Izvor: NSPM, Dejan Mirović

Poljska je još 1989. godine potpisala sa EZ Ugovor o trgovini i saradnji. Takođe, preko dve decenije ova država od skoro 40 miliona stanovnika ima pravo da koristi briselske fondove (PHARE fond, koji je kasnije transformisan u IPA fondove.)

Poljska potpisuje Sporazum o pridruživanju sa EZ 1991. godine (stupa na snagu 1994). Datum za otpočinjanje pregovora o članstvu (toliko očekivan u današnjoj Srbiji) Varšava dobija već 1997. godine, a pregovore započinje 1998. godine. Oni se završavaju 2002. godine (sa druge strane, Srbija i pored velikih ustupaka u pregovorima sa takozvanim Kosovom još uvek nije dobila ni datum za početak pregovora).

Konačno, Poljska 2003. potpisuje i Ugovor o pristupanju sa Briselom i 1. maja 2004. godine postaje članica EU.

Dakle, Poljska je skoro dve decenije ”ispred” Srbije u takozvanim evropskim integracijama. Ipak, socijalni i ekonomski parametri Poljske u tom ”evropskom” periodu 1992-2012. jesu (kao i u drugim istočnoevropskim zemljama) uglavnom negativni.

Na primer, stopa nezaposlenosti u Poljskoj je duplirana u periodu 1992-2012. Sledeća tabela pokazuje porast stope nezaposlenosti.

Stopa nezaposlenosti u Poljskoj nakon potpisivanja Sporazuma o pridruživanju  i pristupanja EU u periodu 1992-2012.[1]

Godina	U procentima
1992.	6,1
2012.	12,6

Stopa nezaposlenosti u Poljskoj bi bila i veća da nekoliko stotina hiljada ljudi nije otišlo iz te države nakon ulaska u EU 2004. godine (2002. godine stopa nezaposlenosti u Poljskoj je dostigla 18,1 %) .[2]

Tačnije, prema podacima poljskog ministarstva za rad i socijalnu privredu, nakon 2004. oko 660.000 Poljaka otišlo da radi u druge zemlje EU. Najviše u Nemačku, oko 322.000, a ostatak u Veliku Britaniju, Irsku i Italiju.[3] Sa druge strane, prema podacima uglednog poljskog lista “Gazeta vibroča” broj emigranata je bio veći. Prema tom izvoru, u periodu od 2004. do juna 2006. godine emigriralo je dva miliona Poljaka. Poljski list je taj proces nazvao najvećim migracionim talasom u novijoj evropskoj istoriji. (Oko 90 odsto emigranata je bilo ispod 35 godina starosti i imali su visoko obrazovanje, takođe, 2008. godine u Poljskoj je živelo oko 50.000 dece ili mladih koje su roditelji napustili jer su otišli da rade u EU.)[4]

Poljaci su na zapadu EU uglavnom rade kao slabo plaćene zanatlije, učitelji, inženjeri, medicinske sestre, vodoinstalateri, arhitekte, kućne pomoćnice i vozači.[5] (Prema ispitivanju koje je sprovela “Gazeta vibroča”, oko 84 odsto Poljaka se  stidi što njihovi sunarodnici odlaze u svet.[6])

Ipak, i pored tako lošeg socijalnog statusa u zapadnoj Evropi, prema istraživanjima sprovedenim među emigrantima, oko 60 posto ne želi da se vrati u Poljsku.[7] Na primer, jedan Poljak iz Horzova na radu u Irskoj ističe: “Radeći na linijama visokog napona, zaradiću dovoljno za normalan život. Sa poljskom platom u mojoj struci to je nezamislivo” .

U tom kontekstu, u Poljskoj je nakon ulaska u EU došlo čak i do deficita kvalifikovanih kadrova. U izveštaju Svetske banke iz 2006. godine se konstatuje da u Poljskoj postoji manjak radnika (i upozorava se da to utiče na razvoj privrede). Takođe, prema podacima poljskog Ministarstva privrede, ekonomska migracija Poljaka će u periodu od 2006. do 2025. godine prouzrokovati kumulativni pad BDP od 45 %.[8]

Istovremeno, dok je trajao egzodus (i rast nezaposlenosti) Poljska se zaduživala skoro neverovatnom brzinom. Sledeća tabela to pokazuje.

Rast spoljnog duga Poljske u milijardama dolara nakon potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pristupanja EU u periodu 1992–2005.[9]

Godina	U milijardama dolara
1992.	48
2005.	76

Spoljni dug Poljske je nastavio da raste i nakon stupanja ove zemlje u EU. Tačnije, 31. decembra 2006. godine je iznosio 121 milijardu dolara. Šest godina kasnije (u decembru 2012) spoljni dug Poljske je dostigao 310 milijardi dolara.

Rast spoljnog duga Poljske  u milijardama dolara nakon ulaska u EU u periodu 2006-2012.

Godina	U milijardama dolara
2006.	121
2012.	310

Otplata ovako kolosalnog spoljnog duga je neminovno dovela i do rasta budžetskog deficita.Sledeća tabela to pokazuje.

Rast budžetskog deficita Poljske u američkim dolarima nakon potpisivanja Sporazuma o pridruživanju i pristupanja EU u periodu 1992-2012.[10]

Godina	U milijardama dolara
1992.	2,5
2012.	10

Takođe, ukidanje carine zbog primene Sporazuma o pridruživanju je dovelo i do pojave spoljnotrgovinskog deficita u Poljskoj. Godine 1992. Poljska je imala suficit od oko 100 miliona dolara. Godine 2012. zabeležen je deficit od oko 14 milijardi dolara

Spoljnotrgovinski saldo u američkim dolarima nakon potpisivanja Sporazuma o pridruživanju i pristupanja EU u periodu 1992-2012.

Godina	U milijardama dolara
1992.	+ 100 miliona
2012.	– 14 milijardi

Verovatno je i ovakav rast spoljnotrgovinskog deficita (kao i budžetski deficit i dužnička kriza praćena socijalnim nemirima u južnim zemalja evrozone) doveo do negativnog stava Varšave u vezi sa usvajanjem evra kao zvanične valute. Poljska je odustala od ranijeg plana da uvede evro u 2012. godini. Poljski ministar finansija Jacek Rostovski je čak izjavio da najmanje do 2015. godine Poljska neće uvesti evro.[11]

Novim članicama iz istočne Evrope i Poljskoj je 30. decembra 2002. godine u Kopenhagenu zabranjeno da u periodu od najmanje 10 godina imaju više od 25% subvencija u odnosu na subvencije koje EU daje starim članicama. Omiljeno opravdanje pristalica EU je bilo da je to težak ali neophodan uslov za slobodnu trgovinu koja dovodi do nižih cena hrane. Ali, ni takvo ”žrtvovanje” sopstvene poljoprivrede nije dovelo do smanjivanja cena hrane u Poljskoj. Naprotiv, po ulasku u EU od 1. 5. 2004. godine poskupeli su gotovo svi prehrambeni proizvodi: šećer 50 odsto, piletina 40 odsto, svinjsko meso 30 odsto, jaja 30 odsto.[12] Procenjuje se da su troškovi za prehranu četvoročlane porodice u 2004. godini porasli za najmanje 20 odsto, sa 730 na 880 zlota.[13]

Istovremeno, dok se Poljska zaduživala i gubila radno sposobno stanovništvo, obećana pomoć iz takozvanih evropskih fondova je uglavnom odlazila stranim kompanijma. Na primer, austrijski profesor Hofbauer navodi da je najveći deo sredstava iz PHARE fonda uplaćen projektima FIAT-a u Poljskoj.[14]

