Izvor: Standard

Turska više nije bilo ko. Stavovi Turske direktno potresaju Evropu, a o Bliskom Istoku da se i ne govori. Tako su i situaciju u Siriji zakomplikovali neočekivani tvrdokorni stavovi Turske.

Najnoviji potez Zapada kada je rat u Siriji u pitanju jeste da NATO podiže nivo borbene gotovosti zbog ugrožavanja Turske? Ako je povreda vazdušnog prostora Turske uopšte bilo, one nisu namerne niti provokativne, nego su rezultat preokupacije pilota ciljevima koje gađaju i merama sopstvene zaštite u vazduhu od neprijateljske PVO. Sasvim je jasno da Turska niti je ugrožena niti je ruski cilj. Rusija na Bliski Istok nije došla da bilo koga provocira, nego da reši dilemu buduće dominacije nad Sirijom. Zato joj je od životne važnosti da Turska ostane van rata u Siriji, pogotovo što se tiče kopnenih turskih snaga. Neko drugi ima interes da Turska tenkovima uđe u Siriju odmah i sada – SAD.

Analiza rata u Siriji može biti krajnje komplikovana, do nivoa da zbuni i analitičare, tako da je malo ko razume. Sa druge strane, ona može da se pojednostavi do potpune razumljivosti, kakva ustvari jeste. Kompletna kontrolisana strategija haosa, koju su usavršile SAD, slomila se na Siriji, zbog nečega što niko nije predvideo – neočekivane neposlušnosti Turske, najpouzdanijeg partnera SAD u NATO. Ne samo gospodare rata na Zapadu nego i ceo svet iznenadio je tvrdokorni stav Turske u pogledu otvorenog ulaska u vojni sukob u Siriji. Suviše dugo je Turska bila apsolutno poslušna, slepo verujući da su procene i odluke stratega NATO redovno u interesu Turske.

CILj JE UVUĆI TURSKU U RAT

Neočekivano, Turska više ne misli tako. NATO nije sa tim računao, i očito nije imao rezervnu varijantu, tako da se sve na Bliskom Istoku pretvorilo u nekontrolisani haos i potpuno izmaklo kontroli. Nakon veta Rusije i Kine, postalo je potpuno jasno da međunarodnih interventih snaga zasnovanih na međunarodnom pravu neće biti, tako je jedina solucija SAD bila i ostala jak pritisak na Tursku do nivoa klasične ucene kako bi se naterala u rat kopnenim snagama. Bez Turske očito nema za Zapad pozitivnog raspleta situacije u Siriji. I – kad se učini da su vidljivi elementi popuštanja Turske, jer je pristala da upotrebi svoje avione za vazdušne udare u Siriji i Iraku – ni ta dejstva nisu jasna po pitanju interesa Zapada i unose još veću pometnju. Oni uredno i ravnopravno bombarduju oba suprostavljena protivnika u tom regionu – i ISIS i Kurde, koji su odjednom postali saveznici Zapada. Kakva je korist od tih vazdušnih udara ako se njima slabe i saveznici SAD? Sasvim je jasno, oni nemaju drugi cilj sem postepenog uvlačenja Turske u rat.

Već kod početne procene Zapad je znao da stvar sa rušenjem režima u Siriji neće ići ni približno lako kao u nekim drugim zemljama, zbog dobre opremljenosti i čvrstine Asadove vojske i tradicionalne povezanosti sa Rusijom. Tu se računalo na Tursku. Ceo plan je bio zanovan na otvorenom ulasku Turske u rat, koja jeste respektivna vojna sila ne samo po naoružanju nego što u svakom trenutku ima na raspolaganju preko milion vojnika. Turska vojska je druga po brojnosti u NATO, odmah iza SAD. Ta vojna sila trebalo je da reši problem sa Sirijom nekim lokalnim blickrigom, pre nego što se Rusi snađu. Dobro je procenjeno da će Rusima trebati prilično vremena da donesu teške odluke i tako bi bili dovedeni pred svršen čin, jer brzim porazom Bašara el Asada više ne bi imali koga da pomažu. Taj plan Zapada je potpuno propao zbog odbijanja i odugovlačenje Turske. Rusi su dobili dovoljno vremena da se konsoliduju i odluče šta su njihovi stvarni interesi na Bliskom Istoku. Sada su u žestokoj ofanzivi, i sve u Siriji je preko noći postalo potpuno drugačije i opasnije, jer više nije u pitanju rat sa Sirijom, nego svetski mir.

