Izvor: Politika (Milan Mišić)

Dok se polako obistinjuju strahovanja da je ono što se dogodilo u Tunisu samo „prva domina” u svetu arapskih autokratskih, ali dugoročnih režima, američka politika u regionu je na velikim iskušenjima, prinuđena da bira između principa i pragmatizma.

Dosad su interesi bili važniji od načela demokratije i građanskih sloboda. Problem je međutim što je sada teško proceniti ko će u tek započetoj egipatskoj oluji izaći kao pobednik i da li je vreme da se odbaci stari i pouzdani saveznik – da posle eventualne promene Amerika ne bi postala gubitnik.

U Vašingtonu se više od dve decenije žmurilo pred pravom prirodom režima tuniskog predsednika Ben Alija, i to žmurenje je na geopolitičkim terazijama bilo isplativo. Tunis je bio oaza mira na u nemirnom regionu, retka muslimanska zemlja nezaražena islamskim ekstremizmom…

Ali dok je Tunis ipak bio na periferiji, Egipat je ključni igrač u američkoj partiji na Bliskom istoku. Dobre veze sa Kairom su bile osnova na kojima su građena i druga regionalna savezništva, egipatska uzdržanost prema Izraelu omogućavala je da se palestinski problem drži pod kontrolom.

httpv://www.youtube.com/watch?v=FzMOkrfv0uQ

Zbog toga najnovija događanja na kairskim ulicama američku diplomatiju stavljaju na teško iskušenje: kako da svoje strateške interese izbalansira sa demokratskim aspiracijama mladih Arapa i njihovu pobunu protiv nepopularnog režima, a da pri tom prerano ne odbaci ni Mubaraka, niti kod pobunjenog sveta izazove antiameričko raspoloženje.

Sudeći prema najnovijim signalima iz Vašingtona, odabrana je opcija glasnije nego dosad podrške protestima, uz blagi pritisak na režim. Na pitanja u kojima se pominje Mubarakovo ime, ovdašnji zvaničnici odgovaraju formulom „Egipat je stari saveznik, podržavaju se univerzalna prava, ali nijedan opozicioni lider”.

Predsednik Barak Obama je egipatskog vođu koji je na vlasti već više od tri decenije prošle nedelje pozvao telefonom, dok su u toku bili neredi u Turskoj, da bi razgovarali o bliskoistočnom mirovnom procesu.

Ali američka podrška promenama u Tunisu i „demokratskim aspiracijama” tamošnjih masa bila je jasan signal poslat i drugim arapskim prestonicama. Obama nije preuzeo bliskoistočnu „agendu slobode” svog prethodnika Džordža Buša. Demokratija nije baš biljka koja se lako sadi i održava u bliskoistočnim pustinjama, a tamo gde se primila, procvetala je na način koji se nije dopao Americi. U pojasu Gaze je izborni pobednik bio radikalni Hamas, a u Libanu su u parlament ušli iranski štićenici, hezbolasi, koji ovih dana u zemlji instaliraju svog premijera.

Ovdašnji bliskoistočni eksperti su saglasni u tome da su prilike u mnogim arapskim zemljama zrele za promenu: status kvo koji karakterišu koncentracija moći i bogatstva u malo ruku, s jedne strane, a siromašne mase, bez ikakve egzistencijalne izvesnosti, suočene sa svakodnevnom korupcijom i rastućim cenama životnih namirnica, sa druge – teško je održiv.

Otuda i američki hod po žici dok ne postane jasnije kuda stvari vode. To je bilo očigledno u izjavi Hilari Klinton u sredu – da Amerika „podržava univerzalna prava egipatskog naroda, uključujući i prava na slobodu izražavanja, okupljanje i udruživanje”. Tome je, međutim, pridodata i poruka vlastima: da „ne sprečavaju mirne proteste ili blokiraju komunikacije”. Poruka Mubaraku bila je još direktnija: „Mi čvrsto verujemo da egipatska vlada danas ima važnu priliku da sprovede političke, ekonomske i društvene reforme kako bi izašla u susret legitimnim potrebama i interesima egipatskog naroda.”

U dosadašnjim protestima nije bilo antiameričke retorike niti političkog islama. Ovdašnja strahovanja su da bi to moglo da se promeni. Paralela sa „iranskom revolucijom” još se ne priziva, ali se nekako oseća.

Nije se, uostalom, odavno dogodilo da se američka diplomatija simultano suočava sa najmanje četiri bliskoistočne krize: u Tunisu političke neizvesnosti još nisu okončane, još nema formule kako se nositi sa novom raspodelom vlasti u Libanu, izraelsko-palestinski mirovni proces je kompromitovan obelodanjivanjem dokumenata o koncesijama na koje je bio spreman umereni predsednik Mahmud Abas, prilike u Egiptu su na ivici da izmaknu kontroli…

Najnovije vesti inače govore se prilike pogoršavaju i kod još jednog američkog prijatelja, u Jemenu.