Kine, potom Indije i ostalih privrednih džinova iz tamošnjeg područja.

Kako se preneli izveštači, izolacionisti su se zalagali za pomoć biznisu od strane državnih banaka, druga grupa ekonomista bila je za dodatno širenje veza sa Kinom, dok su treći isticali važnost svetskog tržišta. U svakom slučaju, već i sama činjenica da je skup u carskoj prestonici obilovao sukobljenim stavovima pokazala je da je Rusija na ozbiljnom putu da dodatno učvrsti svoju poziciju na međunarodnoj trgovinskoj pozornici.

Ali vratimo se Evropljanima. Za njih je rusko-kineski dogovor nešto što im najmanje odgovara. Sankcije uvedene pojedinim ruskim zvaničnicima ni izdaleka nisu postigle očekivani efekat. Naprotiv, samo su izrodile novu dozu nepoverenja u moskovskim poslovnim krugovima prema partnerima na zapadu. U stvari, ispada da se stalna bitka koja se vodi između SAD i Rusije, neki put otvorenije, nekada skrivenije, najviše lomi o leđa Evropljana, koji su – zvanično – partneri i jednoj i drugoj strani.

Ovakva pozicija između dve velike strane nosi sa sobom mnogo problema. Najnoviji razvoj događaja preti da ih dovede u dodatnu zavisnost od strane SAD. Bez obzira na to da li je reč o energentima ili, jednostavno, nastupu na globalnom tržištu. Jer, ko god da je boravio skoro u Kini kao najupečatljiviju sliku mogao je da ponese to što je jedna civilizacija, suštinski potpuno drugačija od zapadne, na tako jednostavan i lak način prihvatila različite tehnološke novotarije, pa čak ih i unapredila.

Uostalom, kineska roba je odavno preplavila dućane evropskih prestonica. Gasni ugovor Pekinga i Moskve učiniće da te robe bude još više i da bude još jeftinija. Da ne spominjemo koliko će novih proizvodnih pogona uz trasu gasovoda moći da bude otvoreno i koliko ljudi uposleno. I sa ruske i sa kineske strane. Globalno gledano, energetska slika sveta naglo je izmenjena, a glavni gubitnici bi mogli da budu upravo Evropljani. Zato se od birokrata u Briselu očekuje da u što kraćem periodu pronađu odgovor na novi izazov. Inače će se, kao što rekosmo, pretvoriti u američku provinciju, od čega se evropskim intelektualcima već diže kosa na glavi.