Izvor: Novi Standard, prevod A. Vujović

Nedavno sam pročitao zanimljivu analizu američke spoljne politike. Veoma cenjeni profesor sa Harvarda, savetnik vašingtonske administracije, pred manjim i intimnim auditorijumom nezvanično je rekao da je jedan od najvećih američkih strahova potencijalni politički i ekonomski savez Rusije, Kine i Nemačke. Takva alijansa bi Ameriku učinila irelevantnom po pitanju svetskih problema i SAD bi izgubile svoju poziciju lidera razvijenog sveta.

Mislim da je upravo to ono što se sada događa. Razlog? Loše spoljnopolitičke procene dela aktuelne vlasti u Vašingtonu.

Šta se dogodilo?

Amerika već nekoliko godina pokušava da smeni Vladimira Putina. Vašington je pokušao da ga ponizi i izazove ekonomske teškoće u Rusiji koje bi ga koštale predsedničke funkcije. To je bila namera zbog odbijanja Rusije da sledi američku strategiju prema, između ostalih, Avganistanu, Siriji, Libiji i Iranu.

Stejt department je u cilju podrivanja Putinovog režima podržao ukrajinsku Majdan revoluciju i urgirao da se Ukrajina pridruži NATO, što bi bio potez usmeren protiv Rusije. U takvom razvoju događaja Putin je uvideo šansu da preuzme kontrolu nad Krimom.

To je nateralo Zapad da Rusiji uvede sankcije, koje će je isključiti iz svetskog finansijskog sistema, i da, u saradnji sa Saudijskom Arabijom, cene nafte održava na niskom nivou. Sve u svemu, američki tvrdolinijaški pristup bio je usmeren na izazivanje značajnih ekonomskih problema u Rusiji sa ciljem da se smeni predsednik Putin.

Na kraju je to dovelo do bumerang efekta.

Istina, zbog sankcija i niskih cena nafte, ekonomska situacija u Rusiji danas nije lagodna, ali Rusija je u prošlosti naučila kako da se nosi sa krizama. Preživela je Napoleona. Preživela je Hitlera. Sposobna je da preživi i američke sankcije.

Ali ne samo da ih preživi. Ljudi su se okupili oko ruskog predsednika, što se obično dešava u trenucima postojanja spoljnih pretnji. Danas većina Rusa vidi Putina kao nacionalnog heroja zbog prisvajanja Krima i podrške ruskoj populaciji u Istočnoj Ukrajini. Oni u njegovim potezima vide vraćanje ruskog dostojanstva, koje je dobrim delom bilo narušeno raspadom Sovjetskog Saveza.

Reagujući na sankcije, Rusi sada sklapaju ugovore sa Kinom. Oni se sve više međusobno zbližavaju. Kina je obznanila nameru da, zajedno sa Rusijom, proizvodi avione, uspostavljaju BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika) banku sa ciljem da zameni MMF, u kojem dominira Zapad. Štaviše, Rusija razmatra korišćenje kineske finansijske infrastrukture umesto SWIFT sistema za bankarske transakcije. Takođe, razgovara se o njihovom udaljavanju od dolara kao rezervne svetske valute u finansijskom poslovanju.

Krajnji rezultat mogla bi da bude marginalizacija SAD, barem kad se radi o statusu najdominantnije svetske ekonomije.

Dakle, dve trećine američke noćne more se obistinilo. Sve što sada treba da se dogodi je da se Nemačka pridruži igranci.

Da li će se to dogoditi?

Nije verovatno, ali postoji mogućnost. Ruska i nemačka ekonomija su duboko međuzavisne. Dve zemlje tradicinalno imaju dobre veze kroz celu istoriju izuzev perioda Drugog svetskog rata. Zapravo su i tada formirale savez malo pre samog početka ratnih dejstava, 1939. godine.

Ruski obrazovni sistem dizajniran je po uzoru na nemački i orijentisan prevashodno na nauku. Nemačka je takođe geografski bliže Rusiji (obe su deo Evrope) nego SAD. Sa Rusijom kao partnerom, nemački glas u međunarodnoj areni bi se glasnije čuo. Danas, kada je udružena sa Amerikom po pitanju internacionalne politike, Nemačka je samo mlađi partner. Ukoliko napravi zaokret i udruži se sa Rusijom, bila bi jednak, možda čak i stariji partner.

Amerika je pokušala i još uvek pokušava da predsedniku Putinu i Rusiji onemogući da imaju konkurentnu ulogu u međunarodnoj politici. Ali Rusi bi mogli da Americi oduzmu status svetskog lidera.