Turska je shvatila da joj više odgovara prosperitetan mir, u kojem se decenijama nalazi, nego neizvestan rat, koji lako može izaći iz regiona Sirije i Iraka i pretvoriti se o otvoreni sukob sa Rusijom. Izgubila je strpljenje očekujući prijem u Evropsku uniju i zaključila da se to nikada neće desiti. Ne treba zaboraviti da je Turska u NATO ušla u eri najžešćeg hladnog rata (1952), i dala puni doprinos. Čak pre Nemačke (1955) i Španije (1982). Višedecenijsko ispunjavanje tuđih zahteva i interesa nije se isplatilo. U Evropsku uniju su ušle zemlje koje su u NATO pristupile posle hladnoratovske pobede, koje ne samo da nemaju nikakve zasluge nego su bile aktivni borci na drugoj strani, dok Turska, koja ima ogromne zasluge, još uvek čeka na red. Priča o ispunjavanju standarda više ne pije vode od kada su u EU ušle Rumunija i Bugarska.

PROVOKATIVNI I ŠPIJUNSKI LETOVI

Doprinos Turske NATO bio je najznačajniji onda kada je to bilo najvažnije, u godinama najveće ugroženosti zapadnih saveznika. Čak bi se moglo reći da je tas na međublokovskoj vagi prevagnuo u korist Zapada ulaskom Turske u Alijansu 1952. godine. Provokativni špijunski letovi i povreda tuđeg vazdušnog prostora, zbog čega se sada navodno zabrinuo NATO, upravo je karakteristika ponašanja ovog vojnog saveza i Turske u dugom višedecenijskom obaveštajnom obračunu. Zna se da je obaveštajni rat u Hladnom ratu bio osnova svega i polazište za planiranje svih ostalih metoda i sredstava specijalnog rata i specijalnih dejstava, preko kojih je izvojevana hladnoratovska pobeda. Vojna baza vazdušnih snaga SAD Indžirlik u Turskoj nije najveća, ali je dugo vremena bila najznačajnija. Posebno kritičan period u odnosima Istoka i Zapada bio je od 1955. do 1960. godine. Bio je to period kada se mislilo da je nuklearni rat moguć i da verovatno predstoji, a špijunske mogućnosti Zapada u odnosu na Varšavski ugovor bile su krajnje skučene i ograničene „gvozdenom zavesom“. Najznačajnije vojne programe i disperziju novog konvencionalnog i nuklearnog oružja SSSR je organizovao iza Urala, i to je bila nedokučiva zagonetka. Nije bilo zapadnih špijuna na tom području jer su postojali čitavi regioni i veliki gradovi u koje nikada nije ušao stranac. Nije bilo ni špijunskih satelita. Tada su SAD izdvojile velika materijalna sredstva za projekte i proizvodnju strategijskih špijunskih aviona, među kojima je najpoznatiji U-2. To su bili avioni koji su, po svojim karakteristikama i opremi, bili daleko ispred svog vremena. Ova strategijska izviđačka avijacija, kao i sam obaveštajni centar, bili su bazirani u Turskoj. Špijunski letovi iz baze Indžirlik špartali su azijskim delom SSSR. Tako je snimljena i dešifrovana sva ruska vojna tehnologija, među kojom i ruski raketni program. Tada je prvi put otkriven i kosmodrom Bajkonor, tada kao raketna baza, i druga postrojenja za lansiranje nuklearnih raketa. Ovi vrlo uspešni špijunski letovi su obustavljeni u maju 1960. godine nakon obaranja američkog pilota Pauersa i njegovog U-2, ali je Indžirlik i dalje ostao trn u oku Istoka. Naravno da sva ta dešavanja spadaju u nekakve stare turske zasluge. Možda bi Zapad to rado zaboravio, ali Turska neće.

Generalni stav Zapada Turska doživljava kao nepravdu, što je uslovilo njeno sadašnje ponašanje. Shvatila je da ništa ne dobija i ništa sem problema koje donosi rat ne može da očekuje. Procenila je da mnogo više dobija partnerskim trgovinskim odnosom sa Rusijom nego direktnim vojnim sučeljavanjem u Siriji. Rizik da taj eventualni sukob izađe van Sirije i ugrozi Tursku suviše je veliki i Turska je toga potpuno svesna. Očito da je Turska postavila sebi pitanje – šta je to što je dobila ulaskom u NATO? Mnogi će reći da je prosperitet i nesporni razvoj Turske rezultat čvrstih veza sa Zapadom, ali Turci ne misle tako. Oni svoj razvoj i prosperitet smatraju ličnom zaslugom, što je ustvari tačno, i zahvalni su jedino svom reformatoru i ocu nacije Kemalu Ataturku.

