Vesti

Jurij Gavrilečko: Ostvarivanje plana Veliki Bliski istok – Da li je na redu novi veliki rat?

Izvor: Fond strateške kulture, Standard

Događaji koji su počeli da se odvijaju od početka ove godine u Severnoj Africi i na Bliskom Istoku navode na misao da su, posle skoro sedam godina SAD počele da aktivno ostvaruju projekat „Veliki Bliski istok” (The Greater Middle East), koji je zvanično objavljen još u vreme Džordža Buša Mlađeg 2003. godine. Taj plan je bio baza za novu bliskoistočnu politiku SAD. U akademskoj literaturi projekat je prvi put detaljno izložen 1997. godine u monografiji Džefrija Kempa i Roberta Harkavija „Strateška geografija i menjanje Bliskog Istoka” (Geoffrey Kempand Robert E. Harkavy: Strategic Geography and the Changing Middle East). Pretpostavlja se da su upadi SAD i NATO u Avganistan (2001) i Irak (2003) bili direktno povezani sa težnjama za geopolitičkim prekrajanjem istočnog dela „Velikog Bliskog istoka”. Tada se radilo o Avganistanu, Pakistanu, državama Srednje Azije i Zakavkazja i Persijskom zalivu. Međutim, od onoga što su Amerikanci zamislili nije se mnogo ostvarilo. Do 2011. oni su odlučili da svoje aktivnosti na menjanju političke karte „Velikog Bliskog istoka” pojačaju aktiviranjem u zapadnom delu makroregiona, tako što će izvršiti smenu režima.

Najčešće se u „Veliki Bliski Istok” američke geostrategije danas ubrajaju, osim tradicionalnog Bliskog Istoka i arapske Severne Afrike od Libije do Mauritanije, još i Iran, Avganistan, Pakistan, kao i Somalija i Etiopija. Osim njih, na Kempovoj i Harkavijevoj karti u „Veliki Bliski Istok” su uključeni i Turska, države Zakavkazja, nekadašnja sovjetska Srednja Azija i Kazahstan. Postavljeni cilj je da se u tim zemljama proširi zapadna demokratija.

Da bi postigle taj cilj, SAD su imale nameru da zemljama koje sarađuju s njima daju finansijsku pomoć, ali je to pozitivno primila samo Turska, dok su se ostali prema toj ideji poneli prilično hladno. Doskoro se samo u aktivnosti somalijskih gusara koji su se dosetili da pljačkaju brodove i parališu pomorske putne magistrale koje vode iz Azije u Evropu mogao primetiti rad na tom planu. Međutim, dolaskom „arapskog proleća” i epohe tviter-revolucija postalo je jasno da se ti događaji ne mogu nazvati slučajnim. Jedino, što može da ih objasni je oživljavanje projekta „Veliki Bliski istok”.

Pre sedam godina, u junu 2004. godine, pokušaj da se preko samita G8 legalizuje plan Buša o naturanju demokratije „Velikom Bliskom Istoku” pretrpeo je krah. Mišljenje onih koji tada nisu podržali plan SAD izrekao je predsednik Francuske Žak Širak izjavivši da bliskoistočne zemlje moraju same da rešavaju da li su im misionari demokratije potrebni. Uostalom, u to vreme su i Egipat i Saudijska Arabija odbile Bušov plan pošto nisu ni prihvatile poziv za učešće na tom samitu. Niko od lidera drugih arapskih zemalja nije se izjasnio za demokratsko misionarstvo. Jedini koji je to učinio bio je novi predsednik Iraka, američke marionete.

Od tada se mnogo toga u svetu promenilo a i Sarkozi nije Širak. Pošto je postao jedan od začetnika agresije NATO protiv Libije, predsednik Francuske je izabrao proamerički kurs i time ne malo predodredio tok rata u Libiji.

