Izvor: NSPM

Svake decenije kriza podeli Evropsku uniju i blokira njene napore od okončanja Drugog svetskog rata da ujedini stari kontinent. Veterani ove bitke potenciraju da – bez obzira da li dolazi spolja (Irak), ili iz kuće (odbacivanje ugovora EU) – kriza na kraju bude prevladana i evropski projekat oživi.

No, ovoga puta teškoće izgledaju drugačije. U poslednjih nekoliko meseci, projekat integracija ne samo da je u zastoju, nego izgleda da se pretvara u svoju suprotnost, odnosno u defanzivi je, piše Piter Spigel (Peter Spiegel) u “Fajnenšel tajmsu” (The Financial Times).

Evro i putovanje bez viza, dva najvidljivija dostignuća posleratnih integracija, na tako su ozbiljnom udaru da zvaničnici otvoreno spekulišu o njihovom kraju, odnosno ukidanju.

Evropski komesar iz Grčke je prošle nedelje prvi predložio da se njegova zemlja vrati na nekadašnju nacionalnu valutu – drahmu. Francuski i danski zvaničnici ponovo podižu nacionalne granice kako bi kontrolisali međunarodni kopneni saobraćaj. Brisel preispitiuje odredbe o šengenskoj zoni bez granica.

Ovaj nagli zaokret je zapravo odraz snažnih promena u političkim strujanjima. Evropski birači, koji su, kako je izgledalo, nevoljno prihvatili mere štednje i spasavanja ekonomija u krizi, nisu više spremni da popuštaju.

U poslednjih šest meseci pale su vlade u Portugaliji i Irskoj, dok su populističke, antievropske partije osvojile znatan broj glasova i u Finskoj i Holandiji. Parlamentarni zastupnici se bune u Berlinu, studenti demonstriraju u Barseloni a sindikati blokiraju sedišta državnih kompanija u Atini.

Pitanje na koje Evropa mora da odgovori glasi: da li je to trenutni plamen ili fundamentalna promena politike. Slični populistički zahtevi “Čajanka partije” u SAD-u doveli su do prekompozicije agende Republikanaca i preoblikovali nadmetanje za njihovog predsedničkog kandidata.

Holandija – najveći kritičar EU

Evropa za sada odgovara mnogo sporije. Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo pozvao je prošlog meseca vlade članica da se odupru “populističkim izazovima” i potisnu u stranu antievropske glasove.

Međutim, nije previše ni mudro niti je moguće marginalizovati ove grupe. Holandija, koja se suočava sa sve snažnijim antiglobalističkim blokom nakon ubistva populističkog lidera Pima Fortjuna pre skoro deceniju – ilustruje opasnost od ignorisanja sve snažnijeg “hora”.

Holandija je neka vrsta “Kalifornije Evrope”, određujući trendove na starom kontinentu – od prosvetiteljskih ideja Baruha Spinoze do globalne trgovine podstaknute pomorskom moći Holandije u 17 veku, kao i toleranciju i otvorenost što simbolizuju kafei i kvart crvenih fenjera u Amsterdamu.

Holandija je takođe bila u samom središtu evropskih posleratnih integracija, jedan od osnivača svih važnih institucija, od NATO do uvođenja samog evra. No, poslednjih meseci Holandija je verovatno postala najveći opstrukcionista borbe Brisela za budućnost EU.

Holandska vlada se žestoko protivila davanju većih ovlašćenja Uniji da sa fondom za spasavanje od 440 milijardi evra pomaže zemljama dužnicima na periferiji evrozone.

Holandija je sve izolovanija i u blokadi proširenja EU na Zapadni Balkan. Njena vlada vrši pritisak na Brisel da preispita politiku koja se tiče azila i migracija usred masovnog talasa izbeglica iz severne Afrike na evropske obale.

Holandski zvaničnici žestoko se protive da budu obeleženi kao opstrukcionisti. Međutim, nije slučajnost da je manjinska holandska vlada prošle godine prva u evrozoni koja se od početka finansijske krize oslanja na partiju koja se otvoreno zalaže protiv EU – Slobodarsku partiju antiislamističkog populističkog političara Gerta Vildersa – da bi ostala na vlasti.

Kao rezultat, holandska vlada ne samo da je ignorisala Barozov savet o izbegavanju populističke politike, već je upozorila Brisel da obrati veću pažnju na rast nezadovoljstva građana i osećanje ekonomske nesigurnosti i ozbiljnije uzme u obzir njihove strahove.

“Najgluplje je to zanemarivati i reći ovim ljudima da su ‘iza krivine’, odnosno da zaostaju, i da ne razumeju šta se dešava u svetu”, kaže Ben Knapen, holandski ministar za evropska pitanja.

Sve dublja podela na globaliste i lokaliste

To je pouka drugim vladama u evrozoni da obrate pažnju. Finski lideri su bili zatečeni ovog proleća kada je antievropska “Istinska finska partija” nedavno pobedila na parlamentarnim izborima.

Marin Le Pen, nova liderka francuske ultradesničarske partije Nacionalni front, dodala je antievropsku retoriku tradicionalnom sentimentu ovog bloka protiv imigracije – čime dobija sve veću podršku

Ali, da li je uvažavanje zabrinutosti populista dovoljno za pridobijanje ljudi?

Strategija holandske vlade tek treba da se pokaže delotvornom na izborima. Vilders je ostvario veliki uspeh na martovskim regionalnim izborima, a vladajuća koalicija nije uspela da obezbedi većinu u Senatu prošle sedmice.

Umesto toga, možda ćemo biti svedoci generacijskih promena u evropskoj političkoj dinamici.

Sužena je tradicionalna podela na levicu i desnicu. Nijedna ključna socijaldemokratska partija se sada ne zalaže za centralizovano ekonomsko planiranje, kao što ni konzervativci ne dovode ozbiljno u pitanje podršku državi blagostanja.

Umesto toga, vidljiva je nova podela – između globalista i lokalista. Urbana elita na obe strane – na levici (intelektualci, liberalni intenacionalisti), na desnici (pobornici slobodne trgovine, globalni biznis lideri) – suočava se sa izazovom njenom postratnom konsenzusu od strane nove grupe revanšista.

Ova politička snaga dolazi sa obe strane – levice (sindikati, radnička klasa) i desnice (ruralni nacionalisti, ultradesničarski ksenofobi). Što je još važnije, to nagoveštava novi, bez presedana izazov evropskom projektu.