Vesti

Neobizmarkovska paradigma strateških odnosa između Rusije i Nemačke

Izvor: Standard (Srđa Trifković)

„Strateško partnerstvo” Berlina i Moskve se na engleskom govornom području obično shvata u ponešto pojednostavljenom smislu: ruska energetska umeća i nemačka tehnologija uz dosta visokoumne političke retorike preko toga. U međuvremenu, Nemačka je i dalje čvrsto usidrena u evroatlantske okvire političkih, ekonomskih i vojnih odnosa. Drugim rečima, Moskva može da bude nemački partner, strateški ili bilo kakav drugi, ali Vašington je Berlinu i dalje primarni saveznik i nemački osnovni institucioalni fokus i dalje je u Briselu.

Možda je tako i bilo prethodnih godina, ali to ne znači da tako mora da bude i u budućnosti. Spoljnopolitički realisti bi rekli da će u godinama koje su pred nama nemačka elita donosilaca odluka kritički preispitati stare pretpostavke i razvijati ukupnu strategiju veće ekvidistance u odnosu na Moskvu i Vašington. (Možda bi umesto ekvidistance prikladniji termin bio – podjednako blizu.)

Ako se nemački politički, ekonomski i civilizacijski interesi razmatraju realno, bez retoričkih ideoloških okova o zajedničkim vrednostima i idealima, proizlazi da Nemačka ima više pretpostavki za prirodno zajedništvo i dugoročne geopolitičke interese sa Rusijom nego sa SAD.

Osnov nemačko-ruske kompitabilnosti je u tome što je reč o tradicionalnim evropskim nacionalnim državama, koje provode ograničene ciljeve ograničenim sredstvima. Nasuprot tome, lideri SAD se u odnosu na obe strane i dalje pozivaju na američku izuzetnost i iskaznu veru ukorenjenu u njihovom puritanskom milenarizmu.

U svetskim odnosima ove neuroze očituju se u samoproglašenim misijama „širenja demokratije” i „humanitarnog intervencionizma”. Malo je vrednih stvari po kojima bi se biralo između neoliberalnih intervencionista – posebno damskog trija Hilari Klinton, Suzan Rajs i Samante Pauer, s jedne, i njihovih neokonzervativnih kolega, poput Ričarda Perla, Pola Volfovica ili Daglasa Fejta, s druge strane. Oni su samo dve strane jedne iste medalje.

Nemačka je dugo vremena pratila Ameriku u njenim neprijateljstvima, ali nemačka elita nikad nije bila sasvim zadovoljna ideološkim arsenalom američke postmoderne. Valja podsetiti na to da je najavljivanje neuspeha multikulturalističkog eksperimenta, što je kancelar Angela Merkel uradila ove godine, za stanare Bele kuće iz bilo koje stranke potpuno nezamislivo.

U geopolitičkom smislu Nemačka je – kao i Rusija, a za razliku od SAD – kontinentalna sila. Takođe kao Rusija, a za razliku od SAD – ona ima i ograničene racionalne strateške i bezbednosne interese. Obe zemlje su umorne od američke samozvane globalne misije, mada Rusiju ne iznenađuju sve češći glasovi koji izražavaju sumnji u njih. Gledajući unazad tokom protekle decenije, nailazimo na brojne oblasti suštinskog razdora između Berlina i Vašingtona, koji odražavaju njihove divergentne interese i strateške filozofije:

1. U vreme Buša Nemačka je bila dosledno ravnodušna prema istočnoj ekspanziji NATO, i posebno neosetljiva za uključivanja Ukrajine i Gruzije u Alijansu iako se za taj kurs snažno zalagala u Vašingtonu;

2. Tokom 2003-2004. godine Moskva i Berlin su efikasno razvili zajednički front kojim su se protivili da SAD predvode rat u Iraku;

3. U jesen 2004. godine Nemačka je ostala u drugom redu političke i finansijske podrške za podizanje „Naranžaste revoucije” u Ukrajini, kojom se finansijski upravljalo iz Amerike;

4. Godine 2005. bivši kancelar Šreder je odbacio američko-poljski predlog, podržao onaj za zapadni energetski savez i nastavio da inicira projekat „Severni tok”, bez obzira na nezadovoljstvo Vašingtona zbog zaobilaženja baltičko-poljskih klijenata;

5. Iako je navodno više atlantista od svog prethodnika Šredera, Merkelova nije bila voljna da se priključi horu osuda Rusije, koji su predvodile SAD, pošto je Moskva silom odgovorila na Sakašvilijevu agresiju u Južnoj Osetiji 2008. godine;

6. U 2009. godini SAD su vršile politički pritisak na Dženeral motors, koji je samo nekoliko meseci pre primio ogromanu državnu pomoć, da otkaže planove o prodaji Opela konzorcijumu iza koga su stajali Rusi, iako je sporazum već bila podržala nemačka vlada;

7. Na jugoistočnom frontu Nemci su ravnodušni zbog zastoja gasovoda „Nabuko”, koji snažno favorizuju SAD, i predlažu priključivanje Rusije projektu iako je svima jasno da bi to poništilo njegov osnovni princip;

