Izvor: Standard

Stvaranje zajedničke evropske valute ulilo je novo poverenje, pre svega u onim evropskim zemaljama koje su kroz istoriju smatrane rizičnim za investiranje. Tek kasnije je postalo očigledno da je ovaj talas poverenja bio mamac za opasnu zamku. Pre ili kasnije, muzika je utihnula. Na obe strane Atlantika srljalo se u udes koji se očekivao.

Prošlo je 60 godina otkako je Šumanovom deklaracijom Evropa započela put ka većem jedinstvu. No, to će biti dovedeno u pitanje, ukoliko propadne projekat evra. U tom slučaju Evropa se ne bi vratila u vreme minskih polja i bodljikave žice – ali to bi bio nepopravljivi udarac za nade u istinsku evropsku federaciju, smatra Krugman.

KELTSKI TIGAR U BANKROTU – Ne tako tako davno, Evropljani su mogli sa priličnim opravdanjem da kažu da sadašnja ekonomska kriza zapravo demonstrira prednost njihovog ekonomskog i društvenog modela. Kao i u SAD, Evropa je pretrpela ozbiljnu recesiju kao posledicu globalne finansijske krize, ali se čini da građani starog kontinenta nisu toliko pretrpeli kao u Americi. U većem delu Evrope zbog radničkih prava ograničena su otpuštanja, dok je snažnim programima socijalne zaštite omogućeno da i nezaposleni imaju zdravstveno osiguranje i primaju kakvu takvu nadoknadu.

No, Evropa je u dubokoj krizi, jer je njeno dostignuće kojim se najviše ponosi – jedinstvena valuta koju je prihvatila većina članica – sada u opasnosti. Štaviše, sve više liči na neku vrstu klopke.

Irska, koja je do skora slavljena kao „Keltski tigar”, sada se bori da izbegne bankrot. Španija, do nedavno ekonomija u velikom usponu, sada ima 20 odsto nezaposlenih i suočava se sa rizikom od dugogodišnje bolne deflacije.

Tragedija „evromesa” je da se stvaranje evra trebalo da bude najlepši trenutak u velikom i plemenitom poduhvatu: napori više generacija da se osigura mir, demokratija i zajednički prosperitet na kontinentu koji su kroz istoriju razdirali ratovi.

Ali arhitekte evra, opijeni svojim projektom, odlučili su da ignorišu upozorenja koja su stizala na samom početku o ovozemaljskim teškoćama sa kojima će se suočavati zajednička valuta. Pre svega, da Evropi nedostaju institucije neophodne da evro bude funkcionalna valuta. Umesto toga, njegove arhitekte su se ponašale kao da plemenitost njihove misije nadmašuje takva upozorenja i brige. Rezultat je tragedija ne samo za Evropu već i svet, kome je stari kontinet model za ugledanje.

Međunarodna monetarna ekonomija je zona čestih sporova, koji ne slede logiku uobičajenih ideoloških podela. Desnica je sklona čvrstoj valuti – po mogućstvu zlatnom standardu – ali levo orijentisani evropski političari entuzijastički podržavaju evro.

Liberalni američki ekonomisti, uključujući i mene, preferiraju fluktuiranje nacionalne valute što ostavlja više prostora za aktivnu ekonomsku politiku – pre svega smanjenje kamatnih stopa i povećanje novčane mase za borbu protiv recesije.

Milton Fridman (Friedman) je dao klasičan argument za fleksibilni devizni kurs. Očigledno je da transnacionalna valuta olakšava poslovanje. Procenjivalo se da će zajednička valuta imati veliki pozitivan efekat na trgovinu i ekonomsku dobit u celini. Nažalost, ta optimistična predviđanja nisu se u potpunosti ostvarila.

Trgovina unutar evrozone je u najboljem slučaju povećana za 10 do 15 odsto u odnosu na period pre uvođenja zajedničke valute. Naravno, postoje očigledne prednosti zbog uvođenja evra. Međutim, odricanjem od sopstvene valute, zemlje su izgubile ekonomsku fleksibilnost, odnosno manevarski prostor.

Zamislite da se vaša zemlja, kao na primer Španija, suočava sa rastom plata i cena podstaknutih bumom u sektoru nekretnina, koji potom doživljava krah. Sada bi bilo potrebno da se smanje troškovi. Međutim, umanjenje plata i cena je težak poduhvat, jer niko ne želi da se prvi odluči na bolne rezove, naročito ako nema garancija da će cene pasti. Nakon dve godine nedaća, plate u Irskoj su donekle smanjene, mada su Španija i Grčka tek na početku tog procesa.