OTVARANjE TURSKOJ KURDSKOG PROBLEMA

Provokativni špijunski letovi i povrede tuđeg vazdušnog prostora karakteristični su i za samo tursko ratno vazduhoplovstvo, pre svega kada je u pitanju Grčka, pa i Sirija, kao tradicionalni saveznik SSSR, kasnije Rusije. Povrede vazdušnog prostora Grčke su namerne sa ciljem provokacije, ali i elektronskog izviđanje grčkih ostrva u Sredozemnom moru koja gravitiraju prema Turskoj a prema kojima Turska ima neskrivene teritorijalne pretenzije. Letovi iznad Grčke potpuno su u interesu Turske, dok su turski špijunski letovi prema Siriji sasvim nešto drugo i redovno su u funkciji NATO. Od početka sukoba u Siriji ovi izviđački letovi postali su dežurni povod za uvlačenje Turske u rat, što ona do sada uspešno i grčevito odbija. Pomalo je naivno i providno da su NATO, pored američke svemirske i elektronske izviđačke tehnologije, baš neophodni letovi zastarelih turskih izviđačkih aviona sa još starijom elektronskom opremom. Cilj je drugačiji, da Turska doživi neprihvatljive gubitke i odluči se za odmazdu, čime bi polako ali sigurno uklizala u rat. Najznačajniji pokušaj takve vrste dogodio se na početku rata u Siriji, i to je trebalo da bude povod za otvoreni vojni ulazak Turske u Siriju. PVO sirijske vojske je 22. juna 2012. godine oborila turski izviđački avion F-4E, zastareli dvosed, čija je prva serija proizvedena daleke 1958, a američko vazduhoplovstvo ga je 1991. izbacilo iz upotrebe zbog zastarelosti. Avion je uleteo u vazdušni prostor Sirije, gde je oboren iznad Sredozemnog mora. Piloti nisu preživeli. Neočekivano, Turska nije uzvratila iako su partneri iz NATO bili zabrinuti za čast Turske. Na tursku čast se igra i kada se preuveličavaju i dramatizuju aktuelne navodne ruske povrede turskog vazdušnog prostora. Sve što je Turska do sada uspela da dokaže u vezi sa tim jeste jedan dron nepoznatog porekla.

Otvoreni pritisci Zapada da Turska uđe u rat ne prestaju, ali na pomolu su i primamljive ponude.

U nemoći da disciplinuje Tursku, Zapad je potegao najjači argument – Kurde. Turska je u najvećem iskušenju bila kada im je realno predočena pretnja SAD da će, ako Turska odbije da uđe u kopneni rat protiv ISIS u Iraku i Siriji, naoružati Kurde i prihvatiti ih kao saveznike. Ta pretnja nije naivna, jer svako zna da se Kurdi ne bore samo protiv ISIS nego za stvaranje sopstvene države. Pobuna Kurda u Turskoj traje 28 godina i vrlo je ozbiljna jer Kurdi čine 15-20 odsto populacije Turske. Koliko je ovaj obračun žestok, govori činjenica da je do sada poginulo 400.000 ljudi, kao u pravom ratu. Turska nije podlegla uceni, ali SAD su drsko ostvarile svoju pretnju – naoružale su Kurde i proglasile ih saveznicima. Najnoviji bombaški napad u Ankari je isto tako u funkciji komplikovanja odnosa između Turaka i Kurda, koji su i onako krajnje zaoštreni i teško se oteti utisku da to nije u cilju ucenjivanja Turske.

DA LI JE EU PONUDA KOJA SE NE OBIJA

Zapad je prinuđen da nešto menja u nastupu prema Turskoj jer, ako Turska nije podlegla ovakvoj uceni, neće ni drugim pritiscima. Na pomolu je ponuda – otvaranje vrata Evropske unije, za koja su svi mislili da će večno ostati zatvorena za Tursku. Da li će ta ponuda biti stvarna ili se samo razmatra kao mogućnost, videće se veoma brzo. To je za EU teška odluka jer više ništa u Uniji neće biti isto nakon prijema Turske. Svakako je iznuđena, jer bez Turske nema rešenja ni migrantske krize ni pozitivnog ishoda rata u Siriji za Zapad. Interesi Zapada ovde nisu isti, jer je Evropi bitno rešenje migrantske krize a SAD ovladavanje Sirijom i Bliskim Istokom u celini.

Neko je shvatio da se od Turske ne može samo tražiti nego da joj se nešto veliko i opipljivo mora i dati. Ponudu da uđe u Evropsku uniju Turska neće moći da odbije. Koliko će je to koštati i da li će ući u otvoreni sukob sa Rusijom, videćemo.