8. Istovremeno, Nemačka nema averziju prema ruskom gasnom projektu „Južni tok”, što je anatema za Vašington i njegove hronično rusofobične istočnoevropske klijente;

9. SAD i njeni evropski klijenti, posebno Poljska, želeli bi da Evropska unija predstavlja posrednika u ekonomskim odnosima prema trećim licima, pre svega u oblasti energije, dok Nemačka mudro nastavlja bilateralne aranžmane, kakve takođe preferira Rusija;

10. Poslednja, ali ne i najmanje važna činjenica je da je u proleće Nemačka ostala na marginama, dok su SAD, Britanija i Francuska intervenisale u Libiji pod okriljem NATO.

Važno je napomenuti da su neki od ovih trendova varljivi i da njima Merkelova održava raniji zamah odnosa. Iako je njena vlada povukla neke poteze koji su produbili nemačko-ruske odnose čak i u poređenju sa njihovim vrhuncem iz Šreder-Štajnmajerovih godina, ona lično nije kulturni rusofil. To ukazuje na činjenicu da logika interesa i ciljeva – utvrđena relativno konstantnim faktorima geografije, resursa i političke kulture – u velikoj meri funkcioniše nezavisno od lične sklonosti donosilaca odluka. Povratak Vladimira Putina na mesto predsednika Rusije u 2012 godine verovatno će koristiti razvoju brojnih trenutno neiskorištenih potencijala u nemačko-ruskim odnosima. Kao kulturni germanofil sa jakim osećajem za istoriju, odlučan u temeljenju glavne strategije na realističkom pristupu, Putin će takođe dati podsticaj za povratak onoga što bih nazvao neobizmarkovskom paradigmom.

Radi se o tome da su pod „gvozdenim kancelarom” i istinskim genijem evropske diplomatije 19. veka Nemačka i Rusija poslednji put izgradile istinsko strateško partnerstvo na temelju kompatibilnosti interesa i odsustva suštinski nepremostivih prepreka. Bizmarkovi nekompetetni naslednici napustili su tu paradigmu u korist nepotrebne i u krajnjoj liniji fatalne ponude za multispektralne hegemonije. One će konačno Nemačku upetljati u poslove Habsburgovaca na Balkanu, koji, kako je Bizmark s pravom isticao, nije vredan kostiju ijednog pomeranskog grenadira.

U neobizmarkovskom okviru Rusija će nastaviti snažan – iako bilateralno baziran – odnos sa Nemačkom kao i sa drugim ključnim evropskim partnerima, poput Francuske i Italije. Nije ni u ruskom ni u nemačkom interesu da se tim odnosima aparat EU nametne kao posrednik. Kako trenutna finansijska kriza jasno pokazuje, interesi pojedinih članova i grupa unutar EU su suviše različiti, čak nespojivi da bi se moglo dozvoliti da se jedna zajednička platforma meša u pravilno vođenje bilateralnih odnosa.

Gotovo je aksiomatično, na primer, da Rusija ne može nikad da ima istu vrstu partnerstva sa Velikom Britanijom kao što može sa Nemačkom. S tim što bi uslovi tog odnosa trebalo da se odrede direktnim dijalogom Moskve sa Londonom i Berlinom, ili Parizom, ili Rimom. To je optimalni model za rusku korist od veze sa Nemačkom na putu svoje neophodne modernizacije. Istovremeno, to je optimalan format za Nemačku da pruži svoj doprinos. Jer, da je projekat „Severni tok” imao posrednika u Briselu, nikad ne bi bio izgrađen.

Istovremeno, globalna distribucija moći vraća svoj multipolarni karakter i SAD nastavljaju da u kratkom roku gube funkciju punog spektra svoje dominacije. Isto tako, Evropska unija je u periodu hronične krize, u kojoj bi tradicionalne nacionalne države u Evropi trebalo ponovo da otkriju prednost zajedništva na osnovu spontano nastalih interesnih veza, a ne na multilateralnom birokratski posredovanom institucionalnom mehanizmu.

Da se Evropa istinski ujedinila uz pomoć Rusije, da bi se Rusija modernizovala i razvila svoj puni potencijal integrisanjem u zajednički evropski dom, potrebna nam je zaista Evropa, ali ne nužno u svom sadašnjem briselskom obliku. Ili, da budem iskren, uopšte ne u toj formi jer nam svakako ne treba mešanje ili arbitraža Brisela u situaciji kada tradicionalni narodi traže zajedničku osnovu obostrane koristi. Verujem da bi Bizmark ovo razumeo zbog Vladimira Putina, i nadam se da će nemačka politička i poslovna elita da iskoristi vreme njegovog sledećeg mandata za dobrobit svih.

visoko obrazovanje po ugledu na najprestižnije svetske obrazovne ustanove, po povoljnim uslovima.
školarina na 10 mesečnih rata!

Zakaži besplatne konsultacije sa našim stručnim kadrom