Zemlje koje, pak, imaju sopstvenu valutu, ne moraju da se suoče sa dugim nedaćama zbog smanjenja zarada. One mogu da devalviraju svoju valutu – što znače smanjenje njene vrednosti u odnosu na druge valute – čime u suštini ostvaruju efekat rezanja plata.

NESAVRŠENA KULTURNA INTEGRACIJA Kada je formirana evrozona, postavljalo se pitanje da li će zajednička valuta funkcionisati kao dolar u SAD. Odgovor je – ne. Evropa nije fiskalno integrisana kao SAD. Nemački poreznici ne preuzimaju automatski deo računa za grčke penzije ili spasavanje irskih banaka.

Mada Evropljani imaju legalno pravo da se slobodno kreću po starom kontinentu u potrazi za poslom – u stvarnosti nesavršena kulturna integracija, pre svega nepostojanje zajedničkog jezika (kao u SAD), čini radnike manje geografski pokretljivim nego u Americi.

Sada je jasno zašto su mnogi američki (i pojedini britanski ekonomisti) bili skeptični prema projektu evra. Oni su ukazivali na neophodne preduslove. Tako je Robert Mandel (Mundell) sa Univerziteta Kolumbija isticao važnost mobilnosti radne snage, dok je Piter Kenen (Peter) naglašavao neophodnost fiskalne integracije.

SAD imaju valutu koja je funkcionalna jer se poklapa sa državnim granicama. SAD takođe imaju veliku centralnu vladu, zajednički jezik i kulturu. Evropa nema nijedan od ovih elemenata, što je od početka činilo neizvesnim i problematičnim projekat zajedničke valute. No, to nije ništa novo. Sve što sam sada rekao, bilo je veoma dobro poznato i 1992, kada je ugovorom iz Mastrihta predviđeno stvaranje evra.

Stoga se postavlja pitanje zašto je ovaj projekat nastavljen? Zato što je ideja evra obuzela i raspirila maštu evropske elite.

MAMAC ZA OPASNU ZAMKU Osim u Britaniji gde je Gordon Braun (Brown) ubedio Tonija Blera (Tony Blair) da se ne priključi, politički lideri na starom kontinentu su bili toliko opsednuti ovim projektom da su sve koji su bili sumnjičavi smatrali ljudima izvan glavnih tokova.

Evro je na početku ostvario veliki uspeh, postavši ubrzo jedna od ključnih svetskih valuta. Obveznice u evrima ubrzo su postale konkurent obveznicama u dolarima. Stvaranje zajedničke evropske valute ulilo je novo poverenje, pre svega u onim evropskim zemaljama koje su kroz istoriju smatrane rizičnim za investiranje. Tek kasnije je postalo očigledno da je ovaj talas poverenja bio mamac za opasnu zamku.

Grčka, sa dugom istorijom problema u otplati dugova i inflatornim udarima, bila je najočigledniji primer. Do kraja 90-ih, grčka fiskalna istorija najviše se ogledala u prinosima od obveznica. Investitori bi kupili obveznice grčke vlade samo ako bi dobili mnogo veće kamatne stope nego na obveznice izdate od zemalja poput Nemačke, koje se smatraju sigurnim ulogom.

Kako se približavao debi evra, topio se rizik za kupovinu grčkih obveznica. Na kraju krajeva, smatralo se da će grčki dugovi biti imuni na opasnost od inflacije. To će nadgledati Evropska centralna banka. I nije bilo zamislivo da bilo koji član nove monetarne unije bankrotira, zar ne?

Zaista, sredinom 2000-e godine nestali su na evropskoj sceni svi strahovi od specifičnih fiskalnih problema. Trgovalo se grčkim, irskim, španskim obveznicama – kao da su bezbedne poput nemačkih. Aura poverenja je čak proširena i na zemlje koje nisu bile članice evrozone, ali za koje se očekivalo da će se pridružiti u bliskoj budućnosti.

Tako je Letonija 2005 – za koju se predviđalo da će preći na evro 2008 – mogla da pozajmljuje jeftino kao Irska. (Letonija je do daljnjeg odložila ulazak u evrozonu, mada je susedna Estonija usvojila zajedničku valutu od 1. januara).