Prema mišljenju Jevgenija Primakova, kada je obelodanjivao plan „Velikog Bliskog Istoka”, Vašington je imao na umu nekoliko ciljeva. Prvo, pošto se obezbedio podrškom niza državnih lidera, kao poslednje opravdanje za intervenciju u Iraku bilo je – ukoliko bi projekat „Velikog Bliskog Istoka” bio podržan, operacija u Iraku bi bila predstavljena kao jedna od epizoda te operacije; drugo, pokušaj da opet ujedini oko sebe sve saveznike i susede koji su se dotle bili razišli sa SAD u proceni njihovih dejstava u Iraku; i treće, ponovno jačanje vodeće uloge Amerike u odnosima sa muslimanskim svetom.

Sada, u uslovima ekonomske krize, SAD su se ponovo vratile Bušovom planu, ali pomoć se više ne ograničava novcem, već je akcenat na izvozu krize u obliku revolucija i ratova.

KRAJ LIBIJE I NOVI KOLONIJALNI RAT Posle uspešnog početka destabilizacije Severne Afrike, pobede „tviter” revolucija u Tunisu i Egiptu, uspešnog parčanja Sudana na dva dela kao i oštrog gušenja opozicionih skupova u Bahreinu i Jemenu (uz pomoć Saudijske Arabije), kod SAD je u Libiji došlo do zastoja. Pokušaj da se lako obori Gadafi tako što će se inspirisati skupovi „demokratske opozicije” propali su i zato što takva opzicija nije ni postojala. Nije se opravdalo ni ulaganje u razbojnike i Gadafijeve strane neprijatelje, uz izvesnu pomoć plemenskih vođa, nezadovoljnih pukovnikovom politikom.

Rat protiv Libije je pokazao da NATO, mada je u stanju da tepihom bombi potpuno uništi infrastrukturu u kojoj nema atomskog oružja i savremene protivvazdušne odbrane, ipak nije sposoban da rešava strateške zadatke. Ubistvo jednog od vođa plemena obeida Abdel Fataha Junisa od strane drugog dela opozicije, uz toleranciju NATO, odmah je dovelo do raskola među pobunjenicima i naglo smanjilo vojnu moć dobrovoljačke vojske marodera, koja se uz pomoć avijacije NATO bavi pljačkom i ubistvima mirnog libijskog stanovništva.

Pošto su najamnici, uz pomoć specijalaca NATO i francuske Legije stranaca zauzeli Tripoli, dok se Gadafi povukao u rodni Sirt, koji avioni Alijanse već drugu nedelju sravnjuju sa zemljom uz totalni muk UN, Libiju sada čeka nov život. Ili tačnije rečeno – smrt. Smrt, jer će zemlja biti izdeljena na delove. Pošto je „nova vlada” Libije objavila Alžiru rat, započinje još jedan kolonijalni rat za energetske izvore čitave Severne Afrike…

LOBISTA SAD ILI NOVI HEGEMON Nemiri u Siriji i skup pod prilično zagonetnim okolnostima u kojima su se demonstranti sukobljavali sa snagama reda već davno privlače pažnju čitavog sveta. Posebno je uznemirujuća reakcija severnog sirijskog suseda Turske. Početkom avgusta u sredstvima javnog informisanja pojavile su se vesti da Turska vrši mobilizaciju rezervista i da skuplja vojsku na granici sa Sirijom. Azerbejdžanski politikolog Tofik Abasov smatra da Turska „trči pred rudu” obzirom da predsednik vlade Redžep Taip Erdogan ne krije da radi prema nalozima Vašingtona. To se potvrđuje i time što se pre toga Kontakt-grupa za Libiju našla u Istambulu i zato što se posle toga Hilari Klinton ponovo sastala sa Erdoganom radi diskusije o problemu Sirije. „Mišljenje Ankare koje se poklapa sa istočnim kursom Vašingtona u arapskom i muslimanskom svetu izaziva ne samo razdražljivost već i bojazan. U poslednje vreme mnogi postavljaju pitanje -da li je to onaj isti Erdogan, koji se do juče vrlo glasno borio za prava Palestinaca i čvrsto branio „Flotu za mir”, koja je bila upućena u sektor Gaze”, kaže azerbejdžanski politikolog.

