Izvor: NSPM, www.evrazia.org

Kada se pokreti sa zajedničkom parolom “Occupy Wall Street!” predstavljaju kao spontani izraz nezadovoljstva usled finansijsko-ekonomske krize, valja shvatiti da je to, blago govoreći, lukavstvo. Pokušajmo razabrati šta se dešava i ko je sve to zamislio…

Do danas nigde nema informacija o organizatorima akcije, koja se razvija uzlaznom linijom. U čemu je uzrok uspeha? Koji su postavljeni ciljevi? Ko iza njih stoji, ko finansira i obezbeđuje informativnu podršku?

Za ma kakvo “samoorganizovanje” potrebni su spoljašnja sila i energija da bi se sistemu koji je sposoban za preobražaj dala energija za transformaciju. Kao analog može da posluži par “učitelj–učenik”, u kojem mesto učenika zauzima socijalna grupa (“građani”, “srednja klasa”). Ostaje da se shvati ko igra ulogu “učitelja” – organizatora i centra kristalizacije “spontanog” nezadovoljstva.

Svaki od sajtova pokreta “Occupy Wall Street!” (oficijelni i neoficijelni sajt gradske generalne skupštine Njujorka; sajt-koordinator u SAD; sajt za monitoring i obnavljanje vesti i video-kanal pokreta) izgleda izvanredno.

Odakle takvo rukovanje političkim tehnologijama i tehnologijama socijalnog upravljanja? Prema citatima nije teško da se ustanovi da je pokret “okupatora” izveden iz evropskog pokreta “Za globalnu revoluciju!” – “Zauzmi trg!” (Take the Square!).

Ovaj sajt, koji pripada španskom sektoru “globalnih revolucionara”, jeste centralni, i koordinira opšti razvoj pobuna po celom svetu. Upravo je on prvi i uzeo za obrazac delovanja “narandžaste” revolucije “arapskog proleća”.

Evo šta predstavnici centralne grane ovog pokreta govore o sebi:

Sve je počelo u Madridu oko 15. maja, kada je 20–30 ljudi izašlo na trg Puerta del sol i tamo postavilo… pultove sa informacijama za građane. Oni su govorili da ne pripadaju nijednoj partiji, da ne učestvuju u savremenim političkim igrama, da hoće da promene sistem i pozivali su sve da im se pridruže…

Ispočetka, to je bila omladina, ali vrlo brzo pokret je postao izmešan. Oni su istupali za “realnu demokratiju”. Govorili su da izbori nisu demokratska institucija, da ih interesuju druge forme učešća naroda u životu zemlje… Oni nisu pozivali da se glasa za ovu ili onu partiju, oni su pozivali na ustanak. Oni nisu zahtevali prosto povećanje plata ili nešto materijalno – pa to bi bile samo reforme. Oni su zahtevali istinsku promenu sistema, reviziju samog fundamenta demokratije, kako možemo da se organizujemo i delujemo zajedno. Prva parola kod Španaca je bila – “Mi nismo roba!”. Ni na političkom, elektoralnom nivou, ali ni na ekonomskom, duhovnom i kulturnom… Nas nije moguće koristiti u svrhe velikih političkih i finansijskih igara… Misao se sastojala u tome da bi se trebalo organizovati u “komune” na nivou gradskih kvartova – u svakoj četvrti ljudi moraju da se sami organizuju i rešavaju svoje probleme “paralelno” sa delovanjem države… Ako im je nešto potrebno, oni to stvaraju sami, ne čekajući pomoć “odozgo”… Jedan od osnovnih principa je samoorganizacija. Samoorganizacija vodi ka autonomnosti, a autonomnost je jedan od načina snaći se, bez države…

Šta ovaj pokret čeka u budućnosti?

Pokret počinje i kreće se putem zauzimanja i okupacije trgova i ulica. U paroli je poziv omladini, koja se našla na margini života usled ukupnosti sledećih uzroka:

1) krize;

2) sužavanja socijalnog prostora, što je uslovljeno globalizacijom;

3) posledica ranijeg demografskog buma, čiji je rezultat da su sve “dužnosti zauzeli stariji, i da za mlade nema mesta u društvu”.

Po kanibalskom svedočanstvu profesora politikologije na univerzitetu Jejl, direktora Makmilan centra i člana Saveta za međunarodne odnose (CFR) Ijana Šapiroa, omladina smatra da na medicinsko opsluživanje staraca odlazi sav novac. U SAD i Evropi oko 70% svih medicinskih troškova odlazi na potpomaganje života čoveka u poslednjih šest meseci njegovog života. Zato će klasnu borbu da zameni borba između različitih kategorija uzrasta. Ali, stariji ljudi su odlično organizovani, nivo njihove mobilizacije je vrlo visok. U SAD, bilo koji pokušaj da se privatizuje socijalno osiguranje seče u korenu Američka asocijacija penzionera. To je jedna od najorganizovanijih lobističkih grupa u zemlji. Ona je neverovatno moćna. Omladina ne glasa. Starci glasaju.

Zato liberali govore da je migracija očigledno rešenje datog problema. Ipak, one države koje su najviše podvrgnute ovom problemu istovremeno se najviše protive prilivu imigranata. Na primer, Japan. Taj problem može na kraju da uništi EU.

Za “izgubljeno pokolenje”, koje je veštački marginalizovano u “sirovinu racionalizacije”, zauzeti trg znači održati se u svetu u kojem za tebe nema mesta, oglasiti svoje postojanje i ne ispuštati javni prostor.

I ovde mi treba da se prisetimo fraze – društvo koje se ne brine o starima, nema budućnost…

Permanentna revolucija

Nije teško da se uvidi organsko srodstvo sa “arapskim prolećem” da bi se razjasnilo da je u pitanju ne “istupi građana”, već u punom zamahu (u originalu – polnomasštabnoй, prim. N.V.) globalna revolucija u njenoj početnoj etapi.

Tragovi su pažljivo zataškivani na internetu, ali se otkrivaju.

Smisao “realne demokratije”:

Platforma je – promena sistema, uništavanje međunarodnih organizacija tipa G8 i G20, NATO-a i tako dalje. Predložiti Ustavnu skupštinu kao 1789. godine, kada su bile sastavljene “sveske zahteva” sa svim željama naroda, koje su se uspele prikupiti. Takva skupština mogla bi da stvori nov Ustav… Idealno, bila bi ukinuta i EU, i granice…

Zahtevi – preokret političke piramide – tako da proces donošenja odluka ide odozdo ka vrhu, a još bolje, da ne bude ni vrha, ni podnožja. Potpuna jednakost muškaraca i žena. Ukidanje dugova afričkih država prema Evropi i SAD. Svođenje na nulu svih “nacionalnih dugova”. Promena uslova rada. Čak i ako mi očuvamo “princip rada” kao takvog – mada je to pod znakom pitanja – mi odbacujemo prekaritetne uslove zaposlenosti.[1] Ako nezaposlenost opada na račun uvećanja broja prekaritetnih radnika, mi smo protiv toga. Mi hoćemo da radimo, da bismo živeli, a ne obratno…

To jest –

“Ni rat, ni mir, nego vojsku raspustiti…”, kako govoraše drug Trocki

Globalizacija je izazvala u finalu trockizam. Permanentna revolucija bez kraja, totalni haos. Reč nije o parolama – “zemlju seljacima, a fabrike radnicima”, već pre o “raditi je potrebno samo da bi se živelo”, a ako je moguće, živeti bez rada… Nas je 99%! Hajde da delimo. Pri tome, demonstranti brundaju – mi nismo protiv bogatih i protiv bogatstva, mi smo protiv korporacija. A onda eksproprijacija eksproprijatora, i pljačkaj napljačkano?

Upoznajemo i njihov princip samoorganizovanja: samoorganizovanje vodi ka autonomnosti, a autonomnost jedan je od načina snaći se bez države. Uništavajući nacionalnu državu, nju će neizbežno da zameni vlast novca…

Pogledajmo ideologiju američkog dela pokreta – pokret je otpočeo 17. septembra 2011. godine, na Liberti skveru u finansijskom delu Menhetna, i proširio se na više od 100 gradova u SAD, i na 1500 gradova po celom svetu. On se bori protiv vlasti vodećih banaka i transnacionalnih korporacija koje razjedaju demokratiju, a takođe protiv uloge Volstrita u izazivanju ekonomskog kolapsa, koji je kadar da dovede do najveće recesije. Pokret je nadahnut ustancima u Egiptu i Tunisu, i usmeren je protiv toga, da 1% najbogatijih ljudi uobličava nepravične zakone globalne ekonomije, koji ostavljaju nas, preostalih 99% bez budućnosti. Uzmite Volstrit – horizontalno organizovan pokret otpora koji upotrebljava revolucionarnu taktiku “arapskog proleća” za obnovu demokratije u Americi. Mi koristimo instrument poznat kao “skupština ljudi” (asambleja), da bi se olakšalo kolektivno donošenje odluka otvoreno, zajedno i bez prinude.

Uporedimo to sa onim što o sebi govori španski pokret “Take the Square” – Niko nije očekivao “špansku revoluciju”… “TaketheSquare” je stvoren manifestacijama 15. maja 2011. godine u Madridu. Demonstracija “Za realnu demokratiju, neposredno sada” postala je preludijum novog pokreta. Ideja da se podigne tabor na trgu, stvorila je koncepciju “Take the Square”, koja je postala suštinska oznaka “Pokreta 15. maj” kao: 1) načina da se pokaže svoja nesaglasnost sa dominirajućim represivnim sistemom, sa rukovodstvom političke klase, koja radi za banke i velike korporacije, i 2) kao načina da se promovišu nove inicijative u političkoj, socijalnoj, ekonomskoj, stvaralačkoj i kulturnoj organizaciji društva…

Prvobitno formirana… koncepcija “Take the Square” bila je odraz želja “Pokreta 15. maj” da služi kao novi primer građanske neposlušnosti i strukturnog menjanja globalne političke realnosti, zasnovanog na principima:

– sabornosti – mi smo pokret ljudi čiji je pluralizam iznad bilo kakvog dokumenta; nikakve političke partije, trgovački savezi ili asocijacije nas ne predstavljaju;

– horizontalnosti – mi se okupljamo zajedno na zborovima zarad toga da bi donosili odluke na taj način, da bi njih delila pretežna većina;

– kolektivnog razuma – sudarajući se sa problemima, mi upotrebljavamo kolektivni razum zarad shvatanja logike vlasti;

– uvažavanja – jer je tome što mi tražimo – ujedinjavanje, a ne razjedinjavanje – osnova uvažavanje jednih prema drugima;

-odricanje od nasilja – jer nas odbacivanje nasilja čini jačim, ono nam omogućava da promenimo realnost, razorimo predvidljivost, ono nas čini radikalnijim.

Tabu + taktika permanentne okupacije

Prema “okupatorima” treba se poneti pažljivo – predstoji, minimum, decenija krize. A oni imaju niz specifičnosti, koje analitičari nisu odmah shvatili. Za vreme leta u SAD nekoliko desetina aktivista kojima su se pridružili španski indignados i aktivisti grčkih pokreta, izveli su seriju “moždanih oluja” (tehnika brzog prikupljanja ideja od učesnika neke sesije, prim. N. V.).Početni zadatak je bio stvoriti pokret koje bi bio kadar da ne bude potčinjen “standardnim” sistemskim političkim institucijama.

Ali, “sistem” je u ovoj ili onoj meri povezan sa vansistemskim pokretima. Tako se protestni pokret desne “Partije čajanke” našao povezan sa republikancima. Podrška “okupatorima” dolazi od demokrata – Nensi Pelosi, Alberta Gora i Baraka Obame, i zato nije slučajno da demonstrante percepiraju kao projekat Obaminih polittehnologa, koji rešavaju zadatak njegovog reizbora (i mi se sećamo da ga je na vlast doveo DŽordž Soros[2] i kapital Rotšilda koji je stajao iza njega).

Danas se u taktici koju su “okupatori” izgradili mogu primetiti tri fundamentalna tabua.

Prvo, tabu na sve odnose sa “sistemom”. Saradnja je dozvoljena samo sa predstavnicima drugih frakcija društva – na primer, sa “stranom” konzervativnom “Partijom čajanke”. Takav je bio i jedan od saveta Slavoja Žižeka, koji je posetio tabor “okupatora”.

Drugo, tabu na liderstvo, što se često podvlači. U svojstvu obrasca pokret se poziva na “neposrednu grčku demokratiju” i onu španskih indignados. Na blogovima “okupatora” citira se Delez – grupa ne treba da bude organsko jedinstvo hijerarhizovanih individua, već generator neprekidne deindividualizacije.

Treće, tabu na isticanje zahteva i konkretnih programa. Pol Krugman je pisao: Najbolja kritika protesta uvek je bila optužba za odsustvo posebnih političkih zahteva. Ipak, amorfnost političkih zahteva u datom slučaju jeste svesno odricanje zarad razdrmavanja pokreta na talasu protesta, pošto diskusije u etapi rasta pokreta, neizbežno dovode do raskola. Ne odnose se svi Amerikanci podjednako prema smanjivanju/povećanju poreza, prema reformama zdravstvene zaštite. Zato, s druge strane, sve njih objedinjuje nezadovoljstvo sistemom kao takvim. Stoga, okupirajte sve. Nikakvih zahteva. Okupirajte, okupirajte, okupirajte… Permanentna okupacija…

Dakle

1. Po svetu se širi “revolucionarni pokret” koji sprovodi u život parolu “okupiraj prostor”, obuhvatajući više od 1500 gradova unutar i van granica SAD. Prema informaciji španskog centra, nacionalnih centara pobune više je od dvadeset: sedam u Španiji; dva u Velikoj Britaniji; dva u Belgiji; dva u Nemačkoj; dva u Italiji; dva u Portugaliji; po jedan u Francuskoj, Grčkoj, Irskoj, SAD i Brazilu.

2. Glavna pokretačka sila jeste omladina, zajedničke parole – “Mi nismo roba!”, “Nas je 99%”. Protest je usmeren protiv rastuće socijalne nejednakosti – 1% najbogatijih ljudi u SAD, posedovalo je 1980. godine – 9,1%, 2006. godine – 18,8%, a 2011. godine – 40% nacionalnih dobara. Zahtevi su povezani sa marginalizacijom nekada kvalifikovanih ljudi, koje je globalizacija odbacila na rub života, pošto su izgubili pravo na socijalno zaštićen rad, to jest deklasiranih, analogno tome, kako se to odvijalo u Rusiji, kao rezultat gajdarovsko-čubajsovske “šok terapije”.

3. Povrh socijalnih parola, ističu se opštepolitičke – antiglobalističke, komunističke, trockističke, koje zahtevaju slom postojećeg političkog i ekonomskog sistema, odvajanje “društva” od države (plebsa od elita, malog biznisa od korporacija, “realne demokratije” od diktature činovnika).

4. Pokret sebe pozicionira kao horizontalan, bez hijerarhije, kao “stihijsko-mrežni”. Svaki klaster je autonoman i zajednička revolucionarna mreža se ne ruši sa ispadanjem bilo koje teritorijalne ćelije.

Reklo bi se da je to “ustanak masa protiv vlasti transnacionalnih kompanija i globalnih finansijskih grupa”. Ipak, četvrta tačka protivreči tom tvrđenju. Stvar je u tome što iza “horizontalnosti” bilo koje socijalne pojave mora stajati to što nju formira i podržava.

Za naivce to je internet. To mišljenje dele i bivši levičari Majkl Hart i Antonio Negri. U paravladinom izdanju Foreign Affairs, koje pripada CFR-u, oni su objavili, da proteste potpomažu socijalne mreže Facebook i Twitter, koje predstavljaju instrumente horizontalne strukture uzajamnog delovanja, zato jer se u šatorskim taborima neće uskoro pojaviti politički predstavnici, i novi ciklus protestnih pokreta razvijaće se preko horizontalnih participativnih struktura bez zastupništva, a eksperimenti demokratske organizacije proći će dug puta razvoja, pre nego što u njihovim njedrima niknu delotvorne socijalne “realne demokratije”…

Ali to je lukavstvo, pošto “svetska paučina” predstavlja samo sredstvo komunikacije. A ma koja struktura se realizuje energijom konkretnih ljudi, koji se pothranjuju:

a) njihovim osećanjem (ljubavi, mržnje, bola, pravičnosti, znatiželje i tome slično)

b) finansijama

Kao inicijator “okupacije ulica” istupila je kompanija iz Kanade Adbusters Foundation, boreći se za “ekologiju kulture”, a protiv potrošnje i reklama, koja je ne jednom sprovodila akcije protiv “pljačkaškihizuma veka”, uključujući i internet.

Odakle takva ljubav prema “zlu”?

Rojters je razjasnio da pokret “Okupiraj Volstrit” posredno sponzoriše famozni Soros, koji je još pre nekoliko godina finansirao strukturu koja je preusmeravala sredstva Adbusters-a. I upravo je “antikonzumeristička grupa” Adbusters (“izobličavaoci reklame”), publikovala u julu 2011. godine, u svojim novinama poziv da se okupira Vol strit. Niz grupa aktivista, odmah je podržalo tu ideju, oformivši početkom avgusta “generalnu skupštinu”, koja je izvršila pripremu protesta, koristeći se primerom “arapskog proleća”, i upotrebljavajući socijalne mreže za privlačenje učesnika.

Karakteristično je da je tabor učesnika akcije “Okupiraj Volstrit” smešten u parku koji nosi ime Zukoti. To mestašce nekada se zvalo “Trg slobode”. Ali, ono što je zanimljivo, on pripada ne gradu, već privatnoj kompaniji. Park je bio kupljen 1968. godine, od strane „Ju-Es stila“. On je 2006. godine preimenovan u čast DŽona Zukotija, kopredsednika saveta direktora kompanije Brookfield Office Properties – novog vlasnika skvera. Karakteristično je da ova kompanija takođe ima kanadske korene, kao i Adbusters. Štaviše, ta korporacija je već istupala u svojstvu “lažnjaka” (u originalu – podstavnoй, prim. N. V.) u tenderu za zakup Svetskog trgovačkog centra u Njujorku, ustupivši ga famoznom Silverstein Properties Inc. nekoliko meseci pre nego što će kompleks biti uništen zbog eksplozija 11. septembra 2011. godine.

Prvog dana policija je pokušala da zabrani učesnicima protesta podizanje šatora, ali pokazalo se da grad nema prava na zabranu na privatnoj teritoriji parka Zukoti. Vlasnici parka su ćutali, i tek posle ličnog obraćanja gradonačelnika Njujorka, sa molbom da se “pomogne u uspostavljanju sanitarnih normi” u parku, poslali su svoju potvrdu policiji da se očisti park. Vlast je bila dužna da 14. oktobra primora učesnike protesta da oslobode park, a posle operacije njegovog čišćenja, u skladu sa izjavama kompanije, da ponovo pusti demonstrante unutra “ako oni budu poštovali pravila ponašanja u parku”. Kako su govorili policajci, “da se vrate sa vrećama za spavanje i šatorima”, već neće dati. Bilo je očigledno da je ta operacija bila usmerena na uništavanje logora demonstranata. Mogao je 14. oktobar biti kraj pokreta, u najmanju ruku, kraj njegove prve faze. Ali, u poslednji minut je objavljeno da se “čišćenje odlaže”. “Sanitarne mere” počele su tek u noć 15. novembra, ali je već tokom dana, Nacionalni esnaf advokata SAD saopštio da je dobio odluku suda kojom se dozvoljava učesnicima protestne akcije da se vrate na svoje mesto zajedno sa šatorima, pošto se Brookfield Office Properties, koji poseduje “park Zukoti”, ne oglašava. Pri tome je u Denveru, država Kolorado, policija surovo iselila demonstrante.

Pokret je dobro struktuiran na nivou baze – zajednički zbor kao organ zakonodavne vlasti; komisije kao organ izvršne vlasti, koje organizuju zbor i sprovode u život njegove odluke. Detaljno je razrađena i tehnologija vođenja skupštine, obezbeđujući njenu efikasnost. Organizatori revolucionara su ljudi koji su kompetentni u upravljanju, političkim tehnologijama, politici, filozofiji, ekonomiji i vođenju biznisa. Dakle…

Ko ima koristi?

