Izvor: Jutarnji list, Intermagazin

Henry Kissinger, diplomata i jedan od “mozgova” američke nacionalne sigurnosti, pozvao je Sjedinjene Američke Države da sarađuju s drugima u stvaranju novog svetskog poretka. Vreme je, smatra Kisindžer, da se globalna politička struktura preoblikuje kako bi bila održiva u novim političko-ekonomsko-društvenim okolnostima.

U tekstu za američki “Wall Street Journal” Henri Kisindžer, savetnik za nacionalnu sigurnost i državni sekretar u vreme američkih predsednika Ričarda Niksona i Džeralda Forda, koji je savetovao i kasnije američke administracije, konstatuje da je svet u haosu. Kisindžer, vidljivo je iz teksta, savetuje glavne svetske igrače, a naročito SAD, da sarađuju kako bi se ostvario krajnji cilj novog svetskog poretka.

“Libija je u građanskom ratu, fundamentalističke armije proglasile su i grade kalifat u Siriji i Iraku, a avganistanska mlada demokratija gotovo je paralizovana. Uz to, tenzije s Rusijom su obnovljene, a odnosi s Kinom kližu od priča o saradnji do javnih optužbi”, počinje svoj komentar Kisindžer zaključuje da je poredak aktuelan u modernom dobu trenutno u velikoj krizi.
“Potragu za svetskim poretkom dugo su predvodila zapadna društva, vodeći se vlastitim konceptima vrednosti. Nakon Drugog svetskog rata vodstvo sveta preuzeo je SAD, nacija sazdana na ideji slobode i predstavničke vladavine. SAD je svoj uspon vezivao uz širenje slobode i demokratije, što je smatrao načinom da se osigura trajni mir u svetu”, navodi Kisindžer. “Tradicionalni evropski stav u izgradnji svetskog poretka polazio je od uverenja da su ljudi i države inherentno kompetitivni. A kako bi se sprečile posledice sukobljenih ambicija, nužni su bili ravnoteža moći i prosvećeni šefovi država”, piše Kisindžer.

Težnja demokratiji

Prema američkom stajalištu, ljudi su razumni i teže mirnom pronalasku kompromisa i zdravorazumskih rešenja. Upravo zato je širenje demokratije bilo glavni cilj kako bi se osigurao međunarodni red i poredak. Slobodna tržišta osiguravaju napredak pojedinaca, obogaćuju društva i zamenjuju ekonomsku međuzavisnost međunarodnim rivalstvom, piše Kisindžer.
Prema njegovu mišljenju, pokušaj Zapada da uspostavi svetski poredak u mnogo čemu se pokazao plodonosnim. Samostalne suverene države vladaju većim delom svijeta. Širenje demokratije postalo je opšta težnja. Globalne komunikacije i finansijske mreže rade u realnom vremenu.

Od 1948. do kraja prošlog veka može se, ističe on, govoriti o kratkom razdoblju u ljudskoj istoriji kad je svetski poredak živeo na temelju američkog idealizma i tradicionalnog evropskog koncepta državnosti i ravnoteže moći. Ali, veliki delovi sveta nikad nisu delili zapadnjački koncept reda. To sada dolazi do izražaja, primera radi, u slučaju krize u Ukrajini i Južnom kineskom moru. Poredak koji je proglasio Zapad sada je na prekretnici, upozorava.

U 91. godini, dobitnik Nobelove nagrade za mir i zakleti neprijatelj politički levo orijentisanih uskoro će objaviti knjigu “Svetski poredak”, a uoči toga je objavljena ova njegova analiza.

Globalne promene

Prema Kisindžeru, sama priroda države, kao osnovne jedinice međunarodnog života, trenutno je pod pritiskom. Naime, Evropa pokušava transcendirati državu i voditi spoljnu politiku samo na osnovi diplomatije i saradnje, za razliku od spoljne politike koja koristi sredstva prisile. Ali, teško da zahtev za legitimnost odvojen od koncepta strategije može održati svetski poredak. A Evropa još nema atribute države, što izaziva interni vakum moći i neravnotežu moći na njenim granicama. Istodobno su se delovi Bliskog istoka raspali po sektaškom i etničkom ključu i međusobno su u ratu; verske milicije i sile koje ih podržavaju krše granice i suverenost zemalja kako im se prohte, dovodeći do fenomena propalih država koje ne kontrolišu teritorije. Izazov u Aziji je druge vrste i različit od izazova u Evropi: principi ravnoteže moći prevladavaju nezavisno o dogovorenom konceptu legitimnosti, zbog čega dolazi do sukoba na granici oružane konfrontacije. Sukob između međunarodne ekonomije i političkih institucija koje njome vladaju slabi osećaj zajedničkog cilja koji je nužan za svetski poredak.

Privredni sistem je postao globalan dok politička struktura sveta ostaje temeljena na državama-nacijama. Dok ekonomska globalizacija teži potiranju državnih granica, spoljna politika ih teži potvrditi, s naglaskom na konfliktne nacionalne interese ili ideale poretka.

Ta je dinamika, kako ističe, stvorila decenije održivog ekonomskog rasta, uz povremene finansijske krize koje, kako se čini, eskaliraju u svojim proporcijama – u Latinskoj Americi u 80-ima, u Aziji 1997., u Rusiji 1998., u SAD-u 2001. te ponovno 2007., a u Evropi 2010. godine.

Pobednici ne razmižljaju o vrednosti trenutnog sistema. Ali, gubitnici, primera radi južna Evropa i sve na njenoj granici, pokušavaju isplivati iz krize pomoću sredstava koja negiraju ili barem opstruišu funkcionisanje globalnog ekonomskog poretka.
Ali, međunarodni poredak suočava se s paradoksom, smatra Kisindžer. Naime, prosperitet zavisi o uspehu globalizacije, ali proces izaziva političku reakciju koja često uzurpira njene ciljeve. Sledeća slabost trenutnog poretka je nedostatak efikasnog mehanizma koji će služiti kao savetodavno telo velikim silama i putem kojeg će sarađivati na najvažnijim pitanjima. To se čini kontradiktornim s obzirom na to da trenutno postoji više međunarodnih foruma nego ikad pre u istoriji. Ali, priroda i učestalost tih sastanaka ne idu naruku elaboraciji dugoročne strategije, već je, upravo suprotno, podrivaju. Takva situacija ne dopušta da se krene dalje od rasprave o taktičkim pitanjima i u najgoroj mogućoj varijanti služi kao događaj od socijalne vrednosti.

Odnosi među regionima

Savremena struktura međunarodnih pravila i normi, ako se želi pokazati relevantnom, ne može postojati samo u formi deklaracija, mora se gajiti kao stvar zajedničkih uverenja, piše Kisindžer.

Naime, kazna za neuspeh neće biti veliki rat među državama, već stvaranje sfera uticaja, što se vidi na određenim unutarnjopolitičkim strukturama i tipovima vladavine. Svaka sfera će se naći u iskušenju da testira svoju snagu protiv drugog entiteta koji drži nelegitimnim. Borba između regiona mogla bi biti i veći problem od borbe među državama.

Zato će potraga za svetskim poretkom iziskivati koherentnu strategiju kako bi se oblikovao koncept unutrašnjeg poretka u raznim regionima i kako bi se uspostavio odnos među tim regijama. Ali, ti ciljevi nisu nužno povezani. Naime, uspeh radikalnog pokreta koji uspostavlja red u jednoj regiji može istodobno pokrenuti previranja u drugim regijama. Vojna dominacija jedne zemlje u regiji, čak i ako to znači unutrašnji red, može izazvati krizu u ostatku sveta.

Sveobuhvatna strategija

“Naša najbolja šansa u kojoj treba tražiti inspiraciju je svetski poredak koji potiče individualno dostojanstvo, vladu participacije i međunarodnu saradnju u skladu s dogovorenim pravilima. Ali da bismo došli do toga, trebamo proći nekoliko međufaza. Kako bi SAD igrao odgovornu ulogu u evoluciji svetskog poretka u 21. veku, mora biti spreman odgovoriti na nekoliko pitanja: Šta želimo sprečiti, bez obzira na koji način, i ako ćemo to trebati napraviti sami? Šta želimo postići, čak i ako nas ne prati podrška? Šta želimo postići, odnosno izbeći, samo u slučaju da imamo podršku Saveza? U šta se ne želimo upuštati, čak i ako postoje zahtevi od multilateralne skupine ili saveza? Koje vrednosti želimo promovisati?”, pita Kisindžer i zaključuje:

“Za SAD to znači promišljanje na dva naizgled kontradiktorna nivoa. Univerzalni principi moraju ići rame uz rame s priznavanjem istorije, kultura i pogleda na sigurnost koje neguju druge nacije. Ali, čak i dok se usvajaju lekcije iz prošlosti, potrebno je zadržati stav o iznimnosti SAD-a. Istorija ne nudi odmor državama koji zanemaruju osećaj identiteta u zamenu za koračanje linijom manjeg otpora. Ali, istorija pokazuje da uspeh nije garantovan za temeljna uverenja u slučaju da ne postoji sveobuhvatna geopolitička strategija”.