Takođe, i nakon ulaska u EU, Brisel je voluntaristički blokirao obećana sredstva. Na primer, u januaru 2013. godine je blokirano 890 miliona evra namenjenih Poljskoj. Odluka je doneta zbog navodnog stvaranja ”kartela” kompanija koje grade puteve u Poljskoj .[15] Varšava je protestovala zbog ovakvog postupanja Brisela. Ministar nadležan za regionalni razvoj Elžbjeta Bjenjkovska je izjavila da je ovakav postupak EU ”nerazumljiv i čudan, jer u toj aferi je oštećena Poljska”. Takođe, i obećana pomoć Poljskoj će biti sve manja ako se uzme u obzir činjenica da EU prvi put u svojoj istoriji smanjuje budžet (budžet u periodu 2014-2020 će za 3 % biti manji od onog 2007-2013). Poljska je bila u grupi zemalja koje su se protivile tom predlogu. Takav stav Varšave je razumljiv ako se zna  da većina koja je zahtevala smanjenje budžeta to obrazlaže frazom da treba smanjiti dotacije ”siromašnijim zemljama i regionima ” u EU .[16]

Imajući u vidu prethodne činjenice, nije iznenađenje što raste otpor prema EU u Poljskoj i kod onih koji su bezalternativno podržavali članstvo u toj nadnacionalnoj organizaciji. Na primer, jedan od najvećih zagovornika “pridruživanja” Poljske EU, Leh Valensa, priznao je javno da se nisu ispunile njegove nade: “Mi smo oduvek verovali da će Zapad posle okončanja komunizma doneti neku vrstu Maršalovog plana, da bi se pomoglo ovim zemljama ovde. No, to se nije desilo. Zbog toga kod nas postoji i dalje duboka podozrivost prema EU… U stvari biće nam potrebni jaki živci. I ja bih, na primer, danas ponovo rekao ljudima: izađite na ulice – ovoga puta našoj zemlji loše ide, zato što nas Unija ne shvata ozbiljno”.[17]

Ali, više nema ni Valensinog moćnog sindikata koji bi mogao da izađe na ulice i protestuje protiv EU. Sindikat ”Solidarnost” je na ”evropskom putu” sa 10 miliona članova spao na 0,8 miliona.

U tom kontekstu je bilo moguće gašenje poznate poljske brodogradnje (i otpuštanje radnika koji su nekada činili osnovu ”Solidarnosti”). Takođe, brodogradilišta u Šećinju i Gdinji su prodata upravo zbog zahteva EU.  Takođe, čuveno brodogradilište u Gdanjsku je zbog zahteva EU bilo prinuđeno da otpusti oko 4/3 radnika.[18] Danas se između ostalog, zbog takve politike EU,  u brodogradilištu u Gdanjsku proizvode i vetrenjače.

—————————–

[1] www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook
[2] Prema podacima koje je iznela Krisitina Iglicka iz poljskog Centra za međunarodne odnose. http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2010&mm=09&dd=28&nav_id=461514
[3] “Privredni pregled” 28.8.2006.
[4] “NIN” 17.8.2006. “Press” 30.4.2008.
[5] Dempsej “Njujork Tajms” 19.11.2006, prema “Politika” 2.12.2006.
[6] Lazarević M. “Politika” 24.6.2006.
[7] “NIN”, 17.8.2006.
[8] http://www2.pressonline.rs/svet/globus/6194/masovna-emigracija-ugrozava-privredni-rast-poljske.html
[9] www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook
[10] www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook
[11] http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2011&mm=07&dd=25&nav_id=527578
[12] “Politika”, 10.7.2004.
[13] Isto.
[14] Hofbauer H., “Proširenje EU na Istok”, “Filip Višnjić”, Beograd, 2004. str. 92.
[15] ”Privredni pregled”31.januar 2013.
[16] Radičević N.”Politika”8. 2. 2013.
[17] “NIN”, 6.5.2004.
[18] http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2009&mm=05&dd=15&nav_id=360763