Izvor: AMN, N. Babić

U ovoj tužnoj i vrlo opasnoj kombinaciji razvoja događaja u Grčkoj i ključnih zahtjeva Trojke postaje jasno da do svega nikada ne bi došlo da Grci tokom dužničke krize nisu osećali krivicu. Kao posledica njihovog osećaja krivice, jer je kriza počela u oktobru 2009. godine, situacija se brzo pretvarala u ljudske tragedije u kojoj je većina ljudi sada verovatno suočena s uništenjem.

U prethodnom članku je William Engdahl tvrdio da je bivši grčki ministar finansija Yanis Varoufakis bio trojanski konj oligarha, kako unutar tako i izvan Grčke, koji je svesno vodio grčki narod u propast, a usput mu davao nadu u smanjenje ili otpis duga.

Dana 5. jula Grci su na posebnom referendumu glasali hoće li prihvatiti daljnje mere štednje Trojke kao uslov za ostanak u eurozoni ili reći “Ne”. Oko 61% glasača je glasno reklo “Ne” štednji i merama Trojke.

Cipras i Varufakis su se takođe izjasnili za “Ne” i lagali biračima da će im to dati snagu da u Bruxellesu i Berlinu izvuku bolje uslove u pregovorima.

Umesto toga, 9. jula Cipras najavljuje kako je podneo novi predlog koji je, kako se kasnije pokazalo, bio gotovo identičan predlogu Trojke kojeg su grčki birači žestoko odbacili. To je izdaja i još gore. Nakon 6. jula i ostavke Varufakisa odmah nakon glasanja, Cipras imenuje novog ministra finansija, Euclida Tsakalotosa.

Tsakalotos je obrazovani “marksistički” ekonomist s Oxforda, prijatelj drugog člana “marksističkog” kafića, Yanisa Varufakisa, ali i potomak bogate oligarhijske zemljoposedničke grčke vojne porodice. Kao takav, teško je poverovati da će voditi krstaški rat protiv Trojke, MMF-a i protiv njihovog sistema dužničkog ropstva.

Sada se saznaje da su Cipras i ministar finansija Tsakalotos izradili kapitulacionu ponudu novih mera štednje na savet starijih francuskih birokrata koje je Ciprasu lično poslao francuski predsednik Oland. Po svakoj definiciji se vlada Syrize obavezala na podmuklost ili izdaju grčkog narodu i prodali su poverenje koje su dobili na referendumu.

Postaje sve jasnije da je cela grčka kriza od 2009. orkestrirana u detalje izvan i unutar Grčke. To je jedino bilo moguće, jer su grčki narod uveravali još od 2009. da je bio kriv i da mora biti kažnjen plaćanjem bankarima. Iz istog razloga su verovali da su krivi oni koji su glasali za niz vlada nakon Papandreua i da ih treba kazniti jednom merom štednje za drugom. Ista krivica ih je dovela do toga da žele ostati unutar evrozone, i pored svih razornih patnji.

Krivica i “Veliki raskol”

Krivica je užasan osećaj. U čoveku to može dovesti do groznih posledica. Često je osećaj krivice sasvim beskoristan jer rešava ništa, ali čini našu situaciju samo još gorom i navodi pojedinca da laže sam sebe i druge i to u glupom pokušaju da sakrijemo činjenicu da se zbog nečega smatramo krivim. Želimo opravdati našu krivicu ozbiljnim uzrocima, čak i ako ih ne prepoznajemo. Prekršili smo neki moralni kodeks našeg društva i to nitko ne sme znati, pa smo zato lagali. Obično se osećamo sramotno zbog naših osećaja krivice.

Svaka velika svetska religija neguje osećaj krivice među svojim vernicima, ali niko stručnije od Rimokatoličke crkve s dogmom inspirisanom svetim Augustinom, koja insistira da smo svi rođeni u grehu kojega smo dobili i pre nego što smo udahnuli prvi dah. To je takozvana “doktrina izvornog greha”.

Nije nevažno u grčkoj krizi istorijska činjenica da je hrišćanska crkva koja je nastala u Bizantu pre 1700 godina doživela traumatičan raskol oko 1054. godine posle Hrista, poznat u crkvenoj istoriji kao “Veliki raskol”. U centru teološkog raskola Istočne pravoslavne crkve odbijaju prihvatiti rimokatolički “Nauk o istočnom grehu”. Pravoslavni vernici odbijaju verovati da su rođeni krivi samo zbog greha svojih predaka.

Okrutna ironija grčke današnje situacije je da, i pored tog kulturnom nasleđa i baštine grčke kulture, danas Grci osećaju kolektivnu krivicu da su učinili nešto vrlo, vrlo loše i na neki način zaslužuju ono što ih je zadesilo. Grci su prisiljeni da se više ne osećaju dobro, nego loše i da su sami krivi za uzrok ove teške krize kojoj je Evropa izložena 2009.

Osećaj krivice ličnosti može dovesti do groznih posledica. Nemački narod to vrlo dobro zna. Pobedničke savezničke snage su 1919. nemačku vladu prisilile da potpiše sramotni član 231. Ugovora iz Versaja u kojem preuzima krivicu za rat.

Tamo su Nemcu izjavili: “… Nemačka prihvata krivicu svoju i svojih saveznika za izazivanje svih gubitaka i štete koju su pobedničke savezničke i pridružene vlade i njihovi državljani pretrpeli zbog posledica nametnutog rata i agresije Nemačke i njenih saveznika.”

Time je Njemačka prisiljena da jedina prihvati krivicu za Prvi svetski rat, a kasnije se Berlin prisiljavao da prihvati diktat, plaća razne kazne i ratne reparacije pobedničkim savezničkim zemljama, odnosno Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Italiji. Tako je krenuo niz događaja koji su direktno doveli do Trećeg Rajha i drugog brutalnog poraza Nemačke 1945.

Švajcarski psihoanalitičar C.G. Jung je napisao u eseju iz 1945. rekao kako je nemački narod osećao kolektivnu krivicu za zločine počinjene od strane svojih sunarodnjaka (Kollektivschuld).

Jung je rekao: “Biće jedan od najvažnijih zadataka terapije dovesti Nijemce do toga da prepoznaju ovu krivicu.”

Nakon rata su britanske i američke okupacione snage propagandnom kampanjom promovisale sramotu i krivicu Njemaca, koja je uključivala plakate s prikazom koncentracionih logora sa sloganima poput “Ova okrutnost je tvoja krivica!” (Diese Schandtaten: Eure Schuld).

Izvorni Grčki “greh”

Vratimo se na grčki debakl, ako se u smislu grčkog debakla može govoriti o neplaćenom dugu i neizdrživoj štednji. Koreni sežu u laži grčke vlade kojima se služila još 2000. da se ušulja u šarmantni unutrašnji krug koji se zove evrozona.

Goldman Sachs je bio aktivan partner u laži da je Grčka ispunila uslove iz Mastrihta od gornje granice od 3% deficita budžeta u BDP-u i 60% ukupnog javnog duga u BDP-u. Grčka vlada je to učinila pomoću složenog valutnog trika kojeg su im predložili financijski znanstvenici Goldman Sachsa. Da bi ušla u evrozonu, grčka vlada je od Brisela skrivala 1,6 milijardi vojnih izdataka.

Normalno je poverovati da su socijaldemokratska vlada Costasa Simitisa i PASOK, kada je Grčka ušla u evro, zadržala ovu prljavu tajnu i to zajedno s funkcionerima Evropske centralne banke i Eurostata, službenom Agencijom za statistiku EU.

Bizarno, ali tek u oktobru 2009. godine , PASOK odlučuje otkriti tajnu za koju su znali još od 2000. Premijer George Papandreu je tada saopštio da je “otkrio” kako godišnji deficit Grčke nije bio 3%, nego 12,7%. To je već vest sama po sebi, ali ne mora biti uzrok eksplozije duga koji je usledio.

Učinak izjave Papandreua je bio takav da je Grčka odmah pala u recesiju, što je delom bila i posledica globalne finansijske krize koja je počela u septembru 2008. godine. Kada je Papandreu to izjavio, grčka nezaposlenost je već bila na 10%, a rejting agencije iz New Yorka su kreditni rejting suverenog duga Grčke spustile na BBB +, najniži od bilo koje zemlje evrozone.

Osoba koja je savetovala Papandreua da na duboku recesiju odgovori s teškim merama štednje je bio Yanis Varufakis, ministar financija u vladi Syrize, koji je obavio tako čudesan posao da je Grčku ostavio u neredu.

Papandreu je sledio Varufakisov “savet” i nametnuo drakonske mere štednje koje su uzrokovale nacionalnu krizu. Vlada je smanjila potrošnju, podigla poreze, zamrznula zapošljavanje, podigla godine radnog staža za odlazak u penziju i smanjila plate u javnom sektoru za 10%. Zemlju su potresali štrajkovi protiv tih mera.

Tada se pažljivo gradi mit da su milijarde finansijskih kredita koje su Grčkoj poslane iz EU, Evropske centralne banke i MMF-a otišle direktno grčkom narodu koji je, kako mass-mediji beskrajno naglašavaju, imao odveć velikodušan državni penzioni sistem i narod koji odbija platiti poreze. Naravno da je to prouzrokovalo bes običnih ljudi u nemačkim i pabovima širom Evropske unije.

Postoji samo jedna stvar koja nije u redu s ovom slikom. Naime, sve je laž. Kriza je prenapumpana i to zajedno sa napadima hedge-fondova na grčko tržište obveznica i eurom pod vodstvom mega-špekulanta Georga Sorosa u martu 2010. godine. Tada se podižu kamatne stope na obveznice grčke vlade u nebo, a od Trojke se podižu zajmovi i krediti u iznosu od oko 240 milijardi evra.

Pravo pitanje na koje ne žele odgovoriti u mainstream medijima u Evropi je što se dogodilo sa tim novcem? Grčki ekonomista Yanis Mouzakis sa Univerziteta u Atini je izračunao da je od 240 milijardi eura 83 milijarde otišlo na otplatu starog održivog duga čili su potražioci bile uglavnom francuske i nemačke banke.

Još 41 milijarda je potrošena na otplatu kamata na postojeće državne obveznice koje se nalaze u stranim bankama u EU i drugim bankama. Još 48 milijardi evra je otišlo na spašavanje privatnih grčkih banaka, uglavnom u vlasništvu grčkih oligarha koji ne plaćaju porez u Grčkoj. Zatim je 35 milijardi potrošeno na “šišanje” kredita Trojke kojima se finansirao dug iz 2012. To ukupno iznosi 207 milijardi evra, od ukupno 240 milijardi koliko je Grčka dobila do danas.

To je 86% od ukupnog novca, kojim su se najviše spašavale francuske i nemačke banke koje su nagomilale grčki dug znajući da će, kad mehur pukne, one biti “prevelike da bi propale”. Evropska centralna banka i Evropska unije će biti prisiljene pomoći im i to je ono što se i dogodilo.

Samo 27 milijardi od 240 milijardi evra je završilo u grčkom državnom budžetu ili ulaganjima u infrastrukturu. Međutim, za celokupan iznos ovog kredita je grčka vlada na sebe preuzela obavezu vraćanja duga nepromišljenih banaka, uključujući i one grčke.

Krivica

Sve u svemu, Grčkoj i grčkom narodu govorile su se laži, bio je pljačkan, varan, a sada su ga izdali i SYRIZA i premijer Cipras, za koga su se svi nadali da će se boriti za opstanak svog naroda. Od početka 2010. Grci su prošli kroz ono što je Holger Schmieding iz Berenberg banke opisao kao “najteži program štednje nametnut bilo kojoj zapadnoj naciji u miru”.

Nijedna vlada ne bi mogla napraviti ono što su Papandreu i Varufakis najavili nakon februara 2010. da se Grci sami nisu osećali krivima zbog finansijske prevare. Oni su bili i nisu bili krivi za finansijske prevare, osim moguće prakse smanjivanja poreza čime su imitirali varanje oligarha, ali medijska baražna vatra koja se po grčkom narodu sasula od strane korporativnih i od svih medija u inostranstvu ih je očigledno uverila da su “grešili i da snose krivicu”.

Treba napomenuti da su u svakoj većoj religiji reči “greh” i “dug” iste. Slučajnost? Ja ne mislim tako. Iza tih “dugova” (Schulden na njemačkom) su vernici koji zahtevaju meso “grešnika”. Vratite se u krvlju umrljanu istinsku istoriju Velikih krstaških ratova, od ratova objavljenih od strane papa u Rimu do početku zauzimanja Carigrada i okoline od Pravoslavne crkve nakon Velikog raskola iz 1054. godine.

1146. Sv. Bernard iz je Clairvauxa napisao pismo vitezovima templarima, najmoćnijem i najbogatijem vojnom redu u doba srednjovekovnih hrišćanskih krstaških ratova, protiv “muslimanskih nevernika”. Bernard je templarima poručio “da je hrišćanin koji ubije nevernika u Svetom ratu siguran u svoje otkupljenje, sigurniji nego da je i sam ubijen”.

Harizmatični francuski sveštenik Bernard od Clairvauxa je mobilisao desetine hiljada siromašnih, nepismenih seljaka iz južne Nemačke i Francuske. Njegova izreka je bila: “Brzo smiriti gnev neba, a onda brzo okajati svoje grehe pobede nad nevernicima, a neka oslobođenje svetih mesta bude nagrada vašeg pokajanja. Raspet bio ko ne umrlja mač svoj krvlju.”

Bernard je uterao strah u kosti seljaka i uverio ih da je jedini mogući način da se iskupe za svoje grehove i zato što su uopšte rođeni bio masakrirati nevernike. Usput su u korist Rima od vizantijskog cara Manuela I Komnenosa trebali zauzeti Bizant. Danas ulogu krstaških kraljeva, Louisa VII od Francuske i Konrada III od Njemačke, igraju predsednik Oland i njegov ministar financija Sapin, te kancelarka Merkel i njen ministar finansija tvrdog srca Šojble.

Krivica i njegovanje osećaja krivice u ličnosti ili u čitavoj naciji je jedan od najubojitijih načina crkava i loših političkih lidera u manipulisanju svojim narodima. Krivica se pretvara u iracionalan strah od kazne. Grčki narod će doista biti kažnjen za grehove, iako je nevin.

Nijedan francuski bankar, ni bankar Goldman Sachsa ili šefica Međunarodnog monetarnog fonda Lagarde neće otići u zatvor zbog njihovih uloga u krizi. Mario Draghi, bivši bankar Goldman Sachsa, tretira se kao heroj kada je u sadašnjoj fazi grčke krize 11. februara najavio da će prestati prihvatati grčke državne obveznice, a posledica toga je bila da su Varufakis i Cipras odlučili izdati svoj narod.

Izdaja je to što je Cipras rekao “Da” Trojki četiri dana nakon što su Grci jasno rekli “Ne” i da nema više mera štednje.

Grke su pre svega njihovi političari i oligarsi namamili u Evropsku uniju, a onda u evro. Grčki narod je uopšte i dalje u velikoj meri divan topao i miran. Oni su društveni i znaju uživati ​​u onome što je dobro u životu – dobroj hrani s dobrim društvom i dobroj muzici i plesu. Ta dobrota se uništava od strane ljudi koji su ih izdali.

Kroz očigledno dugo planirani rad izdaje grčkog naroda od strane grčkih oligarha i njihovih političkih prirepaka kao što su Varufakis, Cipras, a sada oligarh i ministar finansija Euclid Tsakalotos, do spoljnjih interesa Trojke, grčki narod čeka sledeći ciklus krivice, koji će se kretati od straha od kazne do rastuće želje za osvetom nad onima za koje veruju da su im sve to učinili. Bože sačuvaj ako je to faza koja sada dolazi. Bez obzira na cilj, osveta je uvek autodestruktivna. Samo shvativši da na njima nema nikakve, nego da se radi o kriminalnim radnjama kojima se uništava grčki narod, Grci će naći unutrašnju snagu da reše krizu. Alternativa je ubistvo i samoubistvo, a toga smo već imali dovoljno.