U meri u kojoj su se kamatne stope širom Evrope skoro izjednačile, zemlje sa nekada visokim kamatnim stopama su počele da se masovno zadužuju. (Važno je napomenuti da su to zaduživanje uglavnom finansirale banke iz Nemačke i drugih zemalja sa tradicionalnom niskom kamatnom stopom. Zbog toga je sadašnji problem dugova na evropskoj periferiji, takođe veliki problem i za evropski bankarski sistem u celini).

U Grčkoj je vlada veliki dužnik. No, drugde su privatni akteri takođe uzimali ogromne kredite. Tako je u Irskoj zabeležen ogroman rast cena nekretnina od 180 odsto od 1998. do 2007. godine. Slično je bilo i u Španiji. To je bilo opojno vreme, ne samo za one koji su pozajmljivali novac. Nemačka ekonomija je krajem 90-ih stagnirala zbog slabe domaće tražnje. Međutim, oporavila se u sledećoj deceniji zahvaljujući izvoznom bumu koji je bio podstaknut velikom potrošnjom u susednim zemljama.

Ukratko, izgledalo je da sve ide glatko. Evro je proglašen velikim uspehom. A onda je pukao balon.

STARI I NOVI SVET I dalje možete čuti ljude koji tvrde da je globalna ekonomska kriza 2008. izazvana u Americi. No, Evropa je podjednako odgovorna. To je, ako hoćete, „severnoatlatnska kriza”, gde se ne može mnogo birati između haosa koji su izazvali „Stari” i „Novi” svet.

Mi (Amerikanci) smo imali „sabprajm” hipotekarne kredite, koje mnogi pojedinci nisu mogli da vrate. (Davani su visokorizičnim klijentima sa sumnjivom istorijom otplate zajmova. Zbog toga je kamata na ove kredite viša – napomena novinara). Oni (Evropa) su imali periferne ekonomije koje su pozajmljivale mnogo više nego što su mogle da vrate. U oba slučaja, naduvavanje cena nekretnina je maskirao neodrživost zaduživanja.

Dok su cene rasle, dužnici su mogli da otplaćuju prethodni kredit sa sve većim količinima novca koje su podizali na ime svojih nekretnina kao garantom. No, pre ili kasnije, muzika je utihnula. Na obe strane Atlantika srljalo se u udes koji se očekivao.

U 2007. godini, u Španiji i Irskoj 13 odsto od ukupno zaposlene radne snage bilo je angažovano u gradnji nekretnina, što je duplo više nego u SAD. Kada je „pukao balon” u ovoj oblasti, nezaposlenost u Španiji je povećana na 10 procenata, a u Irskoj čak na 14 odsto! Irska situacija je jednaka gubitku 20 miliona radnih mesta u SAD.

No, to je bio samo početak. Krajem 2009, kada je veći deo sveta polako izlazio iz finansijske krize, Evropa je ušla u sledeću fazu teškoća. Najpre Grčka, zatim Irska, onda Španija i Portugalija. Sve ove zemlje su se suočile sa gubitkom poverenja investitora, zbog čega su porasli troškovi njihovog zaduživanja.

Slučaj Grčke je više nego jasan. Vlada se neodgovorno zaduživala, prikrivajući pravo stanje svojih finansija. No, Grčka nije tipičan primer.Samo pre nekoliko godina, Španija je služila kao pozitivan primer sa izbalansiranim budžetom i javnim dugom kao u Nemačkoj. Slično je bilo u Irskoj. Šta je pošlo po zlu?

Prvo, snažan direktni fiskalni udarac zbog recesije. Prihodi su znatno smanjeni u Španiji i Irskoj, jer su u velikoj meri zavisili od poreza na transakcije na nekretnine. U međuvremenu, porasli su troškovi zbog pomoći sve većem broju nezaposleniih. Ne treba zaboraviti da su u pitanju evropske države blagostanja koje imaju sveobuhvatniji program podrške građanima u nevolji nego što je to slučaj u SAD.

Kao rezultat, Španija i Irska su od budžetskog suficita uoči krize, upali u veliki deficit. Onda su usledili troškovi ćišćenja, odnosno sređivanja finansijskog sistema. To je naročito bilo bolno u Irskoj, gde su se banke rasipnički ponašale (to im je bilo omogućeno zbog bliskih ličnih i finansijskih veza sa vladinim zvaničnicima). Kada je pukao balon, solventnost irskih banaka je odmah dovedena u pitanje.

ARGENTINSKI SCENARIO Pojedini ekonomisti, među koje ubrajam i sebe, posmatrajući evropske nevolje, imaju osećaj da su nešto slično već ranije videli – pre jednu deceniju na drugom kontinentu, tačnije u Argentini.

Za razliku od Španije ili Grčke, Argentina se nikada nije odrekla svoje valute. No, 1991. povukla je dobar potez vezujući svoj novac za dolar, ustanovljavajući „valutni odbor”, što je značilo da je svaki pezos u opticaju bio pokriven dolarima u rezervi.

To je podrazumevalo sprečavanje bilo kakvog pokušaja za posezanjem za starom navikom u Argentini da se deficit pokriva štampanjem novca. Zahvaljujući tome, tokom većeg dela 90-ih, Argentina je imala niske kamatne stope i veliki priliv stranog kapitala. Na kraju, međutim, Argentina je upala u dugotrajnu recesiju i izgubila je poverenja investitora.

Vlada u Buenos Airesu je pokušala da povrati poverenje rigoroznom fiskalnom politikom, kresanjem potrošnje i podizanjem poreza. Da bi kupila vreme dok program štednje ne počne da daje pozitivne rezultate, Argentina je dobila veliki zajam od MMF – na istni način na koji Grčka i Irska traže pomoć od svojih suseda. No, stalan pad argentinske ekonomije, u kombinaciji sa deflacijom, omeli su vladine napore, a sve veća nezaposlenost izazvala je nezadovoljstvo i proteste.

U slučaju da se desi argentisnki scenario, to bi bio težak udarac projektu evra. No, to ne mora biti neizbežni put. Smatram da postoje četiri puta, odnosno načina na koji će se evropska kriza reflektovati, u zavisnosti situacije od članice do članice.

Evropske ekonomije suočene sa problemima mogu da steknu poverenje kreditora pokazujući spremnost da preduzmu bolne mere i izbegnu bankrot ili devalvaciju. Model za ugledanje mogu biti baltičke zemlje: Estonija, Litvanija i Letonija. Po svaku cenu nastoje da izvuku dugoročnu korist, u koju veruju, od ulaska u evrozonu. Model za ugledanje mogu biti baltičke zemlje: Estonija, Litvanija i Letonija. One su male i siromašne, imajući u vidu evropske standarde. Po svaku cenu nastoje da izvuku dugoročnu korist, u koju veruju, od ulaska u evrozonu. Stoga su spremne da preduzmu rigorozne mere štednje sa postepenim smanjenja plata, nadajući se da će time povratiti konkuretnost. Taj proces se naziva „interna devalvacija”.

Da li je ovaj pristup uspešan? Zavisi šta se podrazumeva pod uspehom. Baltičke zemlje su uspele da uvere tržište u svoju stabilnost i postale su manje rizične od Irske, a naročito od Grčke. U međuvremenu, plate su smanjene za 15 odsto u Letoniji i više od 10 procenata u Litvaniji i Estoniji. Sve to naravno ima cenu.

Baltik se suočava sa padom proizvodnje i zaposlenosti tako da će biti potrebno mnogo godina da bi se vratio na nekadašnje pozicije. Uhvatio sam sebe da citiram Tacita. „Napravili su pustinju i to nazvali mirom”.

RESTRUKTUIRANJE DUGOVA U vreme dok ovo pišem, kamata na desetogodišnje irske obveznice iznose devet odsto, u Grčkoj čak 12.5, dok u Nemačkoj manje od tri procenta.

Poruka je jasna: investitori ne očekuju da će Grčka i Irska u potpunosti vratiti dugove, odnosno očekuju neku vrstu restruktuiranja dugova, kao što je, na primer, Argentina tim potezom smanjila zaduženje za dve trećine.

No, restruktiranje dugova ne bi označilo kraj nevolja evropskih ekonomija. Uzmimo kao primer Grčku. Čak iako bi njena vlada proglasila bankrot, odnosno nemogućnost da vraća dugove, opet bi morala da smanji potrošnju i podigne poreze kako bi uravnotežila budžet, kao i da trpi zbog problema deflacije. No, restruktuiranje dugova bi vodilo začaranom krugu daljeg pada poverenja investitora i rasta troškova novog zaduživanja. Iskreno govoreći, teško mi je da zamislim kako će Grčka izbeći restruktuiranje dugova, a ni Irska nije u boljoj situaciji.

Pravo pitanje je da li će se restruktuiranje dugova proširiti na Španiju i – što je zastrašujuća perspektiva – na Belgiju i Italiju, koje su prilično zadužene ali za sada uspevaju da izbegnu ozbiljnu krizu poverenja.

Argentina nije samo proglasila bankrot, odnosno nesposobnost da vraća strane dugove, već je odustala i od vezivanja svoje valute za dolar, dozvoljavjaući da vrednost pezosa padne za dve trećine. Ta devalvacija je dala rezultate. Od 2003. Argentina beleži snažan rast izvoza.

Island je evropska zemlja čija je pozicija najsličnija argentiskoj. Inostrani dugovi banaka u Islandu nekoliko puta prevazilaze nacionalni dohodak. Za razliku od Irske, koja nastoji da spasi svoje banke garantujući njihove dugove, vlada Islanda je primorala strane kreditore banaka u ovoj zemlji da preuzmu gubitke, čime je smanjila teret dugova. Istovremeno, Island koristi prednost da se još nije uključio u evrozonu i da poseduje sopstvenu valutu, čija je vrednost drastično pala.

Plate i cene su ubrzo smanjene za 40 odsto čime je umanjen uvoz i podstaknut rast izvoza, što je pomoglo ublažavanju udara zbog kolapsa bankarskog sistema.

Prethodna tri scenarija su tmurna. Da bi se ostvarila optimističnija opcija, to bi podrazumevalo dalje korake ka „Evropskoj federaciji” kojoj je Robert Šuman (Schuman) težio pre 60 godina.

Početkom decembra prošle godine, premijer Luksemburga Žan Klod Junker (Jean Claude Juncker) i italijanski ministar finansija Đulio Tremonti (Giulio), predložili su stvaranje evropskih obveznica, čime bi se izbegao začarani krug gubitka poverenja i rasta troškova zaduživanja. Međutim, time bi pojedine članice EU bile dovedene u situaciju da preuzmu dug drugih – što je Nemačka odmah predočila. Berlin je odlučan u stavu da Evropa ne sme da postane „transfer unija” u kojoj jače vlade obezbeđuju pomoć slabijima.

Istovremeno, SAD funkcionišu kao valutna unija pre svega zato što su u velikoj meri i transfer unija u kojoj veće države koje nisu bankrotirale pomažu one koje jesu. Teško je zamisliti kako evro može funkcionisati osim ako Evropa ne pronađe način da ostvari nešto slično.

Za sada, plan Evrope je da da svi stegnu kaiš. Čak iako to uspe, tačnije ako evropske zemlje koje su u nevoljama izbegnu bankrot i devalvaciju – to će biti nimalo ugodan proces, ostavljajući veći deo Evrope za dugo u velikim ekonomskim problemima.

Ostatak sveta ne može samozadovoljno da gleda na evropske nedaće. Uzevši Evropsku Uniju u celini, ona je najveća svetska ekonomija a ne SAD. EU je ravnopravna sa Amerikom u vođenju globalnog trgovinskog sistema. Evropa je najveći izvor strane pomoći u svetu. Ona je, šta god pojedini Amerikanci mislili, ključni partner u borbi protiv terorizma. Evropa u nevoljama je loša za svakoga. U svakom slučaju, male su šanse da će funkcionisati sadašnja strategija stezanja kaiša. To će postati očigledno pre nego kasnije. U tom trenutku, najjače evropske države moraće da donesu odluku.

Prošlo je 60 godina otkako je Šumanovom deklaracijom Evropa započela put ka većem jedinstvu. Do sada je to putovanje, ma koliko sporo, bilo u pravom smeru. No, to će biti dovedeno u pitanje, ukoliko propadne projekat evra. U tom slučaju Evropa se ne bi vratila u vreme minskih polja i bodljikave žice – ali to bi predstavljalo nepopravljivi udarac za nade u istinsku evropsku federaciju.

Dakle, da li će najjače evropske države to dozvoliti? Ili će prihvatiti odgovornost a verovatno i cenu podrške svojim susedima. Ceo svet čeka odgovor na to pitanje.