Izvor: Politika

Proleće u Vašingtonu donosi cvetanje trešanja i redovno okupljanje ministara finansija, guvernera centralnih banaka (uz ponekog premijera) i drugih eksperata. Upravo ovog vikenda održava jedno od dva polugodišnja zasedanja dve glavne institucije za koordinaciju svetske ekonomije i finansija: Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, čije su sedišta jedno preko puta drugog u centru američke prestonice.

Ovoga puta na dnevnom redu su dve teme, od kojih je jedna hitna, a druga sistemska. Prvom – rastućom cenom sirovina, a pogotovo hrane, nezaposlenošću, pa shodno tome i političko-socijalnim nemirima (ne samo u arapskom svetu), baviće se forumi Svetske banke.

Međunarodni monetarni fond će pak, na forumu G-20, koji je postao glavna tribina za usklađivanje politika (i interesa) zemalja koje stvaraju 85 odsto svetskog bruto proizvoda, biti posvećen uspostavljanju novih mehanizama nadzora i prevencije – da se izbegne repriza krize od pre dve godine.

Sudeći po analizama koje su se pojavile na dan početka skupa, u petak, neće biti spektakularnih pomaka ni u jednom od zdanja bretonvudskih institucija. Samo možda nešto preciznijih dijagnoza i boljeg razumevanja uzroka i posledica.

Skupovi se, naime, održavaju u ne baš sasvim „redovnim” okolnostima: u pozadini su narodne bune na Bliskom istoku i trostruka katastrofa u jednoj od najvažnijih ekonomija sveta, japanskoj (zemljotres, cunami, udes u nuklearnoj centrali)…

Na globalnoj ekonomskoj sceni još se sleže tle posle „velike recesije 2008–2009, pri čemu se malo poremetio stari poredak: mnogo brže se oporavljaju zemlje u razvoju, sa Kinom, Indijom, Brazilom i Južnom Afrikom na čelu, od tradicionalnih industrijskih sila, SAD, Evrope i Japana.

Ono što je bila preporuka na samitu G-20 u septembru 2009. u Pitsburgu – da se globalni rast „izbalansira” tako što će Amerika donekle obuzdati svoju potrošnju, a njeni partneri sa spoljnotrgovinskim viškovima obrnuto, trošiti više – nije se obistinilo. Kina i Nemačka su ostale zahuktane izvozne mašine, uprkos tome što je dolar oslabio, a juan i evro neznatno ojačali.

MMF sada u G-20 nastoji da isposluje novi mehanizam koji bi ojačao njegovu ulogu svetskog finansijskog nadzornika, ako ne baš i policajca (jer nema sredstva prinude). Ideja je da se uspostavi komplet standarda kojim bi se merilo da li neka zemlja svojim trgovinskim, fiskalnim i uopšte ekonomskim politikama doprinosi globalnom skladu, ili, naprotiv, ugrožava stabilnost svetskog privrednog poretka.

Konsenzus o tome nije verovatan, bar ne ovoga puta. Kina pre svega to doživljava kao zamaskirani pritisak Amerike da menja vrednost svoje valute, koja je u poslednjoj godini dana doduše poskočila, ali samo za skromnih 4,5 odsto u odnosu na dolar, i nešto više, 12 odsto, u odnosu na evro.

Ovde će se, dakle, samo izneti namere, s nadom da se nešto više postigne na samitu G-20 u novembru u Francuskoj, u gradu poznatom po samitima filmadžija, Kanu.

Svetska banka će se dotle baviti problemima koji su – bliži stomaku. Njen predsednik Robert Zelik izneo je na konferenciji za štampu da su tokom prošle godine cene hrane u svetu porasle za 36 odsto. „Prehrambenu inflaciju” on je nazvao „najvećom pretnjom siromašnima svugde u svetu”. Kad se tome dodaju i rastuće cene nafte i goriva, dobija se „otrovna smeša koja potpaljuje socijalne nemire”.

Službe Svetske banke su izračunale da je zbog ovoga u poziciju ekstremnog siromaštva, da živi samo od dolar i četvrt (oko sto dinara) dnevno, dospelo 44 miliona ljudi. Hrana je inače najviše poskupela upravo u zemljama sa niskim ili srednjim prihodima većine stanovništva. Kako je najavio Zelik, banka će na ovo reagovati hitnim zajmovima najugroženijim zemljama i apelima da se ne uvode izvozne zabrane za životne namirnice.

Među prvima, zajam od 500 miliona dolara, kao podršku budžetu, dobiće Tunis, a predsednik Svetske banke je akcionarima Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) preporučio da svoj fokus preusmere na istočnu Evropu i sever Afrike.