DVOJAC SA KORMILAROM

Ne biva baš svakoga dana — a pogotovo današnjega — da se rani Matija, dakle, iz vremena kad je bio stariji, stavi pod lupu ne tek pevanja, već pevanja i mišljenja jednovremeno, i da se o njemu zbori iz perspektive jezika, istorije i/ili tradicije, ali i sa horizonta celokupnog bivstvovanja tj. sa ontološkog horizonta par excellence i tačke na kojoj se filozofsko, religiozno i mitsko susreću sa etičkim, društvenim i političkim. A kada biva nešto što uglavnom ne biva, čovek zna da, hteo ne hteo, ima posla sa događajem, kao onim neizračunljivim i nepredvidljivim potresom posle kojeg stvari dobijaju drugačiji lik i koji pomera granice oblasti u kojoj se zbiva u toj meri da praktično ništa više nije kao što je bilo. Izuzetno opremljen za inicijaciju događaja, naoružan znanjem i obrazovanjem kao najjačim oružjem in toto, ali i sam opskrbljen samosvojnim talentom za minuciozne i suptilne analize Bećkovićevih stihova — talentom koji svedoči o sopstvenoj upletenosti u poetski diskurs — u delu Matija Željko Simić, na autentičan i originalan način, pokreće do sada skoro netaknute niti zbirki Međa vuka manitoga, Reče mi jedan čoek, Lele i kuku i Kaža.

Još više, inicirajući događaj – jedan poseban događaj u kojem pitanja bića i ne-bića, vremena, smrti i ljudske bačenosti u svet pokreću kovitlac i bujicu strepnji i nada celokupnog života i njegovog smisla

–     Željko Simić odmotava zamršeno klupko u kojem se epske poeme pojavljuju kao fundamentalna filozofija egzistencije i vice versa i, kao prvi saučesnik ovog događaja, i sam (sa)učestvuje u njegovom stvaranju. Jer, kao autor koji razotkriva jednu dobro skrivenu tajnu, i to jednog od najvećih srpskih pesnika „iđe i ikad“, Simić, posredstvom pre svega Hajdegera kao relevantnog posrednika u diskursu, ulazi u diskretan ali izuzetno bitan dijalog sa Bećkovićem. Upravo taj tihi razgovor na marginama ove knjige, trenutak u kojem pesnik i filozof zamenjuju mesta i besede, često posredstvom nekog trećeg, od različitih doprinosa izvire kao onaj možda najdragoceniji: rovačka ontologija sučeljava se sa post-postmodernizmom i čovek izlazi na megdan kvaziideologiji služenja laži. Razumeti kako se teorijsko (pojmovno) i pesničko (mitsko) uzajamno prepliću u ovoj borbi, te kako se prožimaju sa moralnim imperativima i horizontima verovanja, gde se bezvremeno javlja u istorijskom vremenu, i na konkretnom topos-u, kao i on(o) u njemu – najdostojniji je zadatak koji na sebe preuzima ovaj dvojac sa kormilarom.

Ali, krenimo redom. Skrećući pažnju na činjenicu da je dosadašnja recepcija Matije Bećkovića, polazeći od Eliotovih teza o „tradiciji i individualnom talentu“, mahom isticala aspekte etno-antropološke samobitnosti, Željko Simić, kroz formalno strogu, i sadržinski beskompromisno duboku analizu poema iz četiri zbirke, motivacionu silu koja pokreće pesnika pronalazi u onome što naziva „doživljajem ugroženosti jedne konstrukcije realiteta” tj. u ugroženosti identiteta „nas“, ali i „njig“, što u krajnjim implikacijama upućuje na ugroženost stvarnosti i čoveka no sebi. Za autora ovaj temeljni zahvat u opštost i zajedničkost, kao zahvat koji sadrži funkcionalizaciju lokalnih topos-a, pokazatelj je njegove „ultramodernosti u kapacitivnosti otkrovenja onoga što se čoveku Zapada, pa i našoj lokalnoj inkarnaciji istog, događa upravo sada“. U tom svetlu, iščezavanje, pa i smrt subjekta, kao vezivno tkivo rovačkih stihova, istovremeno je, ili čak najpre, univerzalna tema XX i XXI veka, a u poemama poput Reče mi jedan čoek, pokraj usuda jednog naroda na jednoj istorijskoj stranputici, sada se promalja smisao „restrikcije kompetentnog oglašavanja identiteta“, kao ma kojeg identiteta per se. Štaviše, ovde je reč o sukobu subjekta i sveta, i o Rovcima koji sem što su Rovci — metafizički simbolizuju, kao što Željko Simić kaže, „ono-što-nije-kao-drugo“ ili „nije više ovde“, čime svoju pojedinačnost transponuju u dinamičko oslobađanje na različitim ličnim i kolektivnim ravnima.

Tako, naime, započinje suočavanje rovačkog subjekta, kao egzemplarno ontološkog subjekta, sa erozijom osećanja da je nosilac subjektiviteta i sa živim saplitanjima u kojima se prepoznaje kao puki objekt u polju razmena kojima više ne zna ni poreklo ni svrhu. Ili, kroz sopstveni usud „bišća i nebišća“, kroz višeslojne simulacije bišća koje je nebišće, Rovčani – i to je glavna teza dela Matija – iznose na videlo prebivanje u novoj epohi (post)civilizacije Zapada, koju Željko Simić provizorno označava post-postmodernizmom, ali i, nimalo manje važno, uzorito kazuju i kako se iz ietafizike trpljenja rađa subjekt otpora.

Jer, kada Bećković zbori: „Pljeskali su istini, a znali da je laž…/ Istinu su glumili, a laž živeli / Predstavu su smatrali za život / A svoj život živeli kao predstavu” („Priredba”), reč je, dakle, o radikalnoj i višeslojnoj kritici celokupnih savremenih zapadnih civilizacija, ali i o revoltu nad postojećim stanjem koji pokreće pobunu. U sličnom smislu, protičući između dijagnoze sadašnjosti tj. njene posrnulosti u etičkom, duhovnom i kulturnom aspektu, i nagoveštaja pojave jednog novog čoveka u poslednjem činu drame ljudske egzistencije, Bećkovićevi stihovi, kako se izlaže u trećem delu knjige Matija, razobličuju različite oblike delovanja kriptoontologije (lažnog stanja svesti i sveta). Ili, kada pesnik pita „Treba li nam takav Bog koji bi pristao da je nama Bog?“ iznenada se nalazimo usred sopstvene krivice propadanja, ali i na sceni na kojoj se, posle svega, pale svetla i pod reflektorima se u trenu vidi i najmanji ožiljak.

Sada, ako autor ispravno opaža da se u središtu rovačkih stihova prostire upravo pitanje središta kao pitanje mere, ili, preciznije, antičko pitanje čovekove mere (i u-merenosti), onda se, sa druge strane, pokazuje i samobitnost i specifičnost odgovora pesnika na ovu situaciju. Naime, paralela koju Željko Simić uočava i apostrofira, između Matije Bećkovića i Martina Hajdegera, tiče se upravo razumevanja „najizvornijeg gesta“, odnosno poezije kao „ustanovljavajućeg imenovanja bića i suštine svih stvari“. I za filozofa, i za pesnika poetsko stvaranje pojavljuje se kao ontološko merenje i sameravanje, tj. pisanje poezije i izranjanje stihova prepoznaje se kao lik čovekove mere i mere stvari i sveta u celini. U tom smislu, iako se po svemu sudeći ne može govoriti o bilo kakvom neposrednom uticaju Hajdegera na Bećkovića, filozofska intuicija o ulozi autentičnog pesništva zapravo je kod obojice, kako pokazuje Željko Simić, suštastveno slična: pesništvo je stanje u kojem se otkriva ono što je dostojno mišljenja. Ili, pesništvo kao način „stanovanja” i prebivanja bića rađa se bitno i kao ustajanje protiv mnogobrojnih oblika i pojava tehnologije egzistencije.

Ali, pokraj ove načelne sličnosti u temeljnoj postavci pesničkog dela – i kao da ona već nije bila dovoljno upečatljiva i intrigirajuća – srodnosti pronalazimo i u malim koracima koji grade stihove, gde se čuje eho jedne od najvećih filozofija. Tako se možda čak vrhunac hajdegerovskog zahteva poeziji raspoznaje u poemi „Čiji si ti, mali“, dok se motiv ontopoške izdaje, približen kroz sliku savremenog sveta par excellence, paradigmatično provlači i kroz stihove „Dvije pjesme“. Razaznajući i predočavajući etos i post-etos kao stanje humanosti ili izvorne izdaje, Bećković, poput Hajdegera, u isti mah peva i o izdaji izvora kao izdaji autentične čovekove egzistencije zarad bezličnosti. Tek iz ovog oblika prvobitne izdaje sopstva slede svi ostali oblici političkih, nacionalnih i/ili istorijskih izdaja, upravo kao što i ispadanje iz autentične temporalnosti prethodi propadanju u trenutku bez prošlosti i budućnosti. Najzad – i ne najmanje važno – između dvaju pesnika-mislilaca pojavljuje se i poseban oblik bezmalo „ontičke srodnosti“ koja se, recimo, pre svega očituje kroz motive hajdegerovske bačenosti u brigu („prepevano“ u stihovima poeme „Ne znaš ti njig“), zatim bića-prema-smrti („Sahrana Krstinje Gavrilove“), kao i udesa Dasein-a („Bišće i nebišće“) i simboličke i istorijske figure das Map-g. („Ono“).

