Izvor: Uroš Mitrović blog

Turbulentna dešavanja na Bliskom Istoku i na afričkom kontinentu, kontinuirana kriza u Iraku, Siriji ili Iranu, nesvakidašnje buđenje „islamskog proleća“ u Egiptu i Tunisu, kao i rat u Libiji – možda imaju dva ključna zajednička imenitelja: odbranu američkih geopolitičkih i ekonomskih interesa i njene pozicije jedine svetske supersile i sprečavanje, pre svega, širenja ruskog i kineskog uticaja u pomenutim regionima.

Slažući kockice ovako širokog mozaika, može se doći do zanimljivih koincidencija (!) koje ukazuju na povezanost kriza u prethodnih nekoliko godina, počev od američke intervencije u Iraku 2003., pa sve do najnovije eskalacije nasilja u Africi i sukoba na Bliskom istoku.

Američki „globalni rat protiv terorizma“ proglašen nakon 11. septembra 2001. godine, osim uništenja terorističkih grupa i njihovih sponzora širom sveta, imao je i svoju drugu, skrivenu stranu medalje – da se po svaku cenu održi američka geopolitička i vojna supremacija i spreči širenje ekonomskog, a samim tim i političkog, uticaja dve zemlje koje pretenduju da zauzmu vodeća mesta u novom, multipolarnom ustrojstvu sveta: Rusije i Kine.

Zanimljivo je da je 2002. godine, dakle nepunih godinu dana pre američke vojne intervencije u Iraku – obrazložene neposrednom opasnošću od korišćenja (naravno, nikad pronađenog) oružja za masovno uništenje od strane režima Sadama Huseina – Rusija potpisala izuzetno lukrativan ekonomski ugovor sa iračkim partnerima u vrednosti od čak 40 milijardi dolara iz oblasti eksploatacije i korišćenja naftnih polja u zapadnom delu Iraka, kao i izgradnje moderne infrastrukture. Do realizacije ovog ugovora, usled rata i naknadne okupacije Iraka, naravno nikad nije došlo, već su američke korporacije preuzele lavovski deo naftnog biznisa u ovoj zemlji. Interesantan je podatak i da je od 1981. do 2001. godine Rusija, odnosno nekadašnji Sovjetski Savez, bila vodeći snabdevač oružjem Iraka, koji je iz Moskve dobijao čitavih 50 procenata od ukupnog naoružanja koje je ta zemlja imala u svom vojnom arsenalu. Takvoj vojnoj saradnji se, takođe, moralo stati na put, uvereni su bili stratezi iz Vašingtona.

I u Egiptu se desila slična situacija. Ruske kompanije imale su sklopljene predugovore sa domaćim telekomunikacionim korporacijama, vrednim više desetina milijardi dolara. Svrgavanjem Mubarakovog režima sprečena je finalizacija ovog posla.

Na Bliskom istoku, stvari sve više izmiču kontroli i moglo bi se reći da je u toku prekompozicija „stanja na terenu“, u kome će se, sva je prilika, u doglednoj budućnosti promeniti uloge i uticaji velikih sila i lokalnih zemalja-lidera u regionu. Tradicionalni muslimanski saveznici Sjedinjenih država, kao što su Egipat, Jordan ili Saudijska Arabija polako gube na značaju u regionu kojim danas sve više dominira ideološki i politički uticaj Irana ili Sirije, zemalja koje Amerika optužuje da, kroz finansiranje militantnih grupa poput Hezbolaha i Hamasa, sponzorišu terorizam na Bliskom istoku.

Krvave demonstracije i pad višedecenijskih autoritarnih vladara u Egiptu i Tunisu, nemiri u Siriji, Jemenu i Bahreinu, i vojna intervencija NATO u Libiji, samo su deo slagalice kojom će se u najskorijoj budućnosti izmeniti geopolitička mapa regiona. U intervjuu koji je juče prenela „Politika“, američki ekonomista i kolumnista dr Pol Krejg Roberts, bivši pomoćnik američkog ministra finansija u administraciji Ronalda Regana, pokušao je da objasni suštinu aktuelne krize u Libiji, ali i u Siriji, navodeći da je američki cilj „svrgavanje Gadafija u Libiji, i predsednika Asada u Siriji, pošto želimo da izbacimo Kineze i Ruse iz Mediterana“. Kao razlog za ovu tvrdnju on navodi da je Kina uložila ogromne pare u energetske izvore na istoku Libije i računa na ovu zemlju, kao i na Angolu i Nigeriju zbog sopstvenih energetskih potreba.

Takođe, u vezi sa protestima u Siriji – iza kojih, kao što je to otkrio „Vikiliks“, stoje SAD – Roberts navodi da Rusi u toj zemlji imaju veliku pomorsku bazu, što im omogućuje prisustvo u Mediteranu. Vašington se, prema rečima dr Robertsa, zalegao za invaziju protiv Libije, a vrši i sve veći pritisak za intervenciju u Siriji, kako „bismo se oslobodili Rusa i Kineza“ te da, u tom kontekstu „naravno, ništa ne govorimo o Saudijcima, kako oni tretiraju demonstrante, i ništa u vezi sa nasiljem koje se koristi protiv protestanata u Bahreinu, pošto su obe ove vlade naše marionete, a u Bahreinu imamo i veliku pomorsku bazu“.

Ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da je američki državni dug početkom ove godine premašio rekordnih 14 hiljada milijardi dolara, te da je Međunarodni monetarni fond (MMF) objavio izveštaj u kojem stoji da je „doba Amerike“ okončano i da će za pet godina kineska ekonomija prevazići američku, Vašington na sve načine pokušava to da blokira, koristeći svoju vojnu prevagu i strateške prednosti, ne bi li usporio kineski ekonomski rast.

Takođe, i kada je Rusija u pitanju, vodeći finansijski analitičari sveta smatraju da će se ona oko 2030. godine pretvoriti u najveću ekonomsku silu Evrope. U izveštaju koji su objavili eksperti vodeće konsalting-kompanije „Prajsvoterhaus Kupers“ navodi se da će „narednih godina u svetskoj ekonomiji doći do geopolitičke revolucije kada će tradicionalne lidere, industrijske sile Zapada iz G-7, zameniti nova grupa u kojoj će biti udružene zemlje sa tržištima u razvoju“. Po mišljenju eksperata, Rusija će oko 2030. godine po svojim ekonomskim pokazateljima zauzimati 5. mesto u svetu, iza Kine, SAD, Indije i Brazila.

Sva je prilika da će u budućnosti globalno vođstvo Sjedinjenih država biti direktno proporcionalno sa stanjem njihove ekonomije. Usled ratova u Iraku i Avganistanu i ekonomske recesije, američki dug rastao je raketnom brzinom u prethodnih nekoliko godina, te je od 2005. godine do danas skočio sa osam na preko 14 biliona dolara. Analitičari smatraju da će administracija predsednika Baraka Obame morati uskoro da zatraži od Kongresa da povisi limit na zaduživanje, jer bi u suprotnom zemlja, a verovatno potom i čitav svet, bio gurnut u talas bankrota i nesagledivu ekonomsku katastrofu.

Ostaje da se vidi da li je sadašnja američka administracija izvukla neku pouku iz „rezultata“ agresivne spoljne politike u poslednjih par decenija, kada su se Sjedinjene države prepoznale kao jedina supersila u svetu – da uz svesrdnu podršku njihovog vojnog kompleksa, nameću svoju politiku širom Zemaljske kugle. Tu politiku, tokom svoja dva mandata, vodili su demokrata Bil Klinton i pre svih, republikanski predsednik Džordž Buš mlađi. Kako se stvari sada odvijaju, a pogotovu iz perspektive eskalacije krize u Libiji i na Bliskom istoku, čini se da će i Barak Obama biti upamćen kao predsednik koji je, uprkos ideološkoj razlici sa svojim prethodnikom, bio samo nastavljač njegove političke zaostavštine.