Izvor: Foreignaffairs.com, NSPM, Kenet N. Volc

U nekoliko proteklih meseci bili smo svedoci žustre debate o nejefikasnijem načinu na koji bi SAD i Izrael mogli da odgovore na nuklearne aktivnosti Irana. Kako se argumentacija zahuktavala, tako su SAD pooštravale svoj, već ionako robustan, režim sankcija protiv Islamske Republike, a Evropska unija je u januaru obznanila da će od 1. jula otpočeti sa embargom na izvoz iračke nafte. Iako su se Sjedinjene Države, Evropska unija i Iran ovih dana vratili za pregovarački sto, kriza je postala toliko evidentna da se prstima mogla opipati.

A nije trebalo. Većina američkih, evropskih i izraelskih komentatora i političkih zvaničnika su zabrinuti da bi nuklearno naoružan Iran, mogao da bude najgori mogućni ishod držanja po strani. Zapravo, to bi možda mogao da bude nabolji mogućni ishod – onaj koji bi ponajpre vratio stabilnost Srednjem istoku.

Moć traži da bude izbalansirana

Kriza oko iranskog nuklearnog programa mogla bi se okončati na tri različita načina.

Prvi – diplomatija udružena sa oštrim sankcijama mogla bi ubediti Iran da odustane od svojih nastojanja da se domogne nuklearnog oružja. No, takav ishod nije izgledan: istorijsko iskustvo potvrđuje da država naklonjena sticanju ovakvog oružja, retko biva odvraćena od toga. Kažnjavanje ekonomskim sankcijama ne skreće je nužno sa nuklearnog puta. Uzmimo primer Severne Koreje, koja se domogla tog oružja uprkos bezbrojnim rundama sankcija i rezolucija Saveta bezbednosti UN. Ako Teheran procenjuje da njegova bezbednost zavisi od posedovanja nuklearnog oružja, sankcije će teško promeniti taj stav. Štaviše, pooštravanje sankcija moglo bi rezultovati time da se Iran oseti još ranjivijim, obezbediti mu dodatne razloge da potraži zaštitu u onom krajnjem vidu zastrašivanja.

Drugi – Teheran bi mogao nakratko prestati s testiranjem nuklearnog oružja, ali nastaviti s razvijanjem sposobnosti i kapaciteta da ga se u jednom trenutku brzo domogne i isproba. Iran ne bi bio prva država u istoriji koja je došla u posed sofisticiranog nuklearnog programa, a da nije napravila nijednu nuklearnu bombu. Japan, na primer, održava veliku civilnu nuklearnu infrastrukturu. Eksperti veruju da bi u kratkom vremenu mogao proizvesti i nuklearno oružje.

Tako bi razvijena sposobnost mogla da zadovolji domaće političke potrebe iranskih čelnika obezbeđujući im mogućnost da ubede tvrdolinijaše da se u svakom trenutku mogu domoći benefita od posedovanja bombe (kakav je veća sigurnost) izbegavajući „drugu stranu medalje“ (kakve su međunarodna osuda i izolacija). Problem je u tome što ta razvijena sposobnost može nedoneti očekivane rezultate.

Prvenstveno zabrinute zbog naoružavanja, Sjedinjene Države i njihovi evropski saveznici bi mogli prihvatiti scenario po kojem Iran nakratko zaustavlja svoje napore u naznačenom pravcu. Izrael je, međutim, jasno stavio na znanje da značajne iranske kapacitete za obogaćivanje uranijuma same po sebi vidi kao netolerabilnu pretnju. Mogućno je, dakle, da bi javno obavezivanje Irana da će nakratko prestati sa svojim nuklearnim nastojanjima primirilo velike Zapadne sile, ali ostavilo Izraelce nezadovoljnima. Manje zaplašen iranskim virtualnim nuklearnim oružjem, Izrael bi verovatno nastavio sa svojim rizičnim nastojanjim na rušenju iranskog nuklearnog programa sabotažama i ubistvima – što bi Iran vodilo zaključku da je razvijena sposobnost, ipak, nedovoljan instrument zastrašivanja, odnosno da samo stvarno naoružavanje može obezbediti traženu sigurnost.

Treći mogućni ishod je da Iran nastavi sa tekućim kursom i izvodeći nuklearne probe javno postane nuklearna sila. Američki i izraelski zvaničnici su takav ishod već označili kao neprihvatljiv, argumentujući da nuklearni Iran predstavlja zastrašujuću perspektivu, čak i egzistencijalnu pretnju svetu. Takav jezik je tipičan za moćnije sile koje su, istorijski uzev, uvek bivale ozlojeđene kada bi neka druga država počinjala da razvija sopstveno nuklearno oružje. Ipak, svaki put kada bi ona uspevala da prokrči sebi put do nuklearnog kluba, ostali njegovi članovi bi menjali stav i odlučivali da se pomire i počnu da žive sa time. Ustvari, redukovanjem disbalansa vojne moći, nove nuklearne države, generalno uzev, proizvode više, a ne manje regionalne i međunarodne stabilnosti.

