Izvor: Politika

„Amerika ima sve vrste problema, ali bi opet svi hteli da budu Amerika”, glasi stara izreka čija je današnja važnost pod velikom sumnjom, s obzirom na pre svega ekonomske probleme sa kojima se suočava i dalje najveća privreda sveta. Nije, naime, baš verovatno da bi svi želeli da imaju dug u visini od sto odsto bruto nacionalnog proizvoda, nezaposlenost od 9,1 odsto, budžetski deficit od 10 odsto, rast od samo dva procenta…

Ima i onih sa gorim parametrima od ovih, ali oni nisu glavna ekonomska i politička sila, niti u svetskim poslovima imaju ulogu kao SAD. Zbog toga je glavno pitanje da li je sve ono kroz šta ona prolazi privremeni zastoj ili dugoročni trend.

Vlada u Vašingtonu smatra da će se tempo oporavka, posle zaista izuzetno duboke recesije 2008–2009, uskoro ubrzati. Predsednik Barak Obama kaže da je zastoj samo „ležeći policajac” preko koga treba preći usporeno, da bi se ostatkom puta vozilo brzo.

Ali u upravo započetoj predsedničkoj kampanji, čije je finale tek u novembru iduće godine, kada će se odlučiti da li Obama ostaje još četiri godine, ili se u Belu kuću useljava neki republikanac, prilike u nacionalnoj ekonomiji su glavna tema, sa velikim izgledima da to i ostane.

U početnim salvama, konzervativna opozicija sve probleme pripisuje baš Obami, mada ekonomisti tvrde da to nema veze s njim. Kriza je bila u jeku kad je on preuzeo predsedničko kormilo od Buša, a sa krizom će se nositi i njegov naslednik, ko god to bio i bez obzira na to da li će biti izabran 2012. ili 2016.

Ekonomisti tvrde da brza rešenja, ma koliko poželjna, nisu moguća. Spori rast i visoka nezaposlenost zato jesu veliki Obamin problem. On se, od momenta kada je postao predsednik, u stvari nosi sa tri deficita: fiskalnim, deficitom radnih mesta i deficitom rasta.

Budžetska rupa je 1.600 milijardi, a vlada je već udarila u zakonski plafon kad je reč o mogućnosti zaduživanja, koji bi u Kongresu idućeg meseca morao da bude podignut, kako administracija ne bi bila paralisana. Što se tiče radnih mesta, stopa nezaposlenosti tvrdoglavo opstaje na preko devet odsto (trenutno 9,1), sa 13,7 miliona Amerikanaca koji ne rade, a među njima gotovo svaki drugi je u takvom statusu više od pola godine. Među mladima, nezaposlen je gotovo svaki četvrti – stopa u toj socijalnoj kategoriji je 24 odsto.

Prognoze za ovogodišnji rast su bile 3,9 odsto. U prvom kvartalu je međutim dobačeno samo do 1,8, dok najnovije prognoze za tekući, koji je pri kraju, govore da neće biti prebačeno dva odsto.

Za tako letargičan rast ima dosta objašnjenja: vremenske nepogode (tajfuni i poplave), skok cena nafte, poremećaj u lancu dobavljača zbog zemljotresa i cunamija u Japanu, briga oko dužničke krize u Evropi…

U maju je cela američka privreda obezbedila 54.000 novih radnih mesta, što je samo trećina od broja potrebnog da stopa nezaposlenosti počne da se smanjuje.

U isto vreme američke multinacionalne kompanije samo u završnom tromesečju 2010. uknjižile su 1.800 milijardi dolara profita, ali ne pokazuju nameru da to investiraju kod kuće. Oni koji investiraju kod kuće, jer im je biznis ovdašnji, mnogo više troše za mašine nego za ljude.

„Ja nastojim da što manje ruku dodiruje naše proizvode”, objasnio je to u „Njujork tajmsu” Den Mišek, direktor „Vista tehnologija”, koja proizvodi plastične komponente za mašinsku industriju.

Ova firma je u prošloj godini u novu opremu investirala oko pola miliona dolara, ali u isto vreme zaposlila samo dva nova radnika. Opšti brojevi pak vele da su, od prestanka krize, ulaganja u opremu i softver porasla za 26 odsto, a troškovi za radnu snagu samo dva procenta.

Drugi problem na ovom frontu jeste „strukturna nezaposlenost”: u svakom momentu je na raspolaganju oko tri miliona slobodnih radnih mesta, ali među nezaposlenima nema adekvatno kvalifikovanih da ih popune, što je aktuelan problem u svakoj trećoj američkoj kompaniji.

Istraživanje ekonomiste Karmen Rejinhart, koje citira magazin „Tajm”, pokazuje da je potrebno najmanje četiri godine da se BNP vrati na pretkrizni nivo. Američka ekonomija bi morala da mesečno otvara 167.000 radnih mesta i da raste po godišnjoj stopi od robusnih pet odsto, da bi nezaposlenost vratila na nekad standardnih pet odsto – i to tek 2020.

„Naš oporavak će biti izuzetno spor”, ocenio je Edmund Felps, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2006. „Mi se nećemo vratiti na stopu nezaposlenosti iz devedesetih od 5,5 odsto – 7,5 odsto je nova sreća.”

Iako se sve kritike za ovakvo stanje pripisuju aktuelnoj vlasti, ekonomisti brojevima dokazuju da je reč o starom trendu: od 2000. do 2007. u SAD je evidentirana najniža stopa stvaranja novih radnih mesta još od istorijske „Velike depresije” iz tridesetih godina prošlog veka.

U sve oštrijim političkim prepucavanjima ovim povodom, iz opozicionog tabora ne dolaze neke nove ideje: sve što kao lek nude republikanci jeste smanjivanje poreza za bogate pojedince i korporacije (koji će zauzvrat više da investiraju), uz smanjivanje potrošnje: kresanje ovde ionako, u poređenju sa evropskim standardima, skromne socijalne i zdravstvene zaštite srednje klase.

Magičnog štapića nema, mada bi dobrodošao i Obami i njegovim izazivačima. Ono što je u svim ovim neizvesnostima jedino izvesno jeste to da je i Amerika u tranziciji, a da pri tom nema unutrašnjeg konsenzusa ni o dijagnozi ni o terapiji.

Jedan 59-godišnji Amerikanac iz Severne Karoline iznudio je od blagajnice u banci jedan dolar, tvrdeći da je naoružan, a potom mirno sačekao da dođe policija i uhapsi ga. Svoj čin je objasnio željom da se u zatvoru leči, pošto je bez posla, para i zdravstvenog osiguranja, a ima probleme s plućima i leđima. Plan mu je bio da bude osuđen na tri godine, ali pošto njegovo delo nije okvalifikovano kao pljačka, nego kao sitna krađa, najviše što može da dobije jeste godinu dana zatvora i tamošnjih medicinskih usluga.