Izvor: NSPM, Peščanik

U ponedeljak 20. 08. 2012, bila je važna godišnjica iz skorije ekonomske istorije, jer je na ovaj dan 1982. godine Meksiko proglasio moratorijum na svoje dugove prema inostranstvu. Proglašenje bankrota označilo je početak onoga što je ostalo upamćeno kao dužnička kriza trećeg sveta.

Tri decenije kasnije, imamo dužničku krizu prvog sveta. Umesto Meksika čitajte Grčka. Umesto američkih, britanskih i japanskih banaka, koje su ogromne profite proizvođača nafte tokom 70-ih reciklirale dajući sub-prime kredite[1] vladama Latinske Amerike, čitajte američke i evropske banke, koje su davale sub-prime hipotekarne kredite. Umesto sindikalnih zajmova,[2] koji su dozvoljavali bankama da nesmotreno pozajmljuju bez prethodnih detaljnih provera, čitajte obezbeđivanje[3] zajmova, što je bankama omogućilo da spoje dobre hipoteke sa lošim i da ih tako prodaju.

Politički odgovor na krizu je takođe indentičan. 1982, vlade Latinske Amerike su se obratile MMF-u kako bi dobile novac za otplatu duga bankama koje su time nagrađene za svoju glupost i neodgovorno ponašanje. Isti je slučaj danas sa Grčkom: novac se daje jednom, a uzima drugom rukom.

Drakonski uslovi nametnuti uz ove zajmove, za posledicu su imali deceniju visoke nezaposlenosti, povećanje siromaštva i smanjenje BDP-a. BDP Latinske Amerike je 1990. bio manji za 8% od onog iz 1980. Vlade su platile visoku cenu za dobijeni novac, jer je MMF smatrao da bi blaži pristup doveo do problema „moralnog hazarda“, i umesto da nauče iz svojih grešaka, zemlje poput Meksika i Brazila su ohrabrivane da nastave sa starom praksom pozajmljivanja.

Šok terapija nije smanjila teret dugova. Naprotiv, on se uvećao. Meksički dug se, u odnosu prema BDP-u, u periodu od pet godina posle 1982. udvostručio, jer se ekonomija potpuno urušila. Kasnije su i MMF i zapadni kreditori shvatili da se dugovi ne mogu otplatiti tako što se deo dugova otpiše. Kampanja za oprost dugova procvetala je tokom 90-ih, sada sa fokusom na podsaharsku Afriku. Uprkos strahovima da oprost dugova nagrađuje loše ponašanje, vlade su naučile teške lekcije. Moralni hazard nije bio problem.

Izuzev, naravno, za banke, prema kojima su se ophodili u svilenim rukavicama nakon njihovih ekscesa kasnih 70-ih i ranih 80-ih. Umesto da pooštre regulaciju i nadzor, vlade zapadnih država su ukinule preostale kontrolne mehanizme. Kontrola toka kapitala, kako unutar država tako i na međunarodnom planu, takođe je ukinuta. Ista sudbina je zadesila i mere donete tokom Velike depresije, kako bi se ograničila veličina i uticaj banaka. Banke su postale veće, moćnije, proširivši svoj globalni uticaj. Bio je to vrhunac finansijske liberalizacije, za koju su njeni arhitekti tvrdili da će dovesti do efikasnije upotrebe kapitala, bržeg rasta i većeg prosperiteta za sve.

Ono što nam je finansijska liberalizacija zaista podarila jeste koncentracija neograničene moći, bogatstvo za malobrojnu elitu, moralni hazard kolosalnih proporcija i seriju kriza koje su postajale sve ozbljnije kako su progrizale svoju put sa periferije globalne ekonomije u njen centar.

Dve važne lekcije možemo da izvučemo iz krize koja je potresala Latinsku Ameriku. Prva je da će biti novog otpisa grčkih dugova, ili putem oprosta dugova ili putem bankrota Grčke, unutar ili van evro zone. Grčka ekonomija je u ovom trenutku oko 20% manja nego pre tri godine, što znači da aritmetika u dugovima nema nikavog smisla.

Druga lekcija je da, ukoliko se finansijski sistem izvuče nereformisan i nekažnjen, možemo da očekujemo novu tešku dužničku krizu. To možda u ovom trenutku izgleda malo verovatno, jer banke trenutno nisu voljne da daju kredite, ali pre ili kasnije, sećanja na prošle špekulativne ekscese će izbledeti, kao što je to bio slučaj sa holandskim tulipanima,[4] mehurom Južnog mora[5] ili sa krahom Vol Strita iz 1929.

Može li se išta povodom ovoga učiniti? Jedna od stvari koja bi mogla da nam pomogne je rasprava o tome kako se ekonomija podučava, jer mesijanska vera u apstraktne – i propale – modele, praćena potpunim odsustvom istorijske perspektive povećava opasnost od ponavljanja grešaka.

U novoj kolekciji eseja o podučavanju ekonomije posle pada, direktor Engleske centralne banke zadužen za finansijsku stabilnost, Endrju Haldejn, kaže da je kriza analitički neuspeh ili intelektualni virus. „Ovaj virus je do 2007. zarazio gotovo sve, što je imalo za posledicu posmatranje sveta pre krize kroz ružičaste naočare što se kasnije pokazalo potpuno neosnovanim.“

Niko nije obraćao pažnju na rizik, već se smatralo da je globalna ekonomija dosegla stanje blaženstva u kojoj su modeli „dokazali“ da su svi veliki problemi iz prošlosti rešeni. Neka osnovna učenja Adama Smita, Karla Marksa, Fridriha Hajeka i Džona Majnarda Kejnza bi možda sprečila kolektivnu zaslepljenost.

Smit je upozoravao na opasnosti monopola, dok je je Hajek govorio da sistem cena može da funkcioniše samo ako postoji konkurencija. Marks je rekao da se istorija kreće u pravcu monopolskog kapitalizma, a Kejnz je smatrao da je on posebno opasan u formi finansijskih špekulacija.

Svi ovi veliki mislioci imali bi svoje viđenje krize. Smit bi zahtevao usitnjavanje multinacionalnih korporacija, Hajek bi tvrdio da bi bilo bolje pustiti banke da propadnu umesto da ih održavamo i zombi stanju, a Kejns bi želeo da finansije postanu sluga industrije, a ne njen gospodar.

Marksistička perspektiva, izložena u novoj knjizi DŽona Belamija Fostera i Roberta MekČesnija, je takođe upotrebljiva. Oni smatraju da su velike stope rasta na zapadu polovinom 20. veka bile na neki način fatamorgana, uzrokovana velikim budžetima za vojsku, posleratnom rekonstrukcijom, većim socijalnim davanjima i investicijama u putnu infrastrukturu, što je u velikoj meri doprinelo razvoju automobilske industrije.

Od tada se desilo mnogo toga. Došlo je do koncentracije kapitala, ali i do nedostatka profitabilnih investicionih prilika. Do sada nije bilo talasa inovacija poput automobila, aviona, bioskopa i televizije, koje bi pokrenule globalnu ekonomiju, mada bi možda digitalne i zelene tehnologije, kao i robotika i genetika, mogle da odigraju ulogu katalizatora. Rezultat su bile smanjene stope rasta i porast finansijalizacije zapadnih ekonomija, kada su profiti počeli da se recikliraju kroz banke u potrazi za zaradom. Otuda i latinoamerička dužnička kriza. Otuda i kriza sub-prime hipotekarnih kredita u SAD. Otuda i nesposobnost globalne ekonomije da izađe iz letargije.

Larry Elliott, The Guardian, 19. 08. 2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković