Izvor: Fond strateške kulture

Da li je Drugi svetski rat kao celina dovoljno rasvetljen i razjašnjen – i u svetu, a i kod nas?

Faktima, činjenicama, datumima da, ali šta je dovelo do njega, ko ga je „projektovao“, ko ga je orkestrirao još uvek ne. Ili, ne dovoljno. Nije se Hitler jedno jutro probudio i rekao: „Osvojiću svet!“ Veličina i odgovornost istorijskih naroda ogleda se i u odnosu prema sopstvenoj istoriji , u prvom redu, u odnosu prema žrtvama za slobodu i dostojanstvo, kao univerzalnim ljudskim vrednostima. Ljudski gubici u Drugom svetskom ratu prevazilaze brojku od 55 miliona! „Najniže od svih laskanja je laskanje sopstvenom narodu“, rekao je Bekon. Ali, često stradali srpski narod, sazdan od protivrečja, vrlina i mana, platio je previsoku cenu mračnoj fašističkoj ideologiji. Odnos prema Drugom svetskom ratu nije za sve isti, vidimo to nažalost i danas i kod nas i u svetu. Zaborav je za neke postao uteha. Za neke prečica do privilegija. Zarad novih odnosa posleratna istorija je prekrajana, jedni su žrtve minimalizovali, neki sa zaslugama preterivali. Drugi svetski rat i danas se, međutim, tumači i vrednuje iz ugla onih koji bi da opravdaju svoju poziciju u sadašnjem trenutku.

Usredsredimo li se samo na tadašnje događaje koji su se odigrali na balkanskim i jugoslovenskim prostorima, koliko su pa oni poznati, prepoznati i rastumačeni u našoj najširoj javnosti?

Uz ogradu da istoriju pišu pobednici, činjenica je da je istorijske istine svako tumačio iz svog ugla. Iako je uloga Rusije bila odlučujuća, nemerljiv je i doprinos srpskog naroda u pobedi nad fašizmom. I to ne samo zbog žrtava već i zbog sveopšteg antifašističkog raspoloženja. Ali, u vremenu koje je usledilo, sećanje na Drugi svetski rat nije asociralo samo na oslobodioce i veru u bolje i pravičnije sutra za koje su ginuli. Neke žrtve dobile su drugo ime, a borba za slobodu okarakterisana je kao revolucija, međunacionalni, međuetnički i verski sukob. „Nova istorija“ rađala se u trenutku umiranja stare Jugoslavije, početkom devedesetih. Raspadom zemlje, započet je proces (re)konstrukcije prošlosti. Zločinci su sebe etiketirali kao žrtve, optužujući komunistički sistem da im je uskratio titulu narodnih junaka i lišio ih slobodarskih benefita. Istina, bilo je i onih komunista koji su tekovine krvavog rata iskoristili za ličnu promociju i sticanje društvenih i drugih privilegija. Još je mnogo vila na Dedinju u kojima danas uživaju deca komunizma. Sa druge strane, prvoborci i partizani, onaj najčistiji sloj srpskog društva koji je golobrad i bos okačio pušku o rame, osetio se poraženim u slobodi za koju se borio. Pred njihovim očima bestidno je demantovana prošlost. Nuđena im je „nova istina“ puna laži i obmana. Ta istorijska konfuzija uvukla se i u đačke udžbenike. Ali, kao što kaže Pavle Florenski „ni usamljeno ostrvo ne spasava od vihora istorijskog života“. Jer istoriji, kakva god bila, niko nije umakao.

Smatrate li da se porazu nacista i fašista na našim prostorima, u kojem je oslobođenje Beograda svakako jedan od ključnih događaja, danas poklanja zaslužena i odgovarajuća naučna pažnja?

Dugo se ovim svetim datumima poklanjala zaslužena pažnja. Pripadam generaciji koja je sa crvenom maramom i petokrakom pozdravljala Maršala Tita. Samo najbolji učenici mogli su u prvi red. Tu vrstu idolopoklonstva moja deca ne razumeju. A ja danas razumem njih. Posve čudna koincidencija, ali od pobede demokratije u Srbiji slobodi se klicalo sve manje i sve tiše. Relativizovali su se događaji, prekrajao se svesno deo istorije, čak su se neobjašnjivo menjala imena ulica domaćih heroja iz NOB-a i stranih oslobodilaca, generala Ždanova, Maršala Birjuzova, generala Tolbuhina. Peko Dapčević i Koča Popović tek su ovih dana dobili svoje ulice, što je za pohvalu. Sećanje je dugo bilo uzaludno i nepotrebno. Od 2000. godine budi se naučna javnost ali istovremeno počinje da piše ko šta hoće, kome šta odgovara ili, još gore, šta je ko kome naručio i platio. Kao da ih nije zanimala istina, samo su hteli da budu u pravu.

Po vašem mišljenju, koji je aspekt oslobođenja Beograda i poraza nacizma ostao najviše skrajnut i obavijen velom tajne?

Dosta je arhivskih podataka o Beogradskoj operaciji, jednoj od najznačajnijih bitaka na Balkanu u Drugom svetskom ratu, kojom je okončana 1287 dana duga nemačka okupacija glavnog grada Jugoslavije. Možda je intrigantnije ono što je posle usledilo – zajedničko napredovanje na Sremskom frontu. Pitanje koje me negde muči je: zašto se pred Zagrebom stalo i zašto je glavnina sovjetskih snaga otišla na Budimpeštu?

Prošle nedelje je na vašem Fakultetu bio organizovan naučni skup posvećen oslobođenju Beograda. Koliko takvi događaji mogu da potpomognu prodor istine i pojačaju značaj istorijskog sećanja?

Mogu, mnogo. Lek protiv zloupotrebe prošlosti jeste istina. I samo istina. A njoj se možemo približiti samo istraživanjem, analizom, proverenim dokazima. Korisno je i kada se mišljenja suprotstavljaju. Opasno je ako se pokušava da nametne moja istina kao jedina. Na Fakultetu za diplomatiju i bezbednost često organizujemo konferencije, međunarodne i domaće, s prvenstvenim ciljem da naši studenti čuju različite ekspertske stavove i snagom argumenata dođu do – istine.

Imali ste nedavno prilike da govorite na jednom naučnom skupu na Krimu: možete li da uporedite izazove i potrebe koji stoje pred tamošnjim društvom, sa onima koji predstoje nama u Srbiji? Pogotovo u svetlu otvorenog i razgoropađenog neonacizma koji potresa Ukrajinu i okolinu.

Ma kolike bile razlike u veličini, moći, istoriji, postoji paralela – borba da se očuva svoje, iskonsko, zarađeno krvlju i predato u nasleđe od predaka. Nacizam se razgoropađuje, bez sumnje… Ukrajina je očit primer kako ekstremne desničarske struje manipulišu istorijskim zaboravom i kako mračnu ideologiju koriste kao efikasno sredstvo diskvalifikacije političkih protivnika. One su gotovo u srcu Evrope pokazale fašistički predznak, a ne možemo prenebregnuti činjenicu da su bile čak i orkestrirane od zapadnih centara moći. Međutim više je nego interesantno da se EU i SAD, u vreme kada se obeležava i slavi pobeda nad fašizmom, ne osvrću na najezdu novog fašizma. To čak prikazuju sve TV u svetu, pa i one poznate kao dežurni svetski dušebrižnici i borci za prava čoveka. Ne smetaju im nacistička obeležja zloglasnih SS jedinica i nemačka «svastika» po uniformama i šlemovima. Vođe fašističkih stranaka prerasle su u samozvane vođe demonstracija. Može li Evropa da ćuti na fašizam?

Često ste i obimno izveštavali o zločinačkoj trgovini organima na Kosovu i Metohiji. Zbog čega Zapadni svet, koji je na rečima uvek spreman da se suprotstavi nacizmu, zatvara oči pred ovakvim zlodelima, koja su u najmanju ruku uporediva sa nacističkim zverstvima?

Jednostavno zato što je to direktiva centara moći, zato što jedni imaju privilegiju da budu „dobri momci“, a drugi „loši“. Na delu je klasično falsifikovanje uzroka i posledica, istorije, i puštanje klice sukoba i virusa separatizma, da bi u sveopštem metežu, podeljeni narodi imali svoju prošlost, zbrajali svoje žrtve i gledali se preko nišana. Trgovina ljudskim organima je najmračnija stranica savremene istorije za koju nije potrebno vreme i distanca. Zločin je dokaziv danas i ovde, na Kosovu, prvoj NATO državi, iščupanoj iz srca Srbije.