Izvor: www.evroazija.info

Skoro polovina Rusije veruje u tajnu svetsku vladu. Tačnije 45 odsto. To su podaci najnovije ankete Sveruskog centra za izučavanje društvenog mnenja (VCIOM). Zanimljivo je da je stepen verovanja u postojanje tajnog svemogućeg organa vlasti raste sa nivoom obrazovanja ispitanika.

Istina, mišljenja o sastavu takve „vlade“ su u Rusiji različita. Jedni smatraju da planetom upravljaju oligarsi, drugi misle da su to Amerikanci, treći masoni, Jevreji, „neki svetski političari“ ili konkretni – Obama, Džordž Buš ili kraljica Elizabeta II. Konfuzija u odgovorima, jasno, potiče od toga što je vlada – tajna. U njeno postojanje ne veruje trećina upitanih Rusa, dok je četvrtina neodlučna.

„Tih 45 odsto naših sugrađana je u suštini u pravu, ali greši po pitanju forme. Takva forma kao ‘tajna svetska’ ne postoji“, kaže istoričar Andrej Fursov koji godinama izučava svetske elite. „Ali tajne nadnacionalne strukture za harmonizaciju i kontrolu nad svetom su realnost. Ove strukture često diktiraju svoju volju vladama, parlamentima, pojedinim licima. Ali one u svakom slučaju ne predstavljaju neki jedinstveni organ svetske elite.“

Šta je to svetska elita, sa nadom pitamo istoričara? Možda to i jeste ta veoma konspirativna vlada planete. Jer ne želimo da se odvojimo od lepe verzije zavere u koju veruje skoro polovina sugrađana.

— Svetska elita predstavlja sveukupnost monarhističkih porodica (ne svih, razume se), stare evropske aristokratije, bankara i industrijalaca. Oni su međusobno povezani poslovnim, rodbinskim i okultnim vezama i organizovani su u tajnim ložama, klubovima, komisijama itd. Takva porodično-poslovna paukova mreža postoji u sadašnjem obliku poslednjih 150–200 godina.

Tu spada i engleska kraljica?

— Razume se. Kao i holandska kraljevska porodica, jedan broj vojvodstava i kneževskih porodica Italije, Nemačke i Austrije. Oni nisu ukrasne figure, ostaci iz Srednjeg veka kako ih često prikazuju, već jedan od segmenata onog što britanski premijer B. Dizraeli naziva „gospodarima istorije“, a naš predivni pisac O. Markeev „gospodarima svetske igre“.

A Obama?

— Sačuvaj Bože! Pa ako je još Klinton govorio da je Obama jedino dobar da donosi kafu u krevetu njemu i njegovoj supruzi, onda je Barak u odnosu na svetsku elitu nešto kao iznosač noćne posude. Šta su predsednici i premijeri na Zapadu? Viši činovnici, koje je globalna elita unajmila da služi njihovim interesima i postavila u visoke stolice. I pri tom, kao po pravilu, svetska elita postavlja specijalno naznačene nadzornike za te činovnike. Kao što su, na primer, pukovnik Haus za predsednika Vilsona i „asistent“ britanskog premijer Lojda Džordža, markiz Lotijan. U stvarnosti su predsednik i premijer ti „pomagači“. Redak izuzetak je Buš Stariji i njegov sin neznalica kao predsednici SAD. Bušovi su u vrhu sveta, oni su dalji rođaci britanske kraljice, predvode društvo „Lobanja i kosti“ (ogranak iluminata) na Jejlu. Ali opet ovo je izuzetak. Kao po pravilu, predsednici i premijeri dolaze iz srednje klase, na koje vrhuška gleda s visine, naročito u anglosaksonskim zemljama. Setite se priče o tome kada je Tačerova izrekla ime petog člana kembridžske petorke (visoki Britanci – sovjetski agenti, prim. red.) Blanta, koji je izgleda bio vanbračni sin Džordža V, odnosno kraljičin stric. Vindzori nisu oprostili Tačerovoj. Mala buržujka – kako ju je opisao jedan predstavnik „džentlmenske klase“ koji je tada živeo u Moskvi – na kraju je morala da da ostavku zbog sukoba sa gospodarima.

A Bil Gejts, jedan iz vrha Forbsove liste milijardera, ulazi li on u svetsku elitu?

— Naravno da ne, kao ni svi drugi predstavnici „novopečenih“ bogataša, uključujući i oligarhe koji govore ruskim jezikom. Za sve njih kod svetske elite važi ona Mojdodirova (popularani lik iz ruske dečje pesme, prim. prev.): „Hajde kući pođi i svoje lice umij“.

Ali zašto je tako jak mit o svetskoj vladi?

— Taj mit nije došao niotkuda. O neophodnosti stvaranja svetske vlade još su krajem 18. veka govorili švajcarski i jevrejski bankari, iluminati. U 20. veku o tome su, kao o konkretnom zadatku, govorili takvi predstavnici svetske elite kao Varburg, N. Rokfeler, ideolog mondijalizma Ž. Atali i mnogi drugi. I iako svetska vlada nije stvorena, elita se usmerila u tom pravcu.

I uspeli su?

— Mislim da ne. Svet je suviše velik i složen da bi se njime upravljalo iz jednog centra. To prvo. A, drugo, svetska elita nije jedinstvena. Klanovi konkurišu jedni drugima i u postakapitalističkom svetu nema mesta za sve. Uostalom, dogovaraju se dve, tri desetine porodica. Međutim, to nije dovoljno da se stvori svetska vlada. Neophodno je još štošta. Na primer, da se smanji svetska populacija sa sadašnjih sedam na dve milijarde; da se opustoši veliki deo planete ratovima, epidemijama i glađu; da se čipuje većina stanovništva; da se standardizuju, nivelišu nacionalne kulture; da se uništiti postojeći sistem obrazovanja i sve vrste identiteta – nacionalnog, porodičnog, rasnog, seksualnog, sve što je ljudsko (ovim se bave transhumanisti). Na Zapadu je uništavanje identiteta u punom zamahu. Ali postoje Rusija, Kina, Indija, islamski svet, Latinska Amerika, gde svi ovi trik-majstori ne prolaze, gde je nemoguće civilizacijsko (samo)ubistvo u duhu savremenog Zapada, koji na čelu sa SAD srlja u ambis Istorije. U tom smislu trebalo bi napomenuti da se u tekućoj konfrontaciji nadnacionalnih struktura između Rusije i SAD između ostalog krije sukob dva projekata za budućnost, dva svetska naloga: čovečanski i antičovečanski. Ruska Federacija je ta koja svojom nuklearnom moći garantuje neku ravnotežu, balans, služi kao vojni štit BRIKS. No to je posebna tema.

A šta je sa „zlatnom milijardom“?

— U velikoj meri ta „stvar“ liči na ognjište naslikano na platnu u priči o Pinokiju. Pre 30-40 godina pretpostavilo se da će se stanovnici severa (SAD, Zapadna Evropa), njih ne više od milijardu, zatvoriti u tvrđavi „Sever“ (na obe strane Severnog Atlantika) i odatle upravljati svetom. Međutim, neoliberalna kontrarevolucija iz perioda 1980-2000. godine je sa svojom potragom maksimalnog profita sahranila projekat „zlatne milijarde“ u svojoj originalnoj verziji. Dolar je pomutio razum, a ka Severu su, kako bi iskoristili jeftinu radnu snagu, pokrenuli mase sa Juga: Latinoamerikance u SAD, Afrikance, Arape, Turke u Zapadnu Evropu. Jug je sada čvrsto ukorenjen na Severu i pojavila sa žestoka protivrečnost, prepuna zastrašujuće eksplozivnosti. Sa jedne strane, ostarelo, neosiromašeno, dehristijanizirano stanovništvo u opadanju, velikim delom zaglibiljeno u porok i perverziju (narkomanija, homoseksualnost). Sa druge strane je mlado, siromašno, ogorčeno, orijentisano ka porodičnim vrednostima, muslimansko (u Severnoj Americi hispano-katoličko) stanovništvo. Pre ili kasnije, između ta dva „bloka“ će uzrasti lenjinističko pitanje, „Ko će koga“, započeće „veliki lov“. I onda će umesto „zlatnih milijardi“ ostati „zlatni milioni“, koji pokušavaju da žive u nepristupačnim ili plutajućim gradovima, ili u planinskim tvrđavama, ili negde drugde. „Zlatna milijarda“, kao strategija svetske elite je prošlost.

Neki teoretičari zavere sve događaje u svetu, sve do građanskog rata u Ukrajini, svode na sukob Rotšilda i Rokfelera. Onaj koji pobedi, taj će upravljati svetom.

— Odista u poslednje vreme se aktivno ističe ta linija konfrontacije Rotšildi-Rokfeleri. Taj sukob zaista postoji. On je odigrao veliku ulogu u 20. veku, provlačeći crvenu nit kroz sve važne događaje, uključujući svetske ratove, gde je pobeda bila na strani Rokfelera. Zanimljivo je da je početak tog sukoba bio u Ruskoj imperiji, na naftnim poljima Bakua. Tamo su Rokfeleri sponzorisali štrajk radnika u zoni koja pripada Rotšildima. A štrajk je organizovala boljševička grupa Fioletova, gde je aktivnu ulogu igrao Koba (Staljin). Ruska imperija sa njenom naftom u Bakuu, tačnije zapadni vladaoci crnim zlatom, bila je glavni konurent rokfelerovom Standard oilu početkom 20. veka. Rezultat revolucije iz 1917. je da je Standard Oil, tačnije klaster kompanija na koje se formalno raspala u SAD, postao apsolutni lider. Rotšildi su ušli u Rusiju tek posle Staljinove smrti iako je SSSR neprestano kontaktirao sa kompanijama koje su sa njima povezane (na primer, sa De Brisom porodice Openhajmer). Sa Rokfelerima, posebno u prvoj polovini 1930–tih godina je Staljinov SSSR radio veoma aktivno iako je posle smrti Dž. Rokfelera 1937. godine intenzitet opao. Drugi ozbiljan dolazak Rokfelera, a sa njima i Varburga, se u SSSR desio 1973. godine, što se gotovo podudara sa izborom J. Andropova za člana Politbiroa.

Vrlo zanimljivo! A šta je sa sadašnjom etapom borbe Rotšilda i Rokfelera?

— Sada je sve komplikovano. Prvo, osim borbe postoji partnerstvo: oba klana imaju svoje predstavnike u svim ozbiljnijim tajnim strukturama iako su protivrečnosti po pitanju svetske valute, barem za sada, suštinski nepomirljive. Drugo, igralište svetske vrhuške se ne ograničava Rotšildima i Rokfelerima – tu je londonski Siti, Vatikan, arapske i istočnoazijske „kuće“. A nisam ni pomenuo simbiozu klanova, velikih država i transnacionalnih kompanija, što silno komplikuje sliku. Na kraju, treće, nešto mi govori da kako i „desnima“ i „levima“ manipulišu ista lica i grupe, tako isto može biti i sa Rotšildima-Rokfelerima po principu „borbe nanajskog dečaka sa medvedom“ (folklorna igra gde dva glumca na zabavan način izvode parodiju na borbu, prim. prev).

Možda je neko bogatiji od njih?

— To ili ti neki ne moraju biti bogatiji. Novac je samo u funkciji moći u čijoj osnovi leži ovaj ili onaj sistem ideja – svetovnih, a često i okultnih. Informacija i energija su važniji od materije, a metafizika od fizike. Sapienti sat.

Mnogi veruju da masoni upravljaju svetom. Da su oni ubili Petra III, izvršili Oktobarsku revoluciju i srušili SSSR, oni vladaju svetom.

— Pa, masonstvo je odista odigralo veliku ulogu, naročito od 18-19. veka. Slobodni zidari su vaspitavali onaj ljudski materijal koji je odigrao vodeću ulogu na Zapadu u eri revolucija od 1789-1848. godine i koji je bio došao na vlast. Međutim, nacionalizacija masonerije je stvorila veliki broj problema. Od kraja 19. veka javila se potreba za novim formama organizacije tajnih nadnacionalnih struktura koje više odgovaraju novoj epohi globalne borbe za vlast, informaciju i resurse. Radi se o „Grupi“ (ili društvu „Mi“), koji je stvorio S. Rouds, a razvio A. Milner. Masonstvo nije ukinuto, ono je nastavilo da ponekad igra značajnu ulogu, ali je prestao da bude jedini i dominantni oblik konspiro-struktura. Na primer, u ruskoj revoluciji, masonska loža Velikog orijenta Francuske je delovala veoma aktivno (preko Kerenskog), ali tu su bile i druge sile, vezane sa britanskom obaveštajnom službom, Rokfelerima, Amerikancima, nemačkim Generalštabom i naravno, sa ruskim kontraobaveštajcima, pri imperijalno orijentisanim boljševicima. Rezultanta tih sila jeste Oktobarska revolucija.

Posle Drugog svetskog rata javila se potreba za novim pokolenjima zatvorenih struktura i ona su se pojavila: Bormanov Četvrti rajh, Bilderberški klub, Rimski klub, Trilateralna komisija… mnogi njihovi članovi su bili masoni, iluminati, bneibritovci (organizacija B’nai B’rith; prim. prev.) i drugi, ali su strukture bile principijelno nove, naoštrene novim zadacima.

A svetska jevrejska zavera, u koju veruje ne tako mali broj ljudi?

— U osnovi legende o „svesvetskoj jevrejskoj zaveri“ (najveći udeo u razvoj iste imaju masoni škotskog reda) leži činjenica da su sredinom 19. veka Jevreji bili vrlo aktivni u sferi finansija, medija, nauke, u velikoj su meri u tim sferama imali položaje pri vrhu. Štaviše, upravo je jevrejski kapital na kraju 19. i početkom 20. veka vezao Veliku Britaniju i SAD koji su do tada već sto godina ratovali. Jevrejska svetska dijaspora je odista ozbiljna sila, ali je daleko od jedinstvene.

Sve velike sile imaju svoje dugoročne planove. Neko to naziva zaverom, a neko više voli termin „projekat“. Svetska istorija je borba projekata, njihova rezultanta.

Nažalost, ako izuzmemo period Staljina, Rusi svoj projekat nisu imali.

A čuvena Kominterna?

— Kominterna, koju su navodno raspustili 1943. godine (od 1936 Staljin je vodio ka tome kao i ka uspostavljanju kontrole nad imovinom te levoglobalističke organizacije) nije ruski projekat. Inače je neophodno da se kaže da je u „projektu SSSR“ od početka uključen nemali broj stranih elemenata koje su realizovali interese različitih država i struktura (pre svega tajnih). Kako je istorija pokazala, Staljinu je uspelo da samo jedno vreme potisne ono veštačko, međutim posle njegove smrti se ono postepeno regenerisalo. Zajedno sa interesima preporođene sovjetske nomenklature, taj faktor je odigrao veliku ulogu u likvidaciji projekta, tačnije sveukupnosti projekata (koji nisu postali sistem) SSSR.

A šta kažete o reptiloidima? Ta tema je vrlo popularna u Americi iako već i Rusijom hodi. Dva ozbiljna doktora nauka su me sa ozbiljnim licem uveravala da su vlast nad planetom zauzeli došljaci sa planete Draka i Nubiru, uzevši ljudsko obličje. Svi zapadni predsednici su reptiloidi. Moguće ih je prepoznati po karakterističnim znacima. Internet je pun slika ovih reptiloida u Beloj kući itd.