Bećkovićevo delo Kaža, kako nam skreće pažnju Željko Simić, svojevrsna je „antologija raspadanja“ u kojoj se uočava da savremena atemporalnost ide ruku pod ruku sa brisanjem i zatiranjem svake racionapnosti. U tom svetlu, čini nam se da sledeći stihovi ponajbolje ili najvernije upućuju na ove procese: „Oglasiše da nema ni istine ni neistine / Da jedino postoji nešto treće / A to treće je uvek nešto drugo / A drugo je kako ti oni kažu [kurziv B.K.]“. Ono, dakle, što Željko Simić zove „kolabiranjem doživljaja temporaliteta“ ili, preciznije, kategorijalnom ekspanzijom laži u pravcu „uzurpacije realnog temporaliteta“, ovde se pojavljuje kroz aspekte nametanja, uzurpacije i dominacije (,,..žako ti oni kažu“) onih koji su, čini se, na trenutak poverovali da su vlasni da odlučuju i o istini, i o laži, i o vremenu, i nisu razumeli da će tako presuditi i zapadnom čoveku. Drugim rečima, Željko Simić artikuliše da Džejmsonovo opažanje da se živi „u korak sa vremenom a ne u vremenu“ zadobija svoj strukturni pesnički izraz u Bećkovićevoj spoznaji mutiranja humaniteta na savremenom Zapadu, tj. u uvidu da laž prerasta u „temporadno zaposedajući princip laži“.

U najbitnijem, iz rovačke ontologije proizilazi da post-postmodernistička proizvodnja stvarnosti sobom nosi, i čak podrazumeva i nužno implicira gašenje ključnih saznajnoteorijskih impulsa, te se borba protiv ovakvog stava bezlične otupelosti egzistencije pojavljuje i kao borba za znanje, dok odbijanjem da mobiliše saznajni impuls savremeni čovek postaje presudni krivac sopstvenog nestajanja. Štaviše, ako bi se tražila nit koja povezuje Bećkovićeve četiri zbirke koje analizira Željko Simić i najnovije stihove pesnika, onda se ona upravo pronalazi u dijagnozi otuđenja, odnosno u zlostavljanju duha i duše, sa jedne strane, i pokušajima da se govorom pruži otpor, sa druge. U tom svetlu, Simićevo sagledavanje i sameravanje rovačke poezije u ontološkom ključu biva potvrđeno i pesnikovim najeksplicitnijim i najskorijim kazivanjima koja upućuju kako na kritiku tehnologije i slom komunikacije i intersubjektivnosti, tako i na aspekt kraja umetnosti kao sastavnog dela priče o kraju sveta. Ili, preplitanje motiva o kraju sveta i kraju knjige, tj. znanja i stvaralaštva, i motiva o kraju čoveka, jednako je prisutno u savremenom delu pesnika, upravo kao i bitan akcenat na zamenici „ja“, koja, kako Bećković podseća, praktično danas više da i ne postoji.

Iz takve perspektive, teme smrti, božanstvenosti, časti i istinitosti — koje osvetljavaju najveći deo rovačkog ciklusa — svoje mesto pronalaze i u tragičnim i sudbonosnim dilemama jednog naroda koji mora da se opredeli i da razume koje je „za malena carstvo“, a koje „uvek i doveka”. Ovo znači da kada se, kao u stihovima „Lelek mene“, Bećković pita šta je još dublja, iskonska „prvina“ od tla, govorimo o potrazi za ontološkim načelom, ali i da se, jednovremeno, pesnik ne zaustavlja isključivo nad ontološkim znamenjima sub speciae aeternitatis, tj. da je reč o jedinstvenom poduhvatu u kojem se ontološka struktura opaža i samosvojno i kao istorijski i kulturološki konotirana. U tom smislu, ako je prethodna recepcija Bećkovićevog dela iznela na videlo jedan aspekt, a Željko Simić relevantno i znalački osvetlio drugi, do sada mahom neprepoznati ugao, tek njihova, naoko paradoksalna ali dubinski opravdana sinteza upućuje na celokupni smisao Bećkovićevog stvaralaštva. Razaznati obe ravni rovačkih stihova, štaviše, njihovu tesnu, nerazlučivu i neponovljivu međuuslovljenost i upućenost znači razumeti da subjekt i svet uvek bitno jesu ijedno, i drugo: univerzalnost i istorijska specifičnost i pojedinačnost, biće i bivstvujuće, ontološki i ontički momenti – i obratno, da kada nisu, onda najčešće nisu ni jedno, ni drugo. Zov da zajedno bude ono što deluje da ne može biti zajedno, zov susreta bezvremenskog i vremenskog, susreta bića i jedne njegove pojave, susreta opšteg i jedinog posebnog, tako se pojavljuje u kosovskom predanju, kao živom liku „nesreće koja je ispred svih vremena”. Kao takva nesreća, Kosovo postaje duhovno prebivalište bića u kojem se život vrednuje pre svega u odnosu na smrt – i smrt u odnosu na smisao života koji se uzdiže iznad čoveka. Tako se, iznad, i sa one strane ličnih sudbina, raspliće smrt koja dolazi pre svetskog vremena i pojedinačnosti, i o kojoj Bećković ispreda i sledeće stihove: „Reče mi jedan čoek / Reče mi pod cijenu života…“

Prof. dr Bogdana Koljević
Recenzija knjige prof. dr Željka Simića Matija – rovačka ontologija i post-postmodernizam