Izraelski regionalni nuklearni monopol, koji se u protekle četiri decenije pokazao izrazito izdržljivim, dugo je razgorevao nestabilnost na Srednjem istoku. Ni u jednom drugom regionu u svetu danas ne postoji samo jedna, nekontrolisana nuklearna sila, kakva je Izrael u ovome. Izraelski nuklearni arsenal, a ne iranska želja za njim je ono što je najvećma doprinosilo aktualnoj krizi. Moć, napokon, traži da bude izbalansirana. Ono što je u izraelskom slučaju iznenađujuće jeste da je on toliko dugo čekao da se taj potencijalni balanser pojavi.

Naravno, lako je razumeti zašto Izrael želi da ostane jedina nuklearna sila u regionu i zašto je voljan da upotrebi svu raspoloživu moć kako bi osigurao taj status. Godine 1981. on je bombardovao Irak kako bi predupredio izazov svom nuklearnom monopolu. Isto je 2007. učinio Siriji, a sada razmatra sličnu akciju protiv Irana. Ali, isti ti akti koji su omogućavali Izraelu da zadrži svoju nuklearnu jedinstvenost na kraći rok, prolongirali su disbalans moći u regionu koji je neodrživ na duži rok. Dokazana, a nekažnjiva spremnost Izraela na napad na svakog potencijalnog nuklearnog rivala, neizbežno je njegove neprijatelje činila nestrpljivim da razviju sredstva kojima bi ga zaprečili da ih ponovi. U tom smislu, tekuće tenzije u regionu ne treba sagledavati kao rane stadijume relativno skore iranske nuklearne krize, već pre kao krajnje stadijume višedecenijske srednjeistočne nuklearne krize, koja će biti okončana tek onda kada balans vojne moći u regionu bude uspostavljen.

Neosnovani strahovi

Jedan od razloga zbog kojih je opasnost od nuklearnog Irana bila grubo preuveličavana jeste taj što su debatu o njoj krivo usmeravali deplasirani strahovi i fundamentalna nerazumevanja načina na koji se, načelno uzev, države ponašaju u međunarodnom sistemu. Prva izražena zabrinutost, koja je bila u osnovi mnogih drugih, jeste da je iranski režim „genetski“ iracionalan. Nasuprot široko rasprostranjenoj uverenosti u suprotno, iransku politiku, međutim, ne vode „lude mule“, već savršeno normalni ajatolasi, koji žele politički da prežive kao i svi drugi lideri u svetu. Iako se iranske vođe često prepuštaju zapaljivoj i odvratnoj retorici, oni ne pokazuju nikakvu sklonost ka samodestrukciji. Pretpostaviti drugačije, moglo bi se ispostaviti kobnom greškom za donosioce političkih odluka u Americi i Izraelu.

A upravo to je ono što su mnogi izraelski i američki zvaničnici činili. Prikazivanje Irana iracionalnim omogućavalo im je da tvrde kako se logika nuklearnog odvraćanja ne može primeniti na Iransku Republiku. Ako Iran pribavi nuklearno oružje, plaše se oni, on neće oklevati ni da napadne Izrael, čak i ako bi čineći to izazvao masivnu odmazdu i rizikovao da time bude uništeno sve ono do čega sam veoma drži.

Iako nije mogućno biti sasvim siguran u pogledu iranskih ambicija, daleko je verovatnije da, ako Iran želi nuklearno oružje, želi ga u svrhe osiguranja vlastite bezbednosti, a ne uvećanja svojih napadačkih sposobnosti (ili uništenja samog sebe). Iran može biti beskompromisan za pregovaračkim stolom i izazivački nastrojen spram nametnutih mu sankcija, ali on još uvek deluje kako bi očuvao sopstveni opstanak. Njegovi lideri, primera radi, nisu ni pokušali da zatvore Ormudski tesnac, uprkos bučnim javnim upozorenjima da bi to, nakon januarske najave Evropske unije da planira uvođenje embarga na izvoz iranske nafte, mogli da učine. Jasno je da je iranski režim zaključio da ne želi da provocira brz i razoran američki odgovor koji bi, nema sumnje, usledio nakon te akcije.

Ipak, čak i oni posmatrači i donosioci političkih odluka koji se slažu sa tim da je iranski režim racionalan, još uvek brinu da bi nuklearno oružje obezbedilo Teheranu štit koji bi ga okuražio da deluje mnogo agresivnije i uveća svoju podršku terorizmu. Neki analitičari se plaše da bi Iran mogao čak i direktno da snabde teroriste nuklearnim oružjem. Problem sa ovom brigom je u tome što je opovrgava evidencija o ponašanju svake druge nuklearne sile, idući unazad sve do 1945. godine. Istorija, naime, podučava da, kada država pribavi bombu, ona počinje da se oseća još ranjivijom i biva, zapravo, svesna da je njeno nuklearno oružje čini potencijalnom metom u očima većih sila. Ova svest dekuražira nuklearne države za drske i agresivne akcije. Maoistička Kina, recimo, postala je mnogo manje ratoborna nakon što se 1964. domogla nuklearnog oružja, a Indija i Pakistan su, takođe, postale mnogo obazrivije nakon što su se „nuklearizovale“. Malo je razloga za poverovati da bi Iran raskinuo sa tom matricom.

