Izvor: Akademija DB (Youtube)

Gost emisije Svedok profesor na Akademiji za diplomatiju i bezbednost dr Darko Tanasković islamolog, daje svoje stručno mišljenje o savremenom odnosu hrišćana i muslimana, kao i povratku Turske na Balkan.

Iz biografije:

Završio je Filološki fakultet u Beogradu. Diplomirao je orijentalnu filologiju (1970.), magistrirao (1972.) i doktorirao (1979.), disertacijom Arapski jezik u savremenom Tunisu – diglosija i bilingvizam, na istom fakultetu, gde je, na Katedri za orijentalistiku, izabran za asistenta – pripravnika za orijentalnu filologiju (1971.). Kao docent (1980.), vanredni profesor (1981.) i od 1988. godine redovni profesor na ovoj katedri predavao je i predaje više predmeta (Arapski jezik, Turski jezik, Uvod u orijentalnu filologiju, Persijsku književnost, Osnove islamske civilizacije, a na postdiplomskim studijama Uvod u uporednu gramatiku semitskih jezika i Lingvističku arabistiku). Objavio preko 600 naučnih i stručnih radova iz oblasti široko shvaćene orijentalistike. Profesor po pozivu na brojnim univerzitetima u zemlji i inostranstvu. 1995. godine izabran je u Evropsku akademiju nauka i umetnosti (Academia Scientiarum Et Arttium Europea Salcburg). Član je udruženja književnika Srbije, Udruženja književnih prevodilaca i srpskog PEN kluba. Od 1995.-1999. godine obavljao je dužnost ambasadora SRJ u Turskoj i (1998.-1999.) u Azerbejdžanu. Od 2002. do 2008. godine bio je na dužnosti izvanrednog i opunomoćenog ambasadora SRJ pri Svetoj Stolici (Vatikan) i pri Malteškom viteškom redu.

Tanasković je rekao i da je sigurno da su to države vakuuma, u kojima nema nikakve nade, ni stvarne, ni lažne, a situacija je teška, pa se svakog časa moglo očekivati tako nešto.

Na pitanje Glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa RTS-a Nenada Lj. Stefanovića može li se reći da su i neredi na Bliskom istoku produkt ekonomske krize nastale na Volstritu, ili su pre pobuna protiv neke vrste porodičnih dinastija i korupcije, Tanasković je rekao da to jeste povezano, ali da je za ljude na ulicama najvažnija bila njihova ljudska drama, na planu neslobode, nedemokratičnosti, koja traje dugo, ali dok su ti režimi uspevali da daju minimum standarda, to se moglo izdržati. “Režimi nisu dali taj minimum, i nisu sa narodom podelili teret krize, pa je moralo doći do eksplozije”.

httpv://www.youtube.com/watch?v=giyGGGb8qTM

“Mogući domino efekat postoji, ta neka vrsta lančane reakcije, ali mislim da se neće ceo proces zaustaviti na onome što sada vidimo, on će se u većem broju arapskih zemalja odraziti na unutrašnjem planu”, kaže Tanasković.

O poređenjima onoga što se zbiva u Egiptu sa promenama u Istočnoj evropi 1989. godine, kada su se rušili režimi koji su bili ideološki slični, kaže da se to poređenje logično nameće, ali da ne može do kraja biti sprovedeno. To poređenje sada, kada se govori o arapskom Berlinskom zidu, govori o padu u glavama ljudi, oslobađanju od straha, uočavanju mogućnosti da budu akteri na političkoj sceni.

Islamistička matrica?

Proteste u Egiptu do sada je organizovao neformalni pokret mladih koji, između ostalog, traže promene u vladi i povećanje plata, a britanski Dejli telegraf, međutim, podseća da je i Iranska revolucija 1979. godine takođe počela kao sekularni protestni pokret protiv šaha Reze Pahlavija, da bi bila okončana uspostavljanjem najradikalnije islamske države na svetu, pa Tanasković kaže da je rano za konačne zaključke, ali da analogija postoji, jer je i narod u Iranu bio ujedinjen željom da ode šah i njegov režim, kao danas sa Mubarakom. O spontanosti se može govoriti, kao rezultatu gneva naroda, ali ovako masovan protest ne može do kraja da bude ovako spontan.

httpv://www.youtube.com/watch?v=vkAFh4C2p6o

“Ovde su objedinjene sve društvene i političke snage sa zahtevima da Mubarak ode, a već ovih dana vidimo i da dolazi do izvesne doze nepoverenja, pa treba pažljivo sve to pratiti”, kaže Tanasković.

O indicijama da su u organizaciju protesta u Egiptu kasnije uključena i Muslimanska braća, koja su podržala demonstracije i pozvala svoje pristalice da u njima učestvuju, i koliko verski fundamentalizam preti zemljama poput Egipta, rekao je da će islamistički faktor u politici biti sve bitniji, i to će biti značajna posledica ovih događaja, jer je konkretno u Egiptu nemoguće zamisliti rezultate bez toga.

