Izvor: Politika, Miroslav Lazanski

Da li je američka vojska i dalje najbolja u svetu? Možda, ali trebaju joj hitno značajne popravke. Dva rata koja je istovremeno vodila u poslednjih devet godina, posle izlaska iz Iraka sa katastrofalnim posledicama, uz najavu izlaska iz Avganistana, iscrpla su vojnike i opremu u meri za koju nema presedana.

Pogoršanje je toliko alarmantno da je predsednik Barak Obama morao da revidira dosadašnju američku strategiju vođenja dva rata istovremeno. Zapravo, to nije rečeno direktno, postojeća strategija je tiho napuštena kao nepraktična i preskupa, pa je Obama samo objavio da su budući izazovi za SAD, pre svega, u domenu sajber-ratovanja i u području Pacifika, kao i nastavak borbe protiv terorizma.

Od nekadašnje vojne strategije i doktrine vođenja dva simultana regionalna rata, pa onda istovremenog vođenja jednog „velikog” i jednog „malog” rata, a sve u vreme „hladnog” rata, stigli smo do „okretanja novim izazovima”. Jer, problem je tolerancija američke javnosti prema nepobedama, patriotizam uvek nailazi na zid kad god je visoka stopa smrtnosti u ratu, a, sa druge strane, oružane snage SAD danas su na rubu izdržljivosti.

Česta angažovanja izvršila su ogroman pritisak na američke trupe, što je ugrozilo i dobrovoljni režim vojne službe. Oko 1,8 miliona američkih vojnika služilo je od 2001. do sada u Avganistanu i Iraku, mnogi od njih raspoređivani su na ratište tri ili četiri puta. Borbene ture od 15 meseci posle kojih sledi samo 12 meseci odsustva za boravak kod kuće, stavljaju porodice pod neverovatan pritisak i čine vrlo teškim pripreme za sledeću misiju.

Američka kopnena vojska morala je da redukuje svoje standarde kako bi zadovoljila kvote za regrutaciju, pa je 2007. samo 79 odsto vojnika imalo srednju školu, naspram 92 odsto u 2003. godini. Zadržavanje najboljih i najiskusnijih boraca postalo je sve teže, nije pomoglo ni uključivanje i Nacionalne garde iz raznih saveznih država SAD.

Kopnena vojska imala je pre dve godine samo 83 odsto potrebnih majora, ponudila je bonuse do 35.000 dolara kako bi sprečila kapetane da odu. Stopa unapređivanja mlađih oficira nikada nije bila veća, a starijim oficirima dozvoljeno je da služe i posle datuma kada je odlazak u penziju obavezan. Oko 300.000 muškaraca i žena, pripadnika oružanih snaga SAD koji su bili u misijama u Iraku i u Avganistanu, žalilo se na tegobe u vezi sa posttraumatskim stresom, samo polovina je zatražila i medicinski tretman, delom i zbog straha da bi to moglo da im ugrozi karijeru.

Pentagon troši enormna sredstva za projekte supermodernog naoružanja, a ti projekti ne samo što kasne već su i mnogo skuplji od procenjenih troškova. Američki vojni rashodi obuhvataju budžet ministarstva odbrane i deo troškova ministarstva za energetiku namenjenih za vojne potrebe. Tu je i ministarstvo za pitanje veterana, koje obezbeđuje medicinsku negu i federalne beneficije veteranima i licima koja oni izdržavaju i koje isplaćuje skoro polovinu vojnih penzija. Njegovi ukupni rashodi povećavaju vojni budžet SAD za još oko 50 milijardi dolara.

Očito se više tim kursom nije moglo, pa vojni budžet SAD za sledeću godinu iznosi 622 milijarde dolara, što je za 27 milijardi manje od onoga što je Obama želeo i za 43 milijarde dolara manje od onoga što je Kongres odobrio Pentagonu.

Na neki način SAD su se sada vratile tamo gde su i bile pre 11. septembra 2001. godine. Kada je u pitanju američka odbrambena politika, krug se zatvorio. Umesto nekadašnjeg Sovjetskog Saveza sada je Kina najvažniji i najopasniji politički i vojni izazov za SAD. Tu je i Iran kao neko ko želi da bude regionalni lider u području najvećih svetskih zaliha nafte.

Ako zemljama Pacifika pripada ekonomska budućnost sveta, onda im verovatno pripadaju i budući ratovi. Postoji izreka da se generali obično pripremaju za prošli rat, a novi nikada ne počinje tamo gde se prošli završio. Ni u pogledu doktrine ni u pogledu tehnologije.

Sa Kinom se ne može izaći na kraj uz pomoć asimetričnog rata, opasnost od Kine Amerikanci gledaju u činjenici da ona na neki način već osporava američku kontrolu nad delom Pacifika i da poseduje ne samo nuklearni arsenal, već i konvencionalne snage koje u vodama oko Tajvana i zapadnog Pacifika mogu da ugroze američku Sedmu flotu.

Američka percepcija kineske ekonomske pretnje i potencijalno kinesko prihvatanje nekadašnje sovjetske vojne strategije, ekonomska kriza Zapada, pa i SAD, sve je to kumulativno dovelo do nove američke vojne strategije.