Rusija je dobila priliku da na svetskoj pozornici demonstrira svoje vojne mogućnosti konvencionalnim oružjem. Hirurškim bombardovanjem i lansiranjem raketa sa brodova iz Kaspijskog mora, koje su precizno pogodile ciljeve na udaljenosti od 1.000 kilometara, trude se da svima pokažu i da svima bude jasno kako je rusko zaostajanje u elektronici u odnosu na Zapad prevaziđeno. Pored toga, Putin jasno kaže da će se Rusija braniti i tehnološki najsavremenijim oružjem, pa neka ceo svet razmišlja šta bi to moglo biti? Rusiji nije u interesu rat i ova demonstracija je u funkciji odvraćanja Zapada i NATO partnera koji bi zaslepljeni svojim vojnim potencijalima mogli iskazati nepromišljenu agresivnost prema Rusima u Siriji. Naravno da je ova demonstracija moći upućena i Turskoj.

ŠTA ĆE BITI SA SIRIJOM?

Ruska procena je sigurno više nego studiozna i zasnovana na podacima koji su i deset puta provereni – da uz njihovu vojnu pomoć i aktivnu podršku jedina legalna vojna snaga na tom prostoru – Vojska Sirije – može ponovo uspostaviti kontrolu nad svojom državom. Bez potpune kontrole vazdušnog prostora niko ne može dobiti rat u Siriji, zato što je to u sadašnjem odnosu kopnenih snaga presudna prednost. Ne bi Rusi tek tako ulazili u rizik da izgube teško obnovljeni ugled svetske vojne sile da nisu potpuno rešeni i odlučni u svojim namerama. Čini se da je to potpuno jasno i Zapadu, kojme je jedini argumet bila i ostala Turska. Tako su imaju dve mogućnosti – da menjaju neposlušnu vlast u Turskoj ili da se Turskoj ponudi nešto tako primamljivo što neće moći da odbije.

Stav Zapada po pitanju izbeglica iz Sirije je veštački jedinstven i prilagođen interesima SAD. To sve više postaje neodrživo i u perspektivi će sigurno prevladati evropski interes, a to je da se izbeglice vrate u svoju zemlju. Evropskim zemljama budući režim u Siriji više ni približno nije važan kao problem migranata, pa stoga nije teško predvideti razvoj situacije. Na ruku ruskom vojno-političkom planu i Bašaru el Asadu ide činjenica da Evropa više nema vremena i traži se najkraći put za rešenje migrantske krize. Jedini realan plan za Evropu će biti onaj koji obezbeđuje hitno vraćanje izbeglica u bilo kakav režim koji im garantuje mir i sigurnost. U sadašnjim uslovima, ako neki novi stav Turske nešto drastično ne promeni, Zapad ne može ići na rušenje režima u Siriji, ali će insistirati na uklanjanju Bašara el Asada iz politike. Da li će Rusi prihvatiti uklanjanje samo jedne ličnosti kako bi ostvarili veliku pobedu i strateški interes u Siriji, možda se može i pretpostaviti. Tako bi stvarni pobednici bili Rusi jer bi ostali u Siriji, a Zapad bi proglasio pobedu jer su uklonili Bašara al Asada.

Evropska unija, kojoj je bukvalno ugroženo jedinstvo i opstanak mogla bi da odahne i vrati izbeglice. Odahnula bi i Nemačka koja je u ovoj migrantskoj krizi shvatila da nije baš tolika ekonomska sila i da nema baš toliki uticaj na druge koliko je mislila. Shvatila je da se ne može baš svaki problem rešiti novcem. Evropi se sigurno epilog američkog eksperimenta sa pokretanjem izbeglica sa Bliskog Istoka i severne Afrike neće svideti jer će mnoge vlade pasti zato što su pristale na ovu besmislenu igru bez pozitivnog ishoda. Ovaj eksperiment će mnogo da košta i sigurno će promeniti demografsku sliku Evrope. Mnogi migranti neće ostvariti svoj san koji su sanjali na putevima očajnika, ali će neki ipak ostati u evropskim zemljama.

Bez obzira koliko se nekome ova procena – šta će biti sa Sirijom – činila moguća ili nemoguća, danas nema nezahvalinijeg posla nego procenjivati šta je budućnost ovog večno neuralgičnog regiona. Jer u ovoj partiji šaha poslednji potez su povukli Rusi i čeka se potez Zapada koji prilično kasni. Zapad troši mnogo vremena razmišljajući o sledećem potezu, a ceo svet se nada smirivanju situacije.

Da li je Turska na ucene odgovorila ucenom za sada se može samo pretpstaviti. Ako joj se stvarno ponudi ulazak u EU, to će svakako biti uslovljeno. Javni uslov i zahtev će biti da Turska bude glavni faktor smirivanja migrantske krize. Skriveni uslov može biti veoma opasan ne samo za Tursku nego za ceo svet – da direktnim vojnim angažovanjem reši situaciju u Siriji u interesu Zapada.