“Ovi zahtevi se u Iranu tumače kao zahtevi muslimana, ali Iranu nikako ne odgovara da se oni prevashodno dožive kao socijalni zahtevi za demokratiju”, rekao je Tanasković.

httpv://www.youtube.com/watch?v=tHRl8_rHwy8

O stavu SAD kaže da je jasno da su oni zbunjeni i zatečeni, a sve to samo iz jednog razloga, jer ne vide alternativu u ovom trenutku, pa žele oprezno da otklone preteranu štetu koju bi SAD mogle da imaju naročito u Egiptu, koji je važna strateška tačka. Zato izbegavaju ocenu da protesti imaju islamističku dimenziju, iako je to sasvim sigurno.

Problem zapadnih demokratija je što su suviše dugo podržavali režime, onih koji su im davali sliku Bliskog istoka koju su oni želeli da vide. “Nije Mubarak njima prijatelj, oni tu vide samo interes, takva je politika, oni samo sada ne vide kuda bi, pa se grozničavo traži neko ko bi mogao da bude eksponent zapadnog interesa”, rekao je Tanasković.

Internet značajniji od džamije

Što se tiče depeša Vikiliksa, one su sjajne analize, nema tu ideologije i politike, samo slike sa terena, a prijatelj zapada po njima je bio i Ben Ali, na kojeg bi možda u Egiptu mogli i da se naljute.

httpv://www.youtube.com/watch?v=5q-GtDFX9d4

“Rekao je i Gadafi, koji za sada nema sličnih problema, da je ljut, i to je bilo u prvoj njegovoj izjavi, rekao je da tuniska braća nisu bila strpljiva, jer je Ben Ali rekao da će se povući”, kaže Tanasković.

I u Tunisu, i u drugim zemljama gde vri bilo je samospaljivanja ljudi, govori se čak o talasu ljudskih buktinja, a islam čak izričitije od hrišćanstva odbacuje samoubistvo, pa Tanasković kaže da sve monoteističke religije kažu da čovek nema pravo da oduzme sebi život koji mu je dat od boga. Dodaje da je slučaj u Tunisu možda očaj samo jednog čoveka, a ne muslimana, ali takve situacije su se ponovile, pa to govori o zarazi primera, i do kojeg su stepena mladi i nezaposleni u ovim zemljama dovedeni.

O značaju globalnih mreža, uticaja Fejsbuka, mobilne telefonije i interneta, Tanasković je rekao da taj uticaj ne treba zanemariti, i da je on veoma važan, pa su i egipatske vlasti prvo osujetile Internet. To se videlo i u delovanju neosilamista u Evropi, u pobunama u četvrtima velikih evropskih gradova, u kojima su živele treće generacije muslimanskih emigranata, a za koje je monitor interneta značajniji od džamije.

Neoosmanizam i povratak Turske na Balkan

O svojoj knjizi pod naslovom „Neoosmanizam”, i sa podnaslovom Povratak Turske na Balkan, kaže da Turska nikada nije otišla sa Balkana, ali da se sada i diplomatski, i ekonomski, i civilizacijski vraća.

“Neoosmanizam je nastojanje da se u izmenjenoj slici odnosa Turska vrati kao ključni činilac na prostore koji su nekada bili u sastavu Osmanskog carstva, a Balkan i Bliski istok su na njenoj listi prioriteta pre Kavkaza, jer Turska je vrlo pragmatična država, i ima neverovatan osećaj za trenutak”, rekao je Tanasković.

Dodao je i da srpska politika veoma dobro i pažljivo uviđa koliko je veliki značaj Turske u regionu, i da je krenula da traži formulu najboljih odnosa sa Turskom koja je tu nezaobilazna. Ta formula još nastaje, a kad je reč o promeni u kojoj Turska više nije Ataturkova, to se nešto sporije uočava, jer Turska dobrim delom to i jeste, ona verovatno neće postati Iran, ili Saudi Arabija.

“Međutim, u čitavoj toj podeli, odgovarala je predstava o Turskoj kao i dalje sekularnoj, državi umerenog islama, a u međuvremenu u Turskoj je jedna partija islamska već devet godina na vlasti, pa sada jeste pitanje kako se prema toj promeni postaviti”, kaže Tanasković.

httpv://www.youtube.com/watch?v=Uv8FjgmNGOQ

Takođe, svako ima svoju predstavu o prošlosti, i to se na Balkanu možda i najbolje vidi.

“Često smo preneraženi time kako se u Turskoj na prošlost gleda, a ne možemo očekivati da će savremeni Turci imati istu sliku kao i mi, koji smo pod Osmanskim carstvom živeli, ali, ako hoćemo bolje sutra, te različite projekcije istorije, ta falskifikacija, ne smeju da opterećuju budućnost u meri u kojoj je sada tako”, rekao je.