Što se tiče potencijalne saradnje sa teroristima, treba imati u vidu da nijedna država ne može da ustupi nuklearno oružje nekom drugom, a da se pri tom ne izloži opasnosti da bude kao takva razotkrivena. U tom smislu, američki kapaciteti za nadzor, kao i njena impresivna i svakim danom sve veća sposobnost za identifikovanje fisionog materijala, mogli bi predstavljati veoma ozbiljnu prepreku. Uz to, države nikada ne mogu da predvide ponašanje grupa koje sponzorišu. Kada jednom ovladaju nulearnim sposobnostima, sve one, pa i Iran, stiču razloge da uspostave potpunu kontrolu nad svojim nuklearnim arsenalom. Najzad, napraviti bombu je skupo i opasno. To bi moglo učiniti sasvim malom spremnost da se produkti tih krupnih investicija ustupe strani kojoj se ne može sasvim verovati, niti se njenim ponašanjem može upravljati.

Druga, demagoški često rasejavana bojazan jeste da će, ukoliko Iran pribavi bombu, druge države u regionu krenuti njegovim stopama, što će dovesti do cele jedne nuklearno naoružane rase na Srednjem istoku. No, nuklearna era traje već 70 godina i dosada se strah od proliferacije pokazao neosnovanim. Ispravno definisan, termin „proliferacija“ znači rapidno i nekontrolisano širenje. Ništa slično tome dosada se nije desilo. Zapravo, od 1970-ih beleži se lagano opadanje broja novih nuklearnih država. Nema razloga za očekivanje da će se taj trend sada preokrenuti. Postane li Iran druga nuklearna sila na Srednjem istoku od 1945. godine, teško da bi to moglo biti signal za „stampedo“ ostalih. Kada se Izrael 1960-ih domogao bombe, nalazio se u ratu sa većinom svojih suseda. Njegovo nuklearno oružje bilo je mnogo veća pretnja arapskom svetu u tom, nego što je iranski nuklearni program u ovom istorijskom trenutku. Ako „atomski“ Izrael nije bio okidač za „naoružanu rasu“ tada, nema razloga da nuklearni Iran to postane danas.

Ostali slučajevi uveravaju

Istorijski rivali Indija i Pakistan su 1991. potpisali sporazum kojim su se saglasili da jedan neće napadati nuklearna postrojenja onog drugog. Oni su shvatili da je od njihovog međusobnog zastrašivanja mnogo više zabrinjavajuća nestabilnost proizvedena uzajamnim izazovima. Od tada često suočavane čak i sa visokim tenzijama i rizičnim provokacijama, dve države su uspele da sačuvaju mir u regionu. Izrael i Iran bi dobro postupili ukoliko bi razmotrili ovaj presedan. Ukoliko Iran postane „nuklearan“, on i Izrael će odvraćati jedan drugog, kao što su nuklearne sile uvek činile. Nikada nije bilo rata širokih razmera između dve nuklearno naoružane države. Kada Iran pređe nuklearni prag, odvraćanje će početi da deluje, čak i ako njegov nuklearni arsenal bude relativno mali. Nijedna druga država u regionu neće biti podstaknuta da razvija sopstvene nuklearne sposobnosti i tekuća kriza će biti konačno razrešena, vodeći ka jednom mnogo stabilnijem Srednjem istoku nego što je ovaj današnji.

Iz tih razloga, Sjedinjene Države i njihovi saveznici ne treba da pribegavaju rečenim kaznama kako bi odvratile Iran od razvijanja nuklaernog oružja. Diplomatske aktivnosti između Irana i velikih sila treba da budu nastavljene, jer će otvoreni kanali komunikacije učiniti da se Zapadne države osete pripravnijim za život sa nuklearnim Iranom. A tekuće sankcije protiv Teherana mogu biti ukinute: one prvenstveno pogađaju obične Irance, sa malim političkim efektima.

I, najvažnije od svega, političari i građani u arapskom svetu, Evropi, Izraelu i Sjedinjenim Državama mogli bi se utešiti činjenicom da je istorija potvrdila da, gde se nuklearne sposobnosti pojave, za njima ide i stabilnost. Kada dovedu do nuklearnog naoružanja, danas kao i uvek, više može biti – bolje.

Kenet N. Volc je viši naučni saradnik pri Salcmanovom Institutu za studije rata i mira i počasni profesor političkih nauka na Univerzitetu Kolumbija.