Bezbednosne doktrine u 21. veku

Prof. dr Andreja Savić

Brojni sukobi, krizna žarišta i aktuelna geopolitička sučeljavanja globalnog i regionalnog karaktera, iznova pobuđuju pažnju stručne i laičke javnosti o bezbednosnim doktrinama koje predstavljaju okvir ”politike ostvarivanja dominacije” u međunarodnim odnosima. Njihova uzročno-posledična uslovljenost aktuelnom politikom utiče na česte metamorfoze ovih doktrina, ali i na potrebu preispitivanja ranijih kako bi se u kontinuitetu sagledalo i aktuelno stanje.

Osnovno polazište u tretiranju bezbednosnih doktrina poslednjih četvrt veka koji se u međunarodnim odnosima označava kao globalizam, mora uvažiti iskustva iz bipolarnog međunarodnog poretka iz druge polovine prošlog veka, sa svim elementima ”hladnog rata” između tadašnjih supersila SAD i SSSR, predvodnika vojno – političkih blokova NATO-a i Varšavskog ugovora.

U prvoj fazi hladnog rata (1945-1960) može se govoriti o doktrinama opšteg nuklearnog, konvencionalnog ili konvencionalno-nuklearnog rata i sa jedne i sa druge strane. Osim vojnih aspekata, ova faza hladnog rata je karakteristična i po ustanovljavanju ustanova ”prikrivenih akcija” (covert action) koji je primenjivan u međuprostoru između diplomatije i špijunaže.

U drugoj fazi (od 60.-tih do 80.-tih godina prošlog veka) u SAD je formulisana strategija Specijalnog (nekonvencionalnog) rata (”Special Warfair”), koja je svoju kulminaciju doživela u Vijetnamskom ratu. Ona sadrži politički aspekt (doktrinu realističkog odvraćanja) i vojni aspekt (strategija posrednog nastupanja). Odgovor na istoku je bio sadržan u modifikaciji konvencionalne doktrine u ”doktrinu brzih dubokih prodora.”

U trećoj fazi (od 80.-tih godina do pada komunizma) dominantna je doktrina sukoba intenziteta, začeta u SAD, koja sadrži oružani nivo sukobljavanja (sukob visokog intenziteta koji podrazumeva totalni rat i sukob srednjeg intenziteta koji podrazumeva ograničeni, kontrolisani rat) i neoružani nivo sukobljavanja (sukob niskog intenziteta -”Low intensity Conflict” koji podrazumeva najširi spektar modaliteta sukobljavanja – politički, ekonomski, propagandno-psihološki, obaveštajni, vojni, instrumentalizacija međunarodnih institucija, kršenje normi međunarodnog prava i dr. Interesantno je napomenuti da se, opet u krilu anglosaksonske teorije, javljaju pokušaji nekih teoretičara (Džozef Naj) da upotrebom floskula kao što je ” meka moć” (soft power) nadomesti izraz doktrine ’’sukoba niskog intetnziteta.’’

Globalistička faza međunarodnih odnosa koja je obeležila je poslednju dekadu prošlog veka i uveliko zakoračila u 21. vek, otvorila je pitanje opstanka starih kao i stvaranja novih bezbednosnih doktrina. Od početne euforije kod nespornog pobednika iz hladnog rata, sa utemeljenim sistemom vrednosti ’’pax americana’’, sa svešću o sopstvenoj, američkoj izuzetnosti kao ”sveta u malom” i potrebi da se bude ”dežurni svetski policajac”, stvari se kreću u rasponu od nametanja unipolarnog svetskog poretka do pokušaja koji vode stvaranju multipolarnog svetskog poretka. U tom međuprostoru se uočavaju raznovrsne pojavne manifestacije, od više redefinisanja NATO-a kao relikta hladnog rata, stvaranja sistema bezbednosti Evropske unije, stvaranja suprotnih političko-bezbednosnih evroazijskih saveza, stvaranje i upravljanje krizama, minimiziranje međunarodnih institucija ili pokušaji njihove instrumentalizacije, dominantan uticaj neoliberalnog ekonomskog koncepta u vođenju državnih politika i mnogo čega drugog.

Ovakav kontekst ukazuje, svakako, na potrebu modifikovanja bezbednosnih doktrina. Još u ”Zajedničkoj viziji 2010”, donetoj krajem 90.-tih u SAD, osmišljena je strategija oblikovanja okruženja radi promovisanja američkih interesa u svetu i pripravnosti za reagovanje na krize – od operacija u konfliktima manjih razmera do većih ratova na vojištu, pri čemu informaciona superiornost i tehnološka dostignuća radikalno transformišu tradicionalno vođenje ratova. Centralnu ulogu u tome ima NATO kao udarna pesnica novog američkog intervencionizma i imperijalizma. Njegovo širenje ka istoku prirodno izaziva reakciju najvećeg rivala iz hladnog rata, koji je nekadašnju doktrinu ”odbrambene dovoljnosti” proširio doktrinom ”ograničenih preventivnih udara” i doktrinom ”vojnog intervencionizma.”

U savremenoj teoriji se, takođe, uočava trend upotrebe novih naziva doktrina u kontekstu ”demokratske retorike”, koja se upodobljava sa izrazima ”mirovne misije”, “humanitarne intervencije”, zaštita ljudskih prava i sl. Jedna od aktuelnih doktrina sa novim nazivom jeste doktrina ”odgovornosti za zaštitu.” Suština ove doktrine je u sledećem: države su dužne da štite sva demokratska i druga ljudska prava građana i to u skladu sa principima, standardima i vrednostima neoliberalnog kapitalističkog društvenog projekta. Upravo Zapad, odnosno SAD, kao njegova sila predvodnica, imaju odgovornost da sve narode u svim državama sveta, sve etničke, verske i druge grupe štiti od njihovih država, ako one nisu u stanju da to same čine. Kada SAD i Zapad procene da države nisu u stanju da ispune taj zadatak odgovornosti za zaštitu, na scenu stupaju SAD i njeni saveznici sa svojim arsenalom moći, uključujući vojnu silu.

Primeri krize u Srbiji od kraja 90.-tih, “obojenih” revolucija u Severnoj Africi, Bliskom istoku, post-sovjetskom prostoru, a posebno najnovija u Ukrajini, pokazuju da se nije odustalo od doktrine sukoba intenziteta. Ovde je, pre svega, reč o primeni različitih nivoa sukoba niskog intenziteta, sa svim mogućim modalitetima dejstava spoljnih faktora u stvaranju krize, koja je dovela do građanskog rata i direktne vojne i druge umešanosti zainteresovanih strana, što se sada, i pored smirivanja ratnih dejstava, može okvalifikovati kao doktrina sukoba srednjeg intenziteta (ograničenog rata), što u mnogo čemu podseća na atmosferu novog “hladnog rata”. U poređenju novog i starog “hladnog rata” postoje brojne paralele, ali se čini da sadašnja sukobljavanja u neposrednoj granici Rusije, sa ”zveckanjem oružja,” preti da se prelije iz kontrolisane konfrontacije u Sukob visokog intenziteta (totalni rat). Nadajmo se da ova opcija ipak nije realna, jer bi uključenjem nuklearnog oružja od strane najvećih sila došlo do ”Armagedona”, apokalipse planete u kojoj ne bi bilo ni pobednika ni poraženih.

Beograd, april 2015. godine