Džordž Fridman predviđa da će glavnu reč na Balkanu voditi Rusija i Turska, a Tanasković tvrdi da je u pitanju jedna tipična američka prognoza, da u Americi postoji jedna geopolitička struja prema kojoj bi Turska trebala da bude “nekakav Pijemont država koje su nekada bile pod njeniom sastavom”, da bi se došlo do stabilnosti, ali ja ne mislim ni da se Rusija povukla sa Balkana, naprotiv, smatram da je vrlo precizno definisala tačke svojih interesa. Ovakvoj Uniji takve prognoze sigurno ne odgovaraju.

Licemerna racionalnost EU

O odnosu Turske i EU kaže da je stav EU prema Turskoj logično licemeran, i da je jasno da Turska nikada neće postati integralni član Unije, a ako i postane to neće biti Unija kakvu sada znamo.

Ta neka vrsta moguće kompenzacije po kojoj se Turskoj nudi Balkan, može se čuti po određenim evropskim krugovima, ali oni koji odlučuju u Turskoj jasno znaju da je EU daleko, ali im to odgovara kao neki diskurs kojim se služe.

“Moj je utisak da i u delu političkog establišmenta zapadnog Balkana postoji ta primisao da će Turska biti ovde, i da treba stabilizovati prostor u kojem bi Turska bila jako dobar partner”, rekao je Tanasković.

Dodao je i da je Turska država sa proturskom politikom, pa je takva i njena proevropska politika, tamo gde vidi interes takva će biti, sa željom da se naravno ponovo potvrdi kao ravnopravan partner Evrope, kao što je to nekada bilo Osmansko carstvo.

Tanasković kaže da Turska želi u EU na način koji bi njoj odgovarao, ali zna da će to biti teško i ističe da je malo iskrenosti u odnosima na međunarodnoj sceni, i da su nešto iskreniji na ekonomskom planu.

Orijentalno, od kuhinje do muzike

Orijent je i danas integralni deo ovdašnjeg bića, pa i savremenog identiteta, od kuhinje do muzike, a turske serije koje su ovde gledane su planski dobro osmišljene od strane timova stručnjaka, da prikažu jednu “zašećerenu” sliku današnje Turske, koja je daleko od istine.

O poseti turskog ministra inostranih poslova Davutoglua Banjaluci, gde je razgovarao sa Miloradom Dodikom, rekao je da je Davutoglu teorijski osmislio i zaokružio formulu neoosmanističke politike koja odavno postoji, i da on ponekada nediplomatski izražava poverenje u snagu islamskih vekova koje bi trebalo obnoviti, pa je on simbol te politike.

“Meni je u celoj priči važnije i bitnije od incidenta sa zastavom u Banjaluci, to što je Davutoglu shvatio da mora da ode u Banjaluku, i da bez toga nema one posredničke uloge koju žele u Bosni, iako mislim da nije u pitanju neka stvarna promena”, naveo je Tanasković.

O uticaju Turske na sukob u islamskoj zajednici u Srbiji kaže da u Turskoj znaju da bi svi lideri verskog života muslimana na ovom prostoru mogli biti njihovi šićenici ako to hoće, “ali, čini mi se, da je ovde prednost data političkim kontaktima, preko Vlade Srbije, jer Turska želi da se predstavi kao sekularna, i kao konstruktivna, a da li može doprineti pomirenju, teško je reći, jer otišlo se predaleko, pa uključujući i ambicije pojedinaca. Sigurno je da i meću našim Bošnjacima Turska ostaje najvažnija na Balkanu”.

“Jasno je i da muftija Zukorlić nastoji da proizvede jedno stanje duha na određenim delovima Srbije, da je ona nedovršena država, bez kapaciteta vlasti za prevazilaženje teške faze, i da se sada Sandžak pokazuje kao lakmus papir na kojem se ta nedovršenost države vidi. Takođe, mislim da će država pogrešiti ako na pravi način ne odmeri korake, da mu ne pridaje suviše značaja, ali ni da potceni razorni potencijal ovakvog delanja, koji nikako nije prijateljski”, smatra Tanasković.

Što se tiče 2013. godine i obeležavanja 1700 godina od Milanskog edikta, i kako tumači eventualni dolazak pape u Srbiju, Tanasković je rekao da treba pažljivo postaviti stvari, da je to velika tema, i delikatna, još od perioda NDH, pa i raspada Jugoslavije i uloge Vatikana u svemu tome.

Tako je kaže, razumljiv neprijateljski stav prema papinoj poseti, i neka vrsta predubeđenja, ali zaključuje da se oni koji sebe smatraju boljim hrišćanima od katolika ne trebaju plašiti papine posete, ukoliko sebe smatraju pravim i istinskim.

“Sa čisto realpolitičkog stanovišta nema mesta za odbojnost tog tipa, jer od toga možemo imati samo koristi, a nikakvu štetu, jer iracionalnost takve vrste je nepotrebna”, zaključio je Tanasković.