— Ja volim naučnu fantastiku, fantaziju. Ali verziju Amerikanca Ajka ne bih da komentarišem. Smatram da se slične verzije svesno šire kako bi se odvukla pažnja sa realnih tajnih struktura upravljanja. I da bi se kopromitovala samo pitanje o tajnim mehanizmima istorijskog procesa u celini, uključujući drevnu istoriju i zagonetku porekla čoveka.

Hajde da onda govorimo o realnim strukturama, na primer o Bilderberškom klubu. Mnogi ga nazivaju tajnom vladom Zemlje. Jednom godišnje se visoki članovi Bilderberga okupljaju u hotelima bilo Rokfelera, bilo Rotšilda i iza zatvorenih vrata raspravljaju o aktuelnim problemima čovečanstva i donose svoje odluke.

— Realna vlast je tajna vlast. A Bilderberški klub je vidljiv, imaju i svoj sajt. Bilderberg je fasadna organizacija svetske elite. Klub je stvoren 1954. godine radi pomirenja stare evropske elite, kako onog dela koja je podržavala Hitlera („linija gibelina“), tako i onog koji se borio protiv njega („linija gvelfa“) sa Anglosaksoncima i njenom integracijom u njihove projekte uopšte, a posebno u projekat „evrosaveza“. Danas bilderbergovci vrte ona pitanja koja su postavljena u realno tajnom često neformalnom režimu.

U decembru će kod nas biti tužan jubilej. Dvadesetpetogodišnjica „istorijskog“ susreta Buša i Gorbačova na Malti. Formalno to je završetak hladnog rata. Činjenično, Gorbi i društvo su Zapadu sramno predali SSSR i ceo socijalistički blok. Uskoro se završila najveća geopolitička katastrofa 20. veka, pao je Sovjetski Savez. Mesto izdaje nije slučajno odabrano: ostrvo je postojbina moćnog Malteškog reda. Na sumnju navode i dva najveća bestselera s početka 21. veka, koje su očigledno bila globalno promovisana od strane vrlo uticajnih sila: Da Vinčijev kod Dena Brauna, koji govori o redu templara i redu Opus dei; Saga Džoan Rouling o Hari Poteru otvoreno propagira red hospitalaca. Uvreženo je mišljenje da ovi redovi, koji su zasnovani pre mnogo vekova, jesu tu koji tajno usmeravaju tok svetskog razvoja.

— Ne usmeravaju, samo pokušavaju. Pritom, kako u konfliktu jedni sa drugima, tako i u borbi sa Anglosaksoncima. Ime novog, jezuitskog pape Francisko je neka vrsta gesta – simbol pomirenja starih protivnika jezuita i franjevaca pod pritiskom Anglosaksonaca. Saveznik oba ova reda je Malteški red, čija je davna specijalnost posredništvo između Vatikana i MI6, CIA. Malteški red je elemenat sistema Vatikan. Da, predaja socijalističkog bloka i SSSR Amerikancima i nadnacionanim strukturama u liku Buša starijeg desila se na Malti, ali je Gorbačov na Maltu doleteo posle susreta sa rimskim papom Jovanom Pavlom II, koji je blagoslovio Gorbija da preda socijalistički blok i SSSR. Hijerarhija na delu.

Pokušaj ubeđivanja da neka pojedina struktura, bilderbergovci, maltežani, masoni, rotšild-rokfelerovci itd. pojedinačno upravlja svetom odvodi od uvida u realne mehanizme upravljanja svetom, od Mreže u celini, zamenjujući je njenim pojedinačnim ćelijama. Drugi metod je sakriti celu strukturu (korporacije, banke) iza konkretnih osoba ili partija. Tako nam se servira da je nacional–socijalizam delo NSDAP-a i Hitlera, a ustvari su tvorci nacional-socijalizma i projekta Treći rajh pre svega angloamerički bankari i industrijalci, korporacije tipa I.G. Farbenindustrie AG.

Detaljnije o tome kako su te strukture stvarale prvu formu evrosaveza – hitlerovski Treći rajh, može se čitati u vrlo zanimljivoj knjizi Dmitrija Peretolčina Svetski ratovi i svetske elite. Ona je izašla u seriji Igre svetskih elita. Andrej Fursov preporučuje za čitanje (izdavač Knižnый mir). Ova serija je osmišljena specijalno radi publikovanja radova o svetskoj eliti, o njenim strukturama.

A šta biste još preporučili za čitanje?

— Radove Aleksandra Ševjakina o tome kako su rušili SSSR, Aleksandra Ostrovskog o Staljinu i perestrojci i Vladimira Pavlenka o Rimskom klubu. Sva tri autora su prekrasna. Velika preporuka i za romane Olega Markeeva i Aleksandra Gere, koji objašnjavaju sliku sveta. Uzgred, i Gera i Markeev su umrli pod nerazjašnjenim okolnostima…

I poslednje pitanje: šta će se desiti? Pobeda organizatora svetske vlade?

— Teško. Tu su klanovi, tu su etnocivilizacije i još uvek državni interesi, koje je teško pomiriti. Bi li Kinezi i muslimani pošli pod svetsku vladu? Da, i Rusi neće ići. Realno je smanjivanje broja zatvorenih nadnacionalnih struktura, a svaka će kontrolisati svoj makroregionalni blok. A to je daleko od realnog upravljanja svetom. Pritom, kada se ruši svet, a svet kapitalizma se ruši – spasavaće se iako ne pojedinačno, ali ne i svi zajedno, već u „krdima“. Čeka nas borba raznih „krda“. I starih, potpuno drevnih, i relativno mladih. Zatvorena društva, kad jednom nastanu, po pravilu ne nestaju, ona se transformišu, bilo da su to organizacije žrečeva Bliskog Istoka, trijade, templari, masoni, iluminati, anglosaksonski klubovi, Kominterna, Četvrti rajh i mnoge druge. Materija (ljudi), energija (novac) i informacija (ideje), ujedinivši se, postaju nadčovečanski, naddruštveni kvalitet i počinju da bitišu sami po sebi, da snažno štite sebe, svoje granice i ubeđuju svet koji ih okružuje da oni kao organizacija ne postoje. Druga je stvar, što se vremenom transformišu, primaju drugu formu („zmija“ odbacuje staru kožu i jede svoj rep), stupaju u bizarne odnose jedni sa drugima i sa fasadnim strukturama. Ali dolazi vreme kada će se, u uslovima krize, približiti odlučujući dan za Budućnost, a tajne strukture će izaći na površinu i (ili) dati znak o sebi. Smatram, da je s tim povezan jako povećan obim izdavačke produkcije o tajnim društvima. Budućnost dolazi i u njoj će pobediti onaj ko bude imao adute. Dakle, na pitanje u kojoj valuti čuvati novac, ja odgovaram: u valuti „kalašnjikova“. Ili bar u vidu dobrog kompleta noževa za bacanje.

Andrej Iljič Fursov, 63 godine, direktor Centra ruskih istraživanje Moskovskog univerziteta za humanističke nauke, direktor Instituta za sistemsku i stratešku analizu. Akademik Međunarodne akademije nauka (Insbruk, Austrija). Autor više od 400 naučnih publikacija, uključujući 11 monografija. Nedavno su izašle nove knjige „Napred, do pobede!“, „Hladni istočni vetar ruskog proleća“, „Ruski interes“. Predavao je na univerzitetima u SAD, Kanadi, Nemačkoj, Mađarskoj, Indiji, Kini, Japanu. Član Saveza pisaca Rusije. Nosilac prestižnih nagrada za naučnu, publicističku i društvenu delatnost.