Neshvatljiva je žilavost “stihijskog nastupa” koji je bez permanentne finansijske i organizacione podrške obično osuđen na propast; bukne, i odmah izgori (istorija ne zna za izuzetke od tog pravila). Pri tome, potrebno je uzeti u obzir da osnovu protestanata čine socijalno zakinuti ljudi i zato ograničenih finansijskih mogućnosti.

Osim toga, “horizontalna” revolucionarna mreža, podignuta praktično istovremeno po celoj planeti (uključujući haosom revolucije razorene države arapskog luka), nije moguća bez redovnih organizatora mreža, koji ne mogu da ne budu organizovani hijerarhijski. U takve se mogu nesumnjivo uvrstiti “tajanstvena dvadesetorica” sa trga Puerta del Sol. Da, i kompanija Adbusters Foundation, koja se od 1989. godine, “bori sa socijalnim mejnstrimom”, i koja uopšte nije slučajno imenovana u štampi “profesionalnim revolucionarima”. Sličnom se delatnošću bave društvene organizacije tipa “zelenih”, na platnom spisku onih, sa kojima se oni sami “kao bore”. I o stvarnim uzajamnim odnosima organizatora revolucije i njihovih sponzora, može se samo nagađati, pošto se takvo finansiranje nikada ne vrši direktno, već se oformljuje preko različitih grantova.

Ali, moguće je proanalizirati, u čijem interesu “Realno-demokratska internacionala” raspiruje požar svetske revolucije. Počnimo sa analizom karaktera delovanja revolucionara. Njihovi istupi su usmereni protiv:

– birokratizovanih državnih institucija;

– samovolje “nedemokratskih” transnacionalnih kompanija i globalnih finansijskih grupa;

za:

– “obnovu socijalne pravde”

– odvajanje ljudi, koje je globalizacija oštetila, od “nepravedne državne mašine”;

– uništenje nacionalno-državnih granica;

– uništenje savremenih struktura vlasti, koje lobiraju za interese transnacionalnih kompanija i globalnih finansijskih grupa.

Skupa: u svojstvu pozitivnog cilja protesta odabrano je stvaranje svetske države sa zakonski uređenom pravičnošću. Takva šema je interesantna toj istoj globalnoj eliti, protiv koje aktivisti “globalne revolucije” prizivaju borbu.

Ovde je potrebno da se obrati pažnja na Međunarodnu kriznu grupu (International Crisis Group ICG) – nevladinu organizaciju, stvorenu 1995. godine, koja se “zanima analizom situacije u različitim državama sveta”. Njeni centri se nalaze u Vašingtonu, Njujorku, Londonu i Moskvi. U američku upravu ulaze Zbignjev Bžežinski, Vesli Klark, Stenli Fišer. Vodi je taj isti Džordž Soros, glavni agent Rotšilda, i jedan od glavnih organizatora antiruskih revolucija u Jugoslaviji, Gruziji i Ukrajini.

ICG je tokom mnogih godina podržavala separatiste na Kosovu – “srpskom Kuvajtu”, sa velikim zalihama olova, cinka, zlata i uglja – preko rotšildovske Karlajl Grup (Carlyle Group). Ali, ovo je daleko od potpunog spiska interesa. ICG sa takvom periodičnošću izdaje referate o mogućnosti obnavljanja nagorno-karabaškog konflikta, predlažući Jermeniji da napusti svoje građane, da se može nazvati “Grupom za stvaranje krizâ”. Ona se mešala u konflikt u Obali Slonovače, u Libiji (gde se rotšildovski HSBC bavi organizacijom Centralne banke), a sada se “istrajno trudi nad Sirijom”. Među korporativnim sponzorima su i takve kompanije – Chevron, Morgan Stanley, Deutsche Bank Group.

Iza njih se nazire tzv. Fond globalne bezbednosti (Global Security Fund). To je gigantski kriminalni fond, čiji se kapital procenjuje na desetine triliona dolara. Njegova pojava se povezuje sa članom 18, sekcija 6 “Obaveštajne korporacije”, stvorenoj predsedničkim dekretom Regana, broj 12333, kojem su u štampi dali uslovno ime “plan Leo Vonta” (“Wanta Plan” po analogiji sa “Planom Maršala”). On predstavlja vanbilansni fond vlade SAD, vredan trilione dolara, koji su bili razmešteni uz kamatu po međunarodnim bankama, zarad finansiranja “upravljanja svetom posle Hladnog rata”.[3]

Ešli Mout, poslanik Evropskog parlamenta, za vreme svog istupanja na jednom od zasedanja, postavio je pitanje u pogledu delatnosti tog fonda: Gospodine predsedniče, hoću da skrenem Vašu pažnju na Fond globalne bezbednosti, osnovan početkom devedesetih godina, pod rukovodstvom Jakoba Rotšilda. Taj fond koji se nalazi u Briselu, ne bavi se trgovinom, on nije nigde registrovan, i ima apsolutno specifičan cilj. On se koristi za geopolitičko konstruisanje pod rukovodstvom obaveštajnih službi. Ranije, ja sam već pitao o mogućoj angažovanosti obaveštajnih resursa EU u upravljanju fondovima, predviđenih za kriminalne ciljeve, mito i potkupljivanje, sa računima u of šor zonama. I nisam dobio odgovor. Uz ovo pitanje, dodajem još jedno – kakve su veze EU i Fonda globalne bezbednosti i kakvi su njegovi odnosi sa institucijama EU?

Protivrečje kreditor-dužnik postaje globalno – ono preseca nacionalne granice, pretvara srednju klasu u klasu porobljenih dužničkom zavisnošću. Društvo se polarizuje na klase u zavisnosti od toga ko upravlja kapitalom i ko je dužnik. Glavni neprijatelji društva su oligarhi finansijskog kapitalizma, koji se spremaju da se izmaknu od udarca demonstranata.

Plan za stvaranje novog svetskog poretka

Plan stvaranja novog svetskog poretka približava se svom završetku, dolazi do kraja i borba za monopolnu dominaciju jednog od finansijskih klanova na globalnom tržištu. I nije slučajno, da je i rimski Papa faktički pozvao na stvaranje svetske centralne banke i svetske vlade.

Sa religiozno-ideološkog stanovišta, za taj deo globalnih elita, rušenje ranijih (“nedemokratskih”) struktura novim (“demokratskim”) sasvim je opravdano. Rabin Avram Šmulevič proriče: Haos – najbolje je vreme da se situacija stavi pod kontrolu i uključi jevrejski civilizacijski sistem… U čemu je tajna bilo kojeg stabilnog političkog sistema? Društvo daje ličnosti sve mogućnosti za razvoj, a ličnost ima obavezu pred društvom. Čovek koji dobija slobodu, istovremeno mora da dobije i instrukciju kako da se služi tom slobodom. I tu instrukciju čovečanstvu, napisaćemo mi Jevreji. Došlo je vreme našeg revanša. Jevrejski procvat doći će opet u vatri arapskih revolucija.

Bez obzira na skrivenu polemiku sa Papom, rabin suštinski govori unisono sa njim. Obojica predlažu rešenje koje prizivaju demonstranti – na celoj Zemlji jedinstvena vlast i “pravičan” socijalni sistem, boljševizam i demokratija, sloboda sa potpunom instrukcijom za njeno korišćenje. A kako se takva pravičnost realizuje, dobro je poznato na primeru Brazila, gde se istinski gospodari zatvaraju u geto iza visokih ograda, sa mitraljezima na osmatračnicama, i daju mogućnost onima koji žele samostalnost, da u praksi provere vlastitu tezu o vitalnosti “slobode koja nije determinisana instrukcijama”.

Zanimljivo je kakva ekonomska rešenja predlažu organizatori revolucije svojim neupućenim suborcima. Na primer, u toku je ideja da se “uzimaju svoja sredstva od banaka, sprovodnika nepravičnosti i globalizacije, i predaju u blagajnu uzajamne pomoći”. Ono što je karakteristično jeste to da su kreditni savezi takođe bankarske strukture, objedinjene u Svetsku organizaciju kreditnih saveza – WOCCU sa statusom kod nacionalnih vlada i pri UN. Štaviše, oni, naročito preko bankarske grupe Rajfajzen banke, sarađuju sa klubom Bilderberg i Rokfelerima. Borba sa dominantnim globalnim finansijskim grupama veoma podseća na trčanje u mestu – povlačiti novac iz banaka, a zatim ga nositi isto tamo, samo kroz druga vrata.