Da podsetim, Turska ne samo da je podržala projekat „Veliki Bliski Istok” već i učestvuje u njegovoj realizaciji. Prema rečima bivšeg generalnog direktora Ministarstva za industriju i trgovinu Turske, Bilenta Esinoglua, autora knjige „Zaronjeni u Zapad”, Erdogan je „kopredsednik” projekta „Veliki Bliski Istok” i spreman je da učini sve kako bi obezbedio cepanje Sirije na tri dela, koje zahteva Vašington. Takva pozicija Ankare ne samo da može da dovede do rata Turske sa Sirijom već i do osnivanja nezavisnog Kurdistana. Dok Sirija i Turska budu zauzete ratovanjem, Kurdi će, pošto prvo obezbede podršku Vašingtona, pokušati da u jednu novu državu ujedine teritorije na kojima žive (a to su delovi četiri države: Turske, Iraka, Sirije i Irana).

Istovremeno, Turska vodi politiku zbližavanja sa Rusijom kako bi za svaki slučaj imala i rezervnu varijantu ili bar saglasnost Moskve za akcije protiv Sirije. U stvari, sada samo Rusija (i posredno Kina) predstavljaju branu da ne počne aktivna vojna faza konflikta.

IZDAJA IZRAELA U proleće 2001. SAD su izvršile izdaju svog glavnog saveznika na Bliskom Istoku Izraela: Predsednik SAD je 19. maja javno predložio da se ponovo pogledaju rezultati Šestodnevnog rata i da se granice Izraela vrate na granice iz 1967. godine. Obamu su podržali zvanični predstavnici Francuske, Nemačke i Poljske i glavni predstavnik EU za inostrane poslove i politiku bezbednosti Ketrin Ešton. Sa druge strane, Benjamin Netaniahu, izraelski predsednik vlade, kategorično je odbio mogućnost povratka u stare granice.

Palestinski ministar inostranih poslova Riad al-Maliki objavio 13. avgusta da ima nameru da 20. septembra (na pola godine od početka rata protiv Libije) preda Ujedinjenim nacijama zvaničnu molbu o za stupanje u punopravno članstvo Palestine u tu organizaciju. Pre toga, 9. avgusta, predstavnik Palestinske autonomije u UN Riad Mansur je izjavio da, ukoliko nezavisnost Palestine ne bude priznata u UN, palestinske vlasti će se truditi da dobiju status koji danas u UN ima Vatikan. Prema njegovim rečima, maksimalan zahtev za Palestince je da budu priznati i da dobiju status članice UN, kao što je to nedavno urađeno sa Južnim Sudanom. Ali su oni spremni i da, ukoliko se bude moralo, status zemlje posmatrača zamene statusom „države koja nije članica UN”, kako je to preporučeno u Rezoluciji 181 iz 1947. godine.

Podela Sudana na dve države je inicirana iz SAD a odobrena u UN i predstavlja nastavak politike dvojnih standarda, koja je postala norma međunarodnog ponašanja Amerike još u vreme agresije NATO protiv Jugoslavije i izdvajanja Kosova iz Srbije. Ukoliko Palestina bude priznata kao članica UN, neće ostati nikakva prepreka da sa kao članice UN priznaju i Pridnjestrovlje, Abhazija i Južna Osetija. Međutim, u jednom trenutku su SAD rešile da se povuku i u više od 70 zemalja članica UN poslale predlog da se Palestina ne prizna za punopravnog člana. Za sada nije jasno šta je izazvalo taj demarš. Možda strahom da (SAD) više nemaju dovoljno snage za kontrolisanje svih ratova na Bliskom Istoku, a i da bi ih gubitak Izraela potpuno onemogućio da ubuduće imaju punu kontrolu nad islamističkim snagama.

Sve nagoveštava početak novog rata. Tačnije, aktivnu fazu već odavno započetog kolonijalnog rata za energetske izvore. A možda je to početak Trećeg svetskog rata. Jer kriza u ekonomiji razvijenih zemalja i ekonomske mere ne daju očekivani efekat, tako da je na dnevnom redu rat. Nije preostao ni jedan drugi način da se kapitalizam izbori sa finansijskim krizama.

visoko obrazovanje po ugledu na najprestižnije svetske obrazovne ustanove, po povoljnim uslovima.
školarina na 10 mesečnih rata!

Zakaži besplatne konsultacije sa našim stručnim kadrom