Ili uzmimo deklarisanu od strane “okupatora prostora” nadmoć “odbacivanja nasilja, koje ih čini još jačim”. Kao što su pokazale revolucije “arapskog proleća”, i iskustvo “okupiraj šta možeš” u Rimu, SAD, Velikoj Britaniji i Skandinaviji, liberali-provokatori koji razmišljaju o “realnoj demokratiji” i kvalifikovani marginalci pojačavaju se borcima-radikalima anarhističkog i religioznog usmerenja. I, ako se situacija ne preokrene, pojavljuju se profesionalci od predstavnika struktura sile i najamnici. Rezultat je očigledan – borba za pravičnost se transformiše u produkciju kontrolisanog haosa u stilu “permanentne revolucije”. A pojavljujuća kriminalizovana zona pretvara se u fabriku za uništavanje svog vlastitog stanovništva, pomažući samim tim da se na najjednostavniji način reši problem prenaseljenosti planete, koji toliko zabrinjava predstavnike tih samih transnacionalnih korporacija i globalnih finansijskih grupa, protiv kojih se kao ustanak i digao.

Razorene nacionalne države prevešće “nezavisne komune” pod vlast nove svetske vlade. Filozofija gospodara Novog svetskog poretka, zapisana je na tablicama DŽordžije (Georgia Guidestones, granitni spomenik u državi DŽordžija, nepoznatog naručioca, prim. N.V.) – 500 miliona ljudi na Zemlji u harmoniji sa prirodnom sredinom. Šta će biti sa ostalih 6,5 milijardi ljudi? Narkotici, bolesti, vojna dejstva – uništavanje davljenika prebačeno je na pleća samih davljenika.

Preveo i priredio sa ruskog – Nebojša Vuković

Izvor: http://www.evrazia.org/article/1840

Napomena – zbog dužine originalnog teksta (preko 30 hiljada karaktera), zarad preglednosti i čitljivosti, tokom prevođenja su izostavljeni određeni delovi i fusnote. Integralni tekst je dostupan na navedenom sajtu.

Kiril Mjamljin – ekspert portala “geopolitika.ru”, publicista i ekonomski komentator

[1] Prekaritetni (lat. rrecarium – dato na privremeno korišćenje) – sociološki neologizam, koji označava socijalne grupe, koje objedinjuju nezaposlene ili radnike bez socijalne zaštite (nestandardna zaposlenost sa loše plaćenim radom bez bilo kakvih garancija za radnika i njegovu porodicu). Pošto se u sistemu globalne podele rada uvećava migracija i konkurencija radne snage, to daje legitimitet smanjivanju plaćanja rada i ojačava vlast poslodavca – proizilazi prelaz na kratkoročni ugovor sa pravom na otpuštanje bez objašnjenja uzroka, smanjuje se socijalno osiguranje. Pojavljuju se atipične forme rada – skraćeni, projektni, sezonski, rad na distanci, free lance.

[2] Barak Obama učio se navikama “lidera zajednice“ i načinima borbe za socijalne promene u centru Alinskog u Čikagu, poimajući “pravila za radikala“ nekoliko godina (ovde ga je i odabrao Soros, preko kojeg bankarska grupa Rotšild i finansira “centre“ – novac se provlači preko Tides Foundations – koji je osnovao 1976. godine, jevrejski antiratni disident Dramond Pajk, a ovaj od poreza oslobođen fond, “pruža mogućnost istaknutim javnim radnicima da finansiraju ekstremističke organizacije, perući novac u Tides-u, i ne ostavljajući nikakvih tragova na papiru“).

[3] U prvoj etapi ekonomskog napada na Sovjetski Savez, DŽordž Buš je opunomoćio Leo Vontu i druge, da destabilizuju rublju i pruže pomoć u krađi sovjetskih/ruskih riznica. Kao rezultat, iz ruske blagajne je iscurelo od 2000 do 3000 tona zlata u polugama (u to vreme 35 milijardi dolara). Taj korak je ometao valutnu zaštitu rublje, i na taj način je destabilizovao rublju. Zlato je bilo ukradeno u martu 1991. godine, što je pomogao Leo Vonta, i što je bilo potpisano rukom